Dobro se dobrim vratilo

Uz iznenadni dar stigao i - sin

Čedomir i Natalija Avramović iz Tamniča kod Zaječara su brinuli o komšijama kao o najrođenijima, a želja im je bila samo da se i u njihovom skromnom domu začuje dečji smeh. A onda se usud postarao da im se ostvari i više od te jedine želje...

Deca su, kažu, ukras sveta, a jedno takvo, a kao od zlata satkano, upravo je ukrasilo život 51-godišnjem zaječarskom radniku i tamničkom zemljoradniku Čedomiru Avramoviću. Posle mnogo godina čekanja, pa i sasvim izgubljene nade, ovaj dobroćudni Timočanin je postao - otac!

Supruga Natalija ga je posrećila u četvrtak, 25. februara. Tog dana mu je u zaječarskom porodilištu na svet donela sina Iliju. To ime mu je nadenuo kum Miloš Rudić.

- Ilija, tamnički delija! - šali se Čedomirova komšinica Živka Radunović. - Preslatko dete, a i po duši će izgleda na oca da bude. Naš Čeda, tako ga mi iz milošte zovemo, još kao mali je decu voleo, a posle, kad je stasao, u njegovom srcu je bilo mesta za sve tamničke mališane, a šta mu je u duši bilo toznaju, valjda, samo oni koje sudbina nije posrećila porodicom.

Suze radosnice

Posle ovih reči bake Živke iz Tamniča širok osmeh u čoveka koji je postao tata kada su njegovi vršnjaci i zemljaci već poodavno dede:

- Sad mogu da kažem: teško mi je bilo. Možda sam baš i zato tuđu decu i voleo više od drugih ljudi. Često su mi i u san dolazila. A zimus, kad mi je Nata sina rodila, priznajem, nisam mogao da zadržim suze. Grunule su, pa sam plakao kao malo dete. Ne može čovek da bude smiren u toliko velikoj sreći. Šta je sve ono bogatstvo koje sam pre dve godine nasledio u odnosu na moga sina Iliju?! Ništa. Džaba ti imetak ako ti je duša prazna.

Na stočić u hladovini razgranate krošnje starog drveta u dvorištu pred Čedomirovom rodnom kućom u Tamniču ("sada mi dođe kao vikendica") Natalija donosi kafu i posluženje. Mali Ilija širi ručice prema majci, ali se posle opet uz oca privija.

Čedomir je stariji sin Radmile i Božidara. Mlađi Slavoljub, poznatiji kao Ljupče, davno se oženio. Sa ženom, dvadesetogodišnjom ćerkom i devetogodišnjim sinom živi u Negotinu. Čedomir se oženio znatno posle mlađeg brata. I u poodmaklim godinama. Trideset pet je imao kada je stao pred matičara. Majka Radmila njegovu ženidbu nije dočekala, umrla je. A otac Božidar je više stotina zvanica na svadbi služio vinom starim trinaest godina. Mladencima za sreću, ali sreće nije bilo. Brak je posle sedam godina razveden, jer mladi supružnici nisu postali roditelji. Nekoliko potonjih vanbračnih zajednica takođe je raskinuto zato što se nisu posrećile porodom. Kuća mu se nije milila, pa je iz nje otišao. Zaposlio se u Fabrici mernih transformatora u obližnjem selu Zvezdanu. U Tamnič je odlazio samo povremeno.

Uzdarje za dobrotu

Na stotinak metara od Čedomirove kuće živeli su Pacići, prilično neobični ljudi.

Stari Živojin, ćurčija, vinogradar, ratar i pčelar, imao je dva sina - Mihajla, rođenog 1926. i Aleksandra, koji je svet ugledao 1928. godine. Ovaj mlađi mu se posle Drugog svetskog rata razboleo od onda opake i teško izlečive bolesti tuberkuloze. Ondašnji naši lekari iz Zaječara i Negotina uzalud su ga lečili. Bolest je napredovala i Aleksandar je spas od smrti potražio u bekstvu preko granice. Bilo je to 1948. godine. Izvesno vreme je proveo u emigrantskom logoru u Italiji, a posle se nastanio u Parizu gde se i zalečio. Tamo je opravljao satove, ali najveći imetak je stekao preprodajom polovnih stvari na tamošnjim buvljim pijacama. U Parizu se oženio i Francuskinjom. Porod, međutim, nisu imali i brak im se raspao. Aleksandar je, svejedno, nastavio da radi kao da izdržava veliku porodicu. Tako je stekao tri stana u Parizu i ušteđevinu od gotovo milion franaka. Mnogo godina kasnije, kad je povremeno na kraće vreme počeo da dolazi u zavičaj, kupio je i novu kuću u Crnorečkoj ulici u centru Zaječara. Danas vredi bar 80.000 maraka.

Aleksandrov stariji brat Mihajlo Pacić, a on je u ovoj priči značajniji, iz rodnog Tamniča se prizetio u selo Koprivnicu kod Zaječara. U braku mu se rodio sin Zoran. Školovao se, studirao, oženio se u Hrvatskoj i danas sa svojom porodicom živi u Hrvatskom Karlovcu. Otac Mihajlo mu se razveo od majke u Koprivnici i vratio u Tamnič kod starih roditelja. Uz starog oca osobenjaka više nije mogao, a ni njegova majka pa su iz nje zajedno pošli. Na utrini, na samom kraju sela, Mihajlo je sagradio prizemljušu i u nju doveo četrnaest godina mlađu Milicu Janković iz Davidovca kod Svrljiga. Otac Živojin mu se takođe oženio, a posle njegove smrti rodna kuća braće Pacić po testamentu je pripala očevom pastorku.

Mihajlo je, baš kao i ostali Pacići, bio uredan i izuzetno štedljiv čovek i majstor krznar. Dobro je zarađivao, pa je u stambenoj zgradi pored zaječarske pijace kupio garsonjeru. Da ima u gradu gde da prenoći. Njihove vinograde u Tamniču obrađivala je njegova znatno mlađa žena Milica. Nije ih imao mnogo, ali je nakupovao i poljoprivredne mašine. Nažalost, Milica je počela da se poboljeva i time kao da je Pacićevoj zemlji bilo presuđeno da zaraste u korov. I baš ta nevolja bila je i razlog više da krznar Mihajlo postane i prisniji sa susedom Čedomirom Avramovićem, junakom ove naše priče, koji je sve češće bio u selu. Bez naknade dobričina Čedomir je pristao da Mihajlu pomaže u obradi zemlje i mnogim drugim poslovima. Vredan kakav je, krznaru Mihajlu je postao uzdanica.

Nato, ne ostavljaj me

Čedomir se u međuvremenu oženio danas 38-godišnjom Natalijom, prodavačicom u zaječarskom "Zaječar-prometu". Razvedena žena je sa sobom povela i ćerkicu, sedamnaesta joj je sada. Učenica je. Nata je uz Čedomira zavolela i njegovo selo Tamnič i sve češće bila u njemu. Tako se i združila sa Pacićevom ženom Milicom. I zdušno je, zajedno sa mužem, i njoj i njenom mužu Mihajlu pomagala u svakovrsnim poslovima. Bez naknade kao i Čedomir. Pre toga, u septembru 1995. godine, Mihajlu je iz Pariza stigla vest da mu je brat Aleksandar umro. Uz nju i obaveštnje da je postao i naslednik tri stana, više od milion francuskih franaka ušteđevine u banci kao i one velike i skupe kuće u Crnorečkoj ulici u Zaječaru. Imetak na imetak! Mihajlo je na nekoliko štetnih knjižica u našim bankama imao već 90.000 maraka. Svakako, sve je ovo znao i Čedomir. Ali, kao i da nije. Mihajlu i Milici je sa ženom Natom nastavio da pomaže kao da je reč o socijalnim slučajevima.

U aprilu 1996. sedamdesetogodišnjem Mihajlu Paciću je pozlilo... Odmah je izdahnuo. Infakrt. Iza njega je ostala teško bolesna žena Milica. Dotrajavala je od neizlečive bolesti. Njeni najbliži bili su daleko. Bogata naslednica muževljeve i deverove imovine nije, ipak, ostala sama. Šta sve Čedomir i Natalija nisu činili da Milici ublaže nesnosne bolove. Napor neviđen, a Bog im je svedok da od nje uzdarje nisu očekivali.

- Najteže mi je bilo dok je Milica ležala u zaječarskoj bolnici - priča Natalija. - Od lekova vajde nije bilo, a bolovi su joj bili nesnosni. A prostodušna žena bila. Dobra duša. Žao mi je bilo, pa sam joj tri puta dnevno dolazila u posetu. Sa svakovrsnim ponudama. To su istovremeno i moji najteži dani. Obaveze na poslu, prema mužu, i sad, evo, i prema Milici koju sam kao komšinicu u Čedomirovom Tamniču zavolela. Noge su mi oticale od hodanja. Danima tako, pa je to Milica i uočila i jednom prilikom zamolila da se sagnem uz njenu bolesničku postelju: "Natalijo", govorila je drhtavim glasom, "Čedomir i ti mene ne smete da ostavite. Vidite i sami kakva je situacija sa mojim najbližim rođacima. Budite uz mene sad kad mi je najteže".

Kad je Milica otpuštena iz zaječarske bolnice, u Tamnič je pozvala Stevana Gojića, advokata iz Zaječara, i u prisustvu svedoka izdiktirala testament u kojem potvrđuje svoju volju da sve ono što ima ostavlja u nasledstvo Nataliji i Čedomiru Avramoviću.

Ćerku nije videla

U testamentu i Miličina nesvakidašnja životna ispovest: "Dvaput sam se udavala. Iz prvog braka imam sina i ćerku. Sticajem okolnosti sina sam posle mnogo godina videla tek pre dve godine, a ćerku nikad, osim kao novorođenče. Sa njom se nikad nisam ni čula. Od trećih lica sam saznala da me za majku ne priznaje. Sin i ćerka žive u Nemačkoj. Njihove adrese ne znam, niti sam znala. Za sina jedino znam da je oženjen i da ima dva deteta. Pokušala sam da im se preko svog brata u Svrljigu Videna Jankovića obratim za pomoć, ali oni, kako mi je brat preneo, na to nisu odgovorili... Budući da su se moja deca teže ogrešila o mene, iako su bila u mogućnosti da mi kao majci pomognu, to ih ovim putem isključujem iz nasleđa, kao i njihovu decu, a zahtevam da o mojoj smrti ne budu ni obavešteni..." Testament je napisan 4. marta 1997. godine. Devet dana kasnije Milica je umrla. Čedomir i Natalija su je sahranili pored muža Mihajla i o svom trošku su podigli zajednički spomenik. Miličin muž Mihajlo nije, inače, ostavio testament. Njegov sin Zoran iz Hrvatskog Karlovca se posle očeve smrti preko svog advokata obratio Opštinskom sudu u Negotinu za nasledstvo. Odbijen je, jer "kao hrvatski državljanin nema pravo nasleđivanja u SR Jugoslaviji iz rzaloga što nije ispunjen uslov reciprociteta". Žalio se i parnica je u toku. Čedomir i Natalija su se u međuvremenu uselili u nasleđenu kuću u Zaječaru, garsonjeru su izdali pod kiriju, deviznu ušteđevinu iz naših banaka iz poznatih razloga ne mogu da podignu, a za stanove i novac u Parizu tek treba da se potrude. Složen je to posao, valja izdvojiti i mnogo para, pa bi im dobro došao neko od naših advokata u Francuskoj.

Ipak, ne žure. Podrazumeva se, imaju i preča posla.

- Moje najveće bogatstvo iznela je moja Nata iz zaječarskog porodilišta. Kuće, stanovi, devize...

Od svega je vredniji naš Ilija - kaže Čedomir.

- Neće, valjda, da bude jedinac?

Čedomir i Natalija se iskreno smeše: neće!

Desimir MILENOVIĆ