I monahinje izbeglice: iz Mušutišta u Jošanicu

Iza njih je crkva gorela

Sestrinstvo manastira Svete trojice u opštini Suva Reka više nije imalo kud: konaci su bili spaljeni do temelja, hranu je zahvatila vatra, a one su morale da spasavaju glave. Jedino su mogle da se preko Gračanice zapute u Šumadiju

Sedimo na doksatu, iznad nas se izvija pesma, iz dva grla, mladi ženski glasovi se uvežbavaju, uhu gode i greške, a sve deluje uzvišeno. U sumoru hladnog oktobarskog jutra to su jedini zvuci, katkad ih samo nadjača, probije se iz kuhinje kroz zatvorena prozorska stakla, rezak udar činije o činiju, šoljice o šoljicu.

Monahinja Katarina pomalo odsutno diže glavu, licem joj se razliva nežan osmeh:

"A, one su gore? Pripremaju se za bogosluženje."

Videćemo ih kasnije. Dve mlade iskušenice, nežnih lica, strčale su stepenicama i nestale u donjim prostorijama konaka.

Sad su u manastiru Jošanici, kraj istoimene rečice, desetak kilometara udaljenom od Jagodine. Došle su iz Mušutišta, iz manastira Svete trojice. Stigle su ovamo dugim zaobilaznim putem da spasu glave. Manastir više nisu mogle ni da čuvaju, ni da spasu. Izgoreo je do temelja.

Šest ih je u Jošanici: monahinje Katarina, Zlata i Stefanija i mlade iskušenice Aleksandra, Dragica i Jaglika. Potonje tri još nisu dobile duhovna imena. Ako odluče da krenu ovom životnom stazom, ako polože određene ispite, neće se više zvati onako kako su kumovi i roditelji odredili na krštenju.

Crkve u plamenu

Mušutište je u Suvoj Reci, u Metohiji. Pedesetih godina je to bilo selo pola srpsko, pola šiptarsko. Ove godine se moglo izbrojati sto osamdeset srpskih domova, ništa više nego pre gotovo pola veka, čak mnogo manje, a broj onih drugih, što ne priznaju krst, prešao je osamsto. U celoj opštini Suva Reka je Srba bilo malo, jedva dva odsto, a ta retka zrna su se najviše grupisala u Mušutištu.

Selo je imalo pet živih crkava, sa dugom istorijom, priznatom tradicijom, i vidljive temelje četiri davno srušene. Devet pravoslavnih bogomolja na tom malom prostoru, na obroncima Šar-planine, dovoljno govori. Sad, izgleda, više nije ostala nijedna.

U publikaciji "Raspeto Kosovo", nedavno izdanje Raško-prizrenske eparhije, tekstom se navodi, slikama dokazuje koje su crkve uništene na Kosmetu. Prelistava monahinja tu knjigu i sa bolom u glasu dodaje: "Nažalost, taj broj se uvećao."

Prvo zdanje koje se opisuje kao uništeno na Kosmetu jeste manastir Svete trojice. Potiče iz četrnaestog veka, nalazi se na brdu Rusinica iznad sela. Bio je jedan od najvažnijih pravoslavnih i hrišćanskih centara u ovom području. Poznat je po svojoj vrednoj biblioteci srednjovekovnih knjiga i rukopisa, još iz vremena otomanske okupacije. U publikaciji stoji da su u drugoj polovini juna 1999. godine, posle dolaska nemačkih snaga Kfora, Šiptari demolirali i opljačkali dragocenosti, a između 10. i 17. juna su eksplozivom potpuno srušili manastirsku crkvu i do temelja spalili konake. Vredna biblioteka i ikone su nestali u vatri. Očigledno su to uradili profesionalno i vojno obučeni mineri.

Na sledećoj stranici su fotografije još jedne uništene crkve u Mušutištu - Presvete Bogorodice. Podignuta je 1315. godine. Natpis nad ulazom, koji spominje ktitora Dragoslava, dvorskog upravnika državnih dobara, smatra se za jedan od najstarijih i najlepših srpskih epigrafskih spomenika. Freske u njemu su slikane kasnije, za vreme kralja Milutina.

Nema podataka o preostale tri crkve u Mušutištu, može samo da se nasluti njihova sudbina. Kao što može da se nasluti šta se desilo sa većinom od 1.400 crkava i crkvišta rasejanih po Kosovu i Metohiji. Nigde na svetu nema toliko pravoslavnih bogomolja na tako malom području. Postaju sad istorija pepelom zasuta.

Oteti monasi

Sestrinstvo je napustilo manastir Svete trojice 12. juna, dva dana po prestanku bombardovanja.

- Dogovorile smo se pre toga sa vladikom Artemijem da ostanemo - priča monahinja Katarina. - Ali, kad je sišao do sela i video poslednje Srbe kako odlaze, rekao je vozaču da i mi treba da idemo. Nije bilo vremena da se pakuju. Uzeli su najdragocenije: sveti antimins (krpa u kojoj su ugrađene svete mošti), svete sasude za pričešće, mošti svetog Jovana Persijanca i neke ikone. Na odeću, na cipele nisu mislile.

- Dok su bombardovali, bile smo tamo sve vreme. Gledale smo kako se, s brda na brdo, naši jure s onima iz OVK. Dvanaestog juna smo napustile manastir. Ne znam šta bi bilo s nama da nismo krenule. Bog je promišljao i, eto, mi smo otišle.

Bilo ih je osam. Trebalo je da dođe još jedna, već je bila uzela blagoslov da se priprema za monaški život. Događaji su je pretekli.

Dvanaestog juna odlaze u Gračanicu, u pratnji engleskih vojnih vozila. Potpuna neizvesnost - vratiti se, ostati ovde, ili ići dalje? Kuda? Petnaestog juna sestra Katarina je sela u automobil i stigla do brda Rusinice. Videla je crkvu u plamenu. Vatra na konacima se već bila ugasila. Svi su bili spaljeni do temelja.

Tog dana je nestao i otac Hariton iz Prizrena. Kasnije su od nemačkih novinara saznale šta se desilo. Videli su kako su ga oteli teroristi OVK. Ugurali su ga u automobil i odvezli. Nije se vratio. Nestao je još jedan monah iz Prizrena. Prošle godine je zatekao Šiptara kako seče manastirsku šumu i prijavio ga policiji. Ovaj je sad postao nekakav lokalni komandant terorističkih jedinica. Nije mu to zaboravio.

- Smestile smo se u Gračanici. Tamo je bilo kao na autobuskoj stanici. Sticao se narod odasvud. Da je bilo do mene, ostale bismo. Ali, sestricama je sve to teško padalo. Tri su ostale, nas pet smo otišle u Jošanicu, u eparhiju vladike Save šumadijskog. Jedna nam se kasnije pridružila. Bilo mi je užasno tog dana kad smo napustile Kosovo. Dugo sam osećala da će biti tako, ali kad je vladika Artemije rekao da krenemo, u meni se nešto slomilo. Ne može Kosovo čovek nikad da izvadi iz srca. Osećala sam se tupo. Kretala sam se kao robot. Možda je u tome bilo nekog smisla, Bog je tako dao. Došle smo u Jošanicu, a jedna sestra kaže: "Sve mislim da smo otišle negde u goste."

"Bez duše zaludno"

Katarina je sa najdužim stažom i, kao takva, bila je određena za starešinu manastira Svete trojice u Mušutištu. Dvadeset jednu i po godinu je posvećena isključivo Bogu. Rodom je iz Bosanske Krajine, između Prijedora i Novog.

Najviše je provela, gotovo trinaest godina, u manastiru Kamenac u Šumadiji. Na Kosovo je otišla 1991. godine. Bila je u Gračanici.

- Pre tri godine nas je vladika Artemije poslao iz Gračanice u Svetu trojicu, da se manastir oživi - navodi. - Ja sam određena za nastojateljicu manastira. U Mušutištu smo slikale ikone, šile i radile duborez i tako smo sticale pare za najosnovnije potrepštine. Za te dve godine nismo imale nekih nevolja. Često sam sama išla automobilom. Šiptari su me gledali i, verovatno, mislili: kako li je ova sestra naoružana. Jednom sam pred bombardovanje išla u Zočište i vidim neku nepoznatu vojsku. Posle sam saznala da je to OVK. A na samo kilometar i po od njih su bile barikade naših policajaca. Zaustavila me je jednom prilikom njihova patrola. Pustili su me. Kad je počeo rat, telefon je radio samo prva dva dana. Onda je zamukao. Brinuli su mi se mama, tata, sestra. Krenuli smo u Prištinu da telefoniramo. Teroristi su pripucali. Petnaest metaka se zarilo u auto. Pravo je čudo da niko nije bio povređen. Nešto kasnije su dve sestre otišle do Gornjeg Milanovca i javile rodbini da smo sve žive i zdrave.

Od svih stvari koje su iznele iz Mušutišta ovde su donele samo ikonu i mošti svetog Jakova Persijanca. Drugi sveti predmeti su ostali u Gračanici.

- Rekla sam sestrama: kud god pošli, sve što može da se kupi kupićemo. Mi monasi smo vezani za Boga, sve drugo je privremeno. Najbitnije je da čovek ne kida vezu s Bogom. Tužno je ovo što se dešava na Kosovu i strašno, ali jevanđelje kaže: "Ako čovek svoju dušu ne spase, sve je zaludno." Na Kosovu je ostalo mnogo naših hramova, ali naš narod ih nije sledio kao bogomolje, nego kao kulturno- istorijske spomenike. Ulaze ljudi s prekrštenim rukama i gledaju. A vladika Nikolaj je pisao: "Kad verni odstupi od zakona Božjeg, onda Bog uzme nevernog da bi kaznio vernog."

Sestrinstvo iz Mušutišta je jedino napustilo svoj hram. Ženske manastire Gračanicu, Dević, Istok i Sokolicu čuvaju strani vojnici.

U Jošanici su svega nekoliko dana. Još nisu uspele ni da upoznaju okolinu. Prema Jagodini je selo Sijakovac, na drugoj strani, iza brda, Jošanički Prnjavor.

- Obično su ljudi uz manastir loše raspoloženi prema monansima - smatra nastojateljica Katarina. - Ovi, izgleda, nisu takvi. Za seljane iz Prnjavora kažu da su blakonakloni, da su pomagali manastir. Dolazile su ovamo žene da se upoznamo, donosile su kolače, voće. Imamo i dve bakice u komšiluku. Kad ovde letos nikog nije bilo, one su vodile računa o manastiru, čistile su i spremale. A najjednostavnije je kad mi nemamo vezu sa svetom, da ne slušamo vesti, da ne znamo šta se loše dešava, što čoveka rasejava, razbija. U manastiru smo rasterećene pitanja opstanka i budućnosti. Budućnost je pitanje večnosti. Ovde nema svakodnevnih brigica, da li će biti ovo ili ono. Posedujemo samo najosnovnije.

Ipak, ovozemaljska briga je predstojeća zima. Došle su u nevreme, nisu stigle da spreme zimnicu. Vladika Sava je preuzeo na sebe da im obezbedi namirnice. Nadaju se da će i ovde raditi isto ono što i u Mušutištu - slikati ikone, dubiti drvo i šiti. Njihov starešina prota Radovan iz Jagodine angažovao se da im uvede parno grejanje. Nismo ga videli, juri majstore po gradu.

Još ne znaju koliko će boraviti u Jošanici.

- Ovde ćemo ostati do proleća - veli monahinja Katarina. - Kanonski i, na neki način, duhovno vezani smo za Raško-prizrensku eparhiju. Ne mogu sad da kažem da li ćemo se vratiti ili će se ovo rešavati na neki drugi način.

Ognjen JANEVSKI