Priča iz kuće tuge u Knjaževcu

Crna zmija najavila smrt

U vreme kada su se agresorski avioni obrušili na našu zemlju, pored Mališe Đorđevića, koji je bio na služenju vojnog roka, uniforme su obukli i njegov stariji brat Slaviša i otac Ljubiša. Strahovali su jedan za drugog, a pokazalo se da nije bilo bez razloga



Dete njihovo, miljenik Mališa, povremeno im samo u san dolazi. Poginuo je, iz života je nestao, pa na pročelju kuće crni barjak. Leluja blagi povetarac tanušnu zastavu žalosti pored uramljenih smrtovnica i venčića od raznobojnog cveća. Pred kućom i dole u prizemlju ljudi u crnini. Đorđevići. Majka Rada, otac Ljubiša, brat Slaviša, baka Živka i Mališina tetka, Ljubišina rođena sestra Slađana Stojanović. Kroz plač pričaju. U deliću sekunde se u večnost preselio i eno ga gore na istočnom gradskom groblju pod svežom humkom okićenom vencima.

Rudarevo siroče

U deliću sekunde, u trenu zacrneo se život Đorđevića, a prema zvaničnom izveštaju dogodilo se ovako: "Vojnik Mališa Đorđević je 31. maja 1999. godine, oko pet časova, u sastavu svoje formacijske jedinice krenuo na izvršenje borbenog zadatka. Pri prevoženju na putu u selu Komorane, Priština, na oko jedan kilometar od sela Komorana, motorno vozilo u kojem se prevozio naletelo je na postavljenu minu na putu i tom prilikom je došlo do pogibije vojnika Đorđević Mališe. Za komandanta, Stevo Kopanja, major". Nije poginuo sam, ali kasnije o tome.

Najpre o jednoj sada već malo i zaboravljenoj tragediji ove porodice. U jesen 1958. godine u rudniku uglja u Podvisu kod Knjaževca poginuo je 27-godišnji rudar Sava Đorđević. Otac Mališinog oca Ljubiše. Ćerka Slađana je tada imala osam godina i oca je upamtila. Ljubiša samo tri i nije mu ostao u sećanju.

Đorđevići su iz sela Miljkovca i tamo je, u muževljevoj rodnoj kući, brigu o svojoj nejači preuzela majka Živka. Svekrva joj je pre sinovljeve smrti umrla, a ubrzo i svekar od tuge za sinom. U kući je bio i Savin deda. Mile se zvao, a umro je dve godine posle unukove pogibije u 99.

Iako je bila mlada, Živka posle muževljeve smrti nije htela da se uda. Živela je za svoje siročiće i samo ona zna uz kakvu ih je muku izvela na put. Slađana je posle osnovne završila daktilografski kurs u Nišu i zaposlila se u Opštinskom sudu u Knjaževcu. Udala se, ima sinove i unuke i još je u radnom odnosu. U ranoj mladosti, sedamnaest je samo imao, zaposlio se i Ljubiša. U knjaževačkoj fabrici nameštaja.

U novom prigradskom naselju Lastavičje polje, pored "Džervina", Đorđevići su na kupljenom placu svili novo gnezdo. Kuću i imanje u petnaestak kilometara udaljenom selu nisu zapostavili, a u novi dom su i poslednji dinar ulagali. Godine 1975, kad se u novu kuću uselio, Ljubiša se i oženio. Devojkom Radom iz Skoplja. Ona je posle postala radnica u "Ledi". U avgustu sledeće godine rodila mu je sina Slavišu, a u februaru 1979. sina Mališu. S njima se u tužni dom Đorđevića opet vratila sreća. Gradska deca, a u njima seoske vrednoće, pa su i marljivo učili (obojica su završili za mašinbravara) i na njive u selo išli, stoku su uzgajali, ocu su pomagali da novu kuću uređuje. Dva vredna sokola u kući Đorđevića. Ni traga u njima od gradskog mangupluka. Momci a domaćini, pa su im se susedi i znanci i čudili i divili. Njima zahvaljujući ova kuća u knjaževačkom radničkom naselju je napredovala. Dve skromne radničke plate Rade i Ljubiše, a u kući svega u izobilju.

Odlazak na Kosovo

Onda je i vreme za vojsku došlo. Prvo su ispratili Slavišu. Na Kosovo! Ali, tada tamo još strašno nije bilo i mladić je u miru vojničke dane provodio, a posle se, pošto u struci nije našao posao, zaposlio u sodari kod privatnika. Prošle godine, u ponedeljak, 22. juna, uniformu je u podgoričkoj kasarni obukao i Mališa. Regrutovan je u vojnu policiju. Roditelji i brat su mu na zakletvu išli u Danilovgrad. Posle su se vojnički dani lenjo otezali. Sve dok na Kosovu nije počelo da se muti. Vojnički život Mališe Đorđevića počeo je da liči na brzopotezni meč na šahovskoj tabli. Iz Crne Gore je prekomandovan u Niš. Odavde je otišao na Kosovo i mesec i po dana proveo na Šar-planini. Posle toga Vranje, pa opet Niš, zatim... Sredinom novembra je kao primeran vojnik došao na četvorodnevno odsustvo. U ponedeljak, 16. novembra, na Svetog Đorđa, Đorđevići su Mališu poslednji put ugostili u kući. Posle više nije dolazio. Nije mogao, morao je sa drugarima u uniformi da bude na teškim vojničkim zadacima na Kosovu.

Telefonom se povremeno javljao iz Prištine. U razgovoru nije krio da je dole teško, naporno i za život opasno. Roditelji su ga tešili i hrabrili, a ništa manja uteha je i njima bila potrebna. Ljudi su znali, na jugu Srbije mirno nije i ovaj nemir u duši Mališin otac Ljubiša pokušao je da ublaži krajem decembra... Bez najave je otputovao kod sina u Prištinu. Našao ga je u kasarni, ali je samo petnaest minuta sa sinom mogao da bude. Na prostoru pored portirnice. Tu su se i rastali i nikad se više nisu videli.

Onda je počeo i rat. Bombe sa neba i podmukli naoružani Šiptari sa zemlje. Mališa je sa ostalim vojnim policajcima iz Prištine otišao na zadatak u Gračanicu, otuda u Lipljan, iz Lipljana i Komorane... Na Kosovu je besneo rat i u svoj svojoj strahoti ušao i u kuću Đorđevića u Ulici Sime Matavulja broj 15. U ponedeljak, 12. aprila, mobilisali su i Ljubišinog starijeg sina Slavišu. Nekoliko dana kasnije i - Ljubišu.

- U kući smo - briše krajičkom crne marame suze majka Rada - ostale samo svekrva i ja. Kao sluđene smo hodale i sudarale se po dvorištu i sobama. Slaviša je u uniformi bio negde na Staroj planini, Ljubiša, takođe pod ratnom opremom, u gradu, ali obojica su svakog časa mogli da budu poslati na Kosovo odakle mi se Mališa već dugo nije javljao. Gore, na nebu iznad grada, preteće su brujali avioni NATO-a. Sa Kosova su stizale sve strašnije vesti. U našoj kući je zamro život, postalo je neizdržljivo.

Mališa je poginuo

Mališa se u nekoliko navrata u to crno vreme telefonom javljao sa Kosova. Nije govorio gde se nalazi. Jednom mu se samo omaklo da su mu dva drugara iz jedinice poginula, a neki potpukovnik je tom prilikom ranjen. Javljao se i u četvrtak, 27. maja, oko podne.

- Pitala sam ga - seća se majka Rada - da li je umoran i gladan. Odgovorio je da im je hrana dobra, "jedino svinjskog mesa nema". Uzvratila sam mu: "Maki, sine, samo nam se ti živ vrati. Za tebe je majka mašću zalila svinjske sušenice..."

Sa sinom na Kosovu je tada razgovarao i Ljubiša koga su opet pustili iz njegove, knjaževačke jedinice. Uzajamno su se hrabrili.

U utorak, 1. juna, Rada i Ljubiša su svojim starim automobilom otišli u Miljkovac da okopaju krompir. Baka Živka, 68. joj je godina, ostala je u kući. Zabrinuta zbog crnog predskazanja. Dva dana pre toga, kad je u kući ostala sama, videla je nešto strašno:

- Zaledila sam se kad sam iz kuće izašla. Ispred vrata je šištala zmija. Bila je crna i pola metra dugačka. Podigla je glavu, pogledala me je i zamakla iza kuće... Moj sin Ljubiša ju je posle tražio po dvorištu, ali je nigde nije bilo.

Uveče, već pomenutog utorka, Ljubiša i Rada su se vratili iz sela u Knjaževac.

- Muž mi je bio mnogo umoran i već posle osam legao. Ja sam nešto pospremala po kući i čekala treći "Dnevnik". Otkada je rat počeo, neprestano sam slušala vesti. Najcrnja mi je stigla baš pred sam "Dnevnik". Nepoznati ljudi su pokucali na vrata i ja sam probudila muža. Ubledeli smo kad smo ih videli. To su bili lekar i medicinski tehničar, a napred je stajao kapetan rezervista u maskirnoj uniformi. Sa telegramom kojim nas komanda sa Kosova obaveštava da mlađeg sina više nemamo... Hteli su da nam daju injekciju za smirenje. Odbili smo.

Sutradan u 13 časova vojno vozilo je dovezlo kovčeg sa telom njihovog Mališe. U četvrtak, 3. juna, gotovo ceo grad je bio u posmrtnoj povorci. Neizmerna žalost, ali i strah. Na sahrani je bilo i mnogo uniformisanih ljudi. Vojnici i starešine. Na nebu iznad grada kružili su teški bombarderi. Mogli su... Sve su mogli.

Bilo je to vreme smrti i najcrnje srpsko proleće. U kući Đorđevića je na najgori način u svoj svojoj crnini zaostalo.

Desimir MILENOVIĆ