Veliki Vladimir - zaboravljena legenda jugoslovenskog fudbala

Beari ne praštaju zbog Beograda

Najzadrtiji "Hajdukovi" navijači ni do današnjeg dana nisu slavnom golmanu oprostili što je 1955. godine, zbog neprestanih šikaniranja, prešao u "Crvenu zvezdu". Čak su ga optužili da je sa pokojnom suprugom Boricom "pripremao atentat na Tita"

Beara je možda naš najdarovitiji vratar svih vremena. Po talentu veći i od Franje Glazera. Dugo je bio nezamenjiv član jugoslovenskog nacionalnog tima...

Tako, između ostalog, o Velikom Vladimiru, "balerini sa gvozdenim šakama", piše Mile Kos, dugogodišnji sportski novinar "Ilustrovane Politike" u svojoj knjizi "Asovi veka".

Mnogi od asova jugoslovenskog fudbala nikada nisu zaboravljeni, čak ni u poznim godinama. Sportska javnost je uvek u različitim prilikama iznova podsećana na njihovo umeće. Ali, jedan od najvećih među velikima nezasluženo je zaboravljen i to u sredini gde je ponikao i koju je proslavio širom sveta - splitskom "Hajduku". Ovom tihom, skromnom, nenametljivom čoveku zadrti splitski "tifozi" ni do današnjeg dana nisu oprostili što je 1955. godine prešao u "Crvenu zvezdu". Za njih je ovaj, kako su ga zvali, "srpski Vlaj" bio i ostao - izdajnik kojem se ne prašta.

Bogata karijera

Danas ovaj sportski velikan u 71. godini živi kao penzioner u Splitu, povučeno i više nego skromno, prepušten samo uspomenama. Za njim je šezdeset utakmica u dresu reprezentacije bivše Jugoslavije, sedam osvojenih državnih prvenstava, nebrojene fantastične odbrane na svetskim prvenstvima i olimpijadama, godine igranja u nemačkoj ligi, trenerski rad u Rijeci, Osijeku, Splitu i Kamerunu, ali i mnogo gorkih dana osporavanja, etiketiranja, pa čak i opasnih političkih optužbi, poput one da je zajedno s pokojnom suprugom Boricom svojevremeno pripremao atentat na - Josipa Broza!

Zbog svega toga Vladimira Beare godinama već nema nigde u javnosti. U Splitu gotovo niko, čak ni mnogi sportski radnici, ne zna gde Beara stanuje, a neretko se, na raspitivanje o slavnom golmanu može dobiti odgovor u stilu: "Nikad čuo" ili još gore: "Pa, umro je taj..."

- Ne radim ništa. Odmaram se. Pokušavam da popravim rodnu kuću u Zelovu, 28 kilometara od Splita, najpre opljačkanu a zatim spaljenu. Zapalili je neki zli ljudi. Od fudbala sam danas daleko, mada u štampi pratim što se zbiva kod nas i u svetu. Na "Hajdukov" stadion godinama ne odlazim ni kao običan gledalac. Na proslave i jubileje, gde inače redovno zovu "Hajdukove" veterane, mene obavezno preskoče - izgovorio je sa setom u glasu posle toliko godina ćutanja Veliki Vladimir.

Šikaniranje u "Hajduku"

Kako je, zapravo, počela Bearina fudbalska priča?

- Bilo mi je suđeno da se počnem baviti fudbalom. Moj otac Jakov doselio se u Split odmah posle Prvog svetskog rata i zaposlio se u policiji. Stanovali smo u kući neposredno kraj tadašnjeg "Hajdukovog" igrališta, tako da sam s prozora mogao da gledam sve utakmice mojih idola. A onda se dogodilo sasvim slučajno da 1946. klub ostane bez vratara. Leo Lemešić, član uprave kluba, koji je tada vodio omladinski pogon "Hajduka", uočio me je i jednog dana rekao: "Mali, dobar si. Da li bi došao da braniš za 'Hajduk'".

Ceo svet je bio moj. Sa treninga sam dolazio kući sav krvav i izubijan jer sam se bacao po terenu od šljake. Otac me stalno grdio i tražio da se ostavim lopte i prihvatim knjige, mada sam bio dobar đak - priseća se danas Veliki Vladimir.

Beara je celu fudbalsku karijeru odradio kao amater, jer tada to još nije bila profesija, već hobi. Od igranja nikada nije imao nekakve koristi sem što je proputovao gotovo ceo svet. Želeo je da postigne nešto čime će se ponositi, što će se pamtiti.

- Zanimljivo je da sam od prvog dana u tom klubu imao teškoća. Ni danas mi nije jasno zašto su me stalno sputavali. Odmah su me počeli nazivati Vlajem, glupanom, govoreći da su vratari malo "udareni", pričali su viceve na moj račun, vređali me. I treneri i igrači gušili su u meni golmansku kreativnost, a ja sam uvek želeo pokazati nešto novo, zadiviti publiku. Međutim, u klubu su mi neprestano zamerali da fantastično branim samo za reprezentaciju. Istina je da sam se u državnom timu osećao mnogo slobodnije, uživao sam podršku svih.

U "Hajduku" ga nikada nisu uvažavali, ni kada je postao reprezentativni čuvar mreže, ni kada mu se ime proslavilo po svetu.

- Poštovali su me kao vratara koji je spasavao "Hajduk" i donosio pobede, ali nikada mi niko nije rekao: "Vlado, dobro si branio." A kada bih primio gol, pljuštale su psovke i uvrede, igrači i oni iz uprave vikali su da nemam pojma o igri i slično. Sve sam to trpio i ćutao jer bilo mi je žao da odem iz kluba, iz Splita. Nikada nisam čuo lepe reči, mada su mojom zaslugom osvojena tri državna prvenstva. To je bilo poražavajuće za mladog čoveka. Igrajući za "Hajduk" primio sam najmanje golova u državnom prvenstvu 1950. godine. Nismo izgubili nijednu utakmicu, a ja sam zapisan u "Ginisovu knjigu rekorda".

Golman "atentator"

Beara je u Beograd došao 1955. godine, pod dosta čudnim okolnostima. U Splitu je nastala atmosfera linča, optuživali su ga za beg i izdaju. Šta se, zapravo, dogodilo?

- U "Hajduku" su govorili da sam pobegao, izmišljajući priče koje su trebalo da me teško kompromituju u javnosti. Prvo su lansirali priču kako sam tražio velike pare da bih ostao u "Hajduku", što je bila čista laž. U Beograd sam otišao samo zbog neljudskog odnosa prema meni u "Hajduku", a ne radi para. "Hajduk" mi nikada ništa nije dao sem jednom prilikom 10.000 tadašnjih dinara kada sam se ženio, a to je bilo manje od jedne mesečne plate.

Po dolasku u Beograd iz Splita je stigla najcrnja moguća optužba: da je sa pokojnom suprugom Boricom pripremao atentat na Tita kada je u Split dolazio car Haile Selasije. Iz Splita je u Beograd stigao čak službeni dopis o tom "pripremanju atentata" i stvar je bila vrlo ozbiljna.

- Međutim, iz Beograda, gde su me pazili kao malo vode na dlanu, poručili su: "Ako je istina to što pišete, zašto Bearu niste uhapsili u Splitu..." Kada je i to propalo, "Hajduk" me je tužio sudu da sam iz kluba ukrao čekić! Sud me je, naravno, odmah oslobodio te smešne i besmislene optužbe, ali splitske novine i dalje su bile pune zlonamernih i optužujućih članaka, sve sa ciljem da me osramote. O bezbrojnim pretećim pismima da i ne govorim - priseća se Beara.

I na odlasku - uvrede

Zašto je prešao baš u "Crvenu zvezdu"? U početku je, u najstrožoj tajnosti pregovarao sa zagrebačkim "Dinamom". Kada su pregovori poodmakli i praktično sve dogovoreno, Zagrepčani su naglo odustali. Nisu hteli da zbot tog transfera kvare dobre odnose sa splitskim prvoligašem. Beara je ćutao i igrao, sve dok ga jednog dana nisu optužili da je prodao dve utakmice u Sarajevu. Na tim utakmicama branio je sa teškom povredom oka i "Hajduk" je izgubio. Ostao je u Sarajevu zbog operacije, a da ga niko iz kluba za to vreme nije posetio. Te 1955. godine "Hajduk" je postao prvak, ali tada već slavnog golmana niko nije pozvao na svečani banket. Tada je Veliki Vladimir "pukao".

- Bio sam toliko ogorčen da sam odmah telefonom pozvao "Crvenu zvezdu" i najavio dolazak. Zapravo, u tom trenutku bilo mi je svejedno kud ću otići. Želeo sam samo da odem iz Splita. Do poslednjeg trenutka, čak i na aerodromu, verovao sam da će se ipak pojaviti neko iz uprave "Hajduka" i reći neku lepu reč. Ostao bih sigurno. Ali, na aerodromu se slučajno zatekao neki "Hajdukov" funkcioner koji je počeo da me psuje i da mi preti zatvorom. U Beogradu su me oduševljeno dočekali, a ja sam bio beskrajno tužan. Nikada u "Hajduku" nisam bio priznat, i sve što sam tamo dobio bio je neki pozlaćeni sat kupljen u Minhenu za jedanaest dolara i koji se ubrzo raspao. Nikada kao igrač "Zvezde" nisam hteo da igram protiv "Hajduka" koji je tada loše stajao u prvenstvu i nisam želeo da im stvaram još veće teškoć.

TITO: "PUSTITE GA!"

Početkom 1960. godine, tada već svetski slavan, Beara je odlučio da se dokaže i u nekom stranom klubu. Ponuda je bilo sa svih strana. Zvali su ga mnogi slavni evropski klubovi. Ali...

- Igrači su u to vreme mogli da napuste domaće klubove tek sa navršenih trideset godina života. Već posle Svetskog fudbalskog prvenstva u Švedskoj rekao sam tadašnjem predsedniku Saveza omladine i Saveza sportova Jugoslavije Miki Tripalu kako bih želeo da nastavim karijeru u inostranstvu. Međutim, on je bio zadrti "hajdukovac" i rekao mi je: "Ne dolazi u obzir. Vukas može da ide, ali ti ne možeš..." Kazao sam mu da na to imam pravo i da me niko ne može sprečiti da odem. Naime, već tada sam imao konkretan dogovor sa jednim italijanskim klubom koji je trebao da me proda madridskom "Realu".

Međutim, Centralni komitet SKJ je tada doneo odluku da se svim igračima, bez obzira na godine starosti, zabrani odlazak u inostranstvo.

- I danas mislim da je sve to zakuvala "Zvezda" u čijoj su upravi "drmali" mnogi tadašnji najviši politički funkcioneri, Draža Marković, Slobodan Penezić Krcun i drugi - kaže Beara.

- Na kraju sam doneo odluku da se lično obratim Titu i objasnim o čemu je reč. Nekoliko puta sam bio kod njega na Dedinju i Brionima, sve dok on preda mnom nije dohvatio telefon i naredio Tripalu da se to pitanje reši. Tako sam 1960. godine došao u Nemačku, u Ahen, gde sam posle trinaest odigranih kola trinaest puta bio proglašavan za najboljeg igrača lige. Ali, kako to već biva u fudbalu, usledila je serija povreda koje su me udaljile od fudbala. U Kelnu sam završio trenersku školu i nastavio profesionalni trenerski posao.

Posle punih šesnaest godina ponovo je zakucao na vrata "Hajduka".

- Verovao sam da su stare rane zarasle i nesporazumi zaboravljeni. Postao sam pomoćnik Slavka Luštice, tadašnjeg prvog trenera "Hajduka". Luštica i ja vodili smo ekipu ka novom naslovu prvaka. Ali, tri kola pre kraja i finala Kupa uprava je, ne sećam se više zbog čega, smenila Lušticu. Bilo je logično da ja vodim ekipu, bar do kraja prvenstva. Opet su me izigrali. Doveli su Ivića, a mene ponovo ponizili.

Zamorino priznanje

Godinama su se u sportskoj javnosti vodile polemike o tome ko je najbolji vratar na svetu? Mnogi su smatrali da to priznanje pripada Vladimiru Beari, drugi su verovali da je to Lav Jašin, dok su treći tvrdili da je Zamora, ipak, neprevaziđen. O tome Beara priča:

- Kada je "Zvezda" u gostima igrala protiv "Benfike", na utakmicu je došao i legendarni Zamora, tada već star čovek. Hodao je jedva pomoću štapa, ali je insistirao da se upozna sa mnom. Došao je u našu svlačionicu i pred svima rekao da me smatra najvećim golmanom svih vremena!

Davor SOHA