Drugi život pesnika Aleksandra Sekulića

Moje su pesme tražile moju glavu

Bio je sasvim blizu onog sveta. Iz kliničke smrti ga je izvukla, veli, sveta Petka. Danas prezire "kralja alkohola", ne strahuje više ni od publike, ni od života, ali stihove još kleše od sopstvenog mesa

Da je mačka, odavno bi prokockao svih devet života. Da je hleb, od samlevenog kamena umešen, već bi bio pojeden. Vek je proveo na opasnom užetu, u prepunoj šatri, nemilice rasipajući sebe. Vazda se čekalo da pukne konopac ili da se omakne akrobata. Sasvim blizu frenetičnom vrisku publike bio je ovaj čovek koji je sve, i sam život, uložio na kartu poezije.

Na veliku žalost šarene gomile, koja živi od jednog do drugog skandala, tragični a nasmejani Aleksandar Sekulić i dalje opstajava. Deceniju pošto je doživeo bliski susret sa smrću živi kao tuđu, od Boga darivanu, bez strepnje od proročanskih stihova Branka Miljkovića: "Sad moje pesme traže moju glavu."

Strah je za njega postao nepoznanica.

Onoga časa kad je izašao iz kovitlaca tanatosa započeo je dijalog sa najvećim umnim cinikom, nihilistom, večnim podstanarom smrti, obrazinom propasti Emilom Sioranom. Njemu posvećuje eseje, s njim u stihovima polemiše, ugrađujuću u strofe ostatke svog zdravlja, tela, srca, pluća. Peva: "Ko nekad, ko nekad, kad sam bio živ."

Posle lepe niske od petnaestak pesničkih knjiga ("Jedno zrno časti", "Venecijanska kugla", "Gospođa halucinacija", "Formula jedan", "Stanari kukavičjeg bloka", "Ovo vam je za ono", "Ogledalo prema ogledalu", "Slavno strašilo"...) i sabranih pesama u četiri toma, Aca Sekulić je izašao iz kuloara i anegdota. Njegove kolege pisci su ga ovenčali nagradom "Milan Rakić" za životno delo, priznajući tako da su mu i život i književnost klasika.

Mada njegove krčme još ciče. Ljubavi se viju. Lira komponuje i svira na čoveku, đavolu, vodi, kamenu, gradu, vasioni, kao što sve to svira po njemu. Svet je bio i ostao njegova scena. Beograd njegov mikrofon. Narod vrednosni autoritet. I pesme mu se rađaju i hrane na asfaltu, u vrevi, u podrumima, u jauku i splinu, kao usamljeni gradski vuci.

"Ipak, on je magično sam. On je magično sam i među svojima."

- Istina, ja sam nepouzdan svedok, toliko se toga dogodilo, ono što je moj doživljaj čujem iz drugih usta, čak kao njihov - kaže mi dok ispija desetu kafu po redu. - Bojim se anegdota, pričamo ih kao da sad nema života. Govore mi da mi je majka zatvarala prozore jer sam psovao Tita. Ne sećam se. Možda je bilo.

U prošlom životu.

- Da pričamo celu noć, sve je odlomak, živiš devedeset života. Juče je, na primer, bilo, a tebi se čini godina, ko bi to zapisao. Ne mogu da markiram vreme. Kod mene je sećanje izvučeno iz vremena, događalo se pre moje sadašnje faze, otkad ne pijem. I nisam se bojao smrti, nisam zbog toga ostavio piće, iako sam doživeo onu koju nazivaju kliničkom. Valjda je sve to zapisano - veli - u poreklu i u genima. I to što sam sad tu, "Pod lipom", a ne na groblju.

Pištet je voda koja izvire ispod kamena u Tarašu, brdu u čijoj su zabiti i davnini živeli Acini preci. Teško je danas zamisliti od čega je tu moglo da se živi. Možda je u kući od suvomeđe najveće bogatstvo bilo oganj. I ta voda Pištet. Pa ni nje nije bilo u izobilju. Žednik je morao da zalegne. Više je ljubio nego pio vodu.

- Ne znam koliko će otada proteći vremena da se kod mene pojavi neobjašnjiva žeđ - kaže. - Postepeno će se moji stari sasvim iseliti ispod Pišteta u Bogomolju, današnje Sekuliće, blizu manastira Ždrebaonik. Samo ih rečica deli. To je, takođe, podnožje Taraša ali okrenuto Bjelopavlićkoj ravnici, sa kudikamo većim mogućnostima i sa izvesnom otvorenošću prema svetu. Daljina će postati moja opsesija. A oko tog manastira dešavaće se čuda koja se prostim rečima mogu opisati kao poezija. Možda već u trećoj godini sa mirisom manastirskih ruža, ili mojih uobrazilja, videću purpurnu boju anđela, čuću visoki i setni glas vode. "Moj predak je nikao iz zemlje kao krompir Nije potekao od sjajne gospode I dok su oni duvali u trube on je dalek sejao u kršu kam, takođe i stežući zube zaveštao sve što ima Stršu!"

- Od tog početnog strša, iz same duplje vasione, ja i danas osećam zujanje svoje krvi i, da kažem istinu, ponekad mi je teško da je zaustavim. Tako ispada da je moja krv jača od mene. Ponekad mi se učini da je to zmija koja se greje na suncu. I ako je nagazi pogan, milet, možete li zamisliti kako će odskočiti. Malčice se i naljutim - priznaje. - Umiruje me poezija, ali ona iskonska žica ne tupi njenu oštricu. Svaki moj stih je rez. Moji stihovi imaju formu grebena. Acin ded po majci Spasoje Pavličić početkom veka vratio se iz Amerike. Nije ostala priča ni kada, ni sa kim je tamo otišao. Moćni okean ćuti, a ljudi ne znaju.

- U pojedinim trenucima mog života ja sam taj kontinent, bez posebnih prepoznavanja, odista osećao kao mesto iz kojeg sam potekao. Zašto za svoju uobrazilju nisam izabrao Australiju? Tajna tog osećanja možda se krije u očima moga dede. Ili u mom ludilu za svetom. Sad svejedno. Ded je kupio zemlju, sagradio kuću, posadio američku lozu na raskršću između dva sela, Sekulića i Gorice. Dolazeći iz Beograda - seća se Aca - o letnjim raspustima, igrao sam fudbal čas za jedno, čas za drugo selo. Pa ni danas ne znam gde mi je duša.

Deda se oženio čuvenom lepoticom iz Pipera Milicom Ljumović. Ali, lepota je ovde doslovno početak užasa. Milica je umrla vrlo mlada. Iza nje je ostalo četvoro dece. Majci Acinoj Plani bile su tek dve godine.

- Ded se nije ponovo ženio. Na kakvoj je lomači gorela njegova duša, ne znam. Majka o tome ne priča, valjda stoga što život obično ima moć da se zadrži. Ali i prokletstvo je bilo pripravno, a ja sam se na svom primeru uverio da ni ukletost pesnika nije samo metafora.

Jedan za drugim, ujaci su ispraćani na najčistije ljudsko stanište. Na groblje ispod manastira. Dedi je od praznine iza njih postajalo tesno u kući, neizdržljivo u sudbini. Po ceo dan se zadržavao u vinogradu i kao da tera neke ptice, razmahivao rukama.

- Razgovarao je s Bogom - uveren je Aca. - Iz očajanja je prelazio u srdžbu. Ne dobivši nikakv odgovor od Svevišnjeg, kljujući sebi džigerice, bogami je i psovao. Tu psovku u vinogradu, na drugom mestu i drugim povodom, ja sam vasceli život ponavljao. Samo sam je artikulisao ironijom i satirom, cinizmom, energijom negativne svrhovitosti, slikama naopakog usmerenja. Celu moju poeziju ja sam poprimio ponajpre od majke. Sad kažite: koja bi majka svog sina naopako usmerila? "Pamtim i ja leto, majku, dom al’ otišo život suviše daleko ne smem da ti kažem gde sam stigo s njom."

Majka Plana je po smrti supruga otišla zanavek iz Beograda. Vratila se u Sekuliće. "Ja jesam padao glavom na grad al’ zalud bacaš mačku u jamu Sre ća je, zborah, što ne znaš moj pad proviri bože na staricu samu." - Evo, u ruci mi je očeva fotografija. Moj Blažo, gimnazijalac kotorske gimnazije. Bože, taj fenomen naše gospode na fotografijama Kraljevine Jugoslavije! Fenomen kaligrafskog pisanja savršenog rukopisa. Ja tu večnu modu objašnjavam njihovim nikad dostignutim ukusom, a onu upornost u veštini pisanja njihovim čvrstim karakterom. Kako su se od te gospode 1945. napravili seljaci, ne poljoprivrednici, ne umem da objasnim - skrušeno će Aca. Ali njegov otac, potonji sudija u Skoplju, Kragujevcu i Beogradu nikad neće promeniti način odevanja ni svoja monarhistička uverenja. U jeku parola, rezervni oficir bivše Jugoslavije nije zaboravljao ono: "Pomoz Bog, junaci!" Najupadljiviji detalj njegove elegancije bio je šešir.

- Mislim da ga takvog pamte Bulatović, Raičković i mnogi moji prijatelji. Taj će šešir kod mene prouzrokovati bol koji nikad neću potisnuti. Izazvaće bes i mržnju prema siledžijama i maloumnicama svake vrste... Neposredno pred smrt, istanjen kao senka od neizlečive bolesti, šetao je Kalemegdanom kad su mu huligani skinuli taj šešir s glave i poigrali se njim. Eto, šta je život! Čovek u čije se neustrašive, "pečene" oči takoreći nije smelo pogledati, došao je kući gologlav... Konopac između ruku A decembra 1995. umro je u Budimpešti Acin mlađi brat Zoran. Pozlilo mu je u Sentandreji, srpskoj varoši bez ijednog Srbina.

- Sklon sam mistifikaciji, ali gde baš tu da počne da mu se cepa aortna arterija? U budimpeštanskoj bolnici, u mukama i kidanjima, satima se držao na nogama. Borba mu je bila u krvi, a krv je odlazila. Znam da je verovao da neće umreti. I kad je legao, kad je već živeo bez života, bio je pribran i nasmešen, ne priznajući ni za trenutak da možda odlazi u neki bolji svet. Bio je to za Aleksandra Sekulića prelomni događaj. Raskrsnica između onoga pre i onog posle. Nirvana.

- Onog dana, na oproštaju od Zorana, čoveka koji je izgoreo zbog strasti za istinom, koji je kipeo od nepravde, ismevao laž, prozivao krupne zveri, polemisao bez ograda, dok je led parao nebo, poraženost sudbinom visoko je uzdigla lica svih prisutnih. U jednom času - setno govori Aca - pomislio sam da, zbog čitave one mase, Zoran ne pripada samo meni nego narodu o kojem je neprestano mislio. I činilo se da je to tiha svečanost. Rekao sam da su umrla dvojica. I on i ja. Zoran me je oslobodio, zanavek, straha od smrti, od ljudi, u jednom trenutku čak i od Boga. Ako brata nema, sve je dozvoljeno. "Pleteš konopac od svih svojih strukova smrti. Nikom ga ne daješ ali se uvek nađe neko rasteže ga između ruku." - Baš sinoć pričam: doživeo sam ono što sam predvideo u pesmi. Mislim na "Tunel", na stih "voz udari u čisto brdo". To se, izgleda, stvarno dešava. Poezija je opipljiva. Od mnogih pesama se bojim da me ne snađe ono što predviđam. Kad sam pre gotovo dve decenije sročio stihove: "Zovete me po imenu (a nema nikog u bliziji) u susret mi ide čovek koji je davno umro", ni sanjao nisam da će moj život u poslednjih desetak godina upravo biti to: živ sam, a nisam. Hodam, a ne znam ko je u mom telu. Pišem, ali više krv ne pljujem. Ni deliće srca ne zadevam u kitice. Ni strofom jetru ne čerupam... U idućem broju: DEBELO SAM PLATIO SVOJ DANAK ALKOHOLU Sveta Petka - Svetu Petku imam na zidu. Nosim je i u notesu. Pričam pred majkom, kao uspavanku, neke strašne događaje svoje. I tebi ću, verovala ili - govori mi Aca za kraj priče, ali bi se pre reklo zato da dokaže kako i on, mada je "nekad bio živ", ima još neke vere. Neka nedelja u ona doba, sedamdeset pete, šeste. Bio sam pred delirijumom, došao odnekud kući, rano se napijem pa se probudim pred zoru. Sve bih dao za gutljaj pića. A pao sneg, ništa nije otvoreno, borim se za vazduh. Alkohol mi je tada bio krv, najteža moja faza. Nema nikoga, ni žive duše. Zaverilo se sve. Idem, a i takav kakav sam, stidim se da zakucam nekome na vrata i zatražim piće. Ovako sam grub, prividno, a iza toga, iza recitovanja je sinja kukavica. Idem ka Kaleniću, idem, jedna jedina mi j<$>e u glavi: samo da mi je kap alkohola. Podsvesno valjda, noge me nose ka Jaši Grobarovu. A ne znam kud idem. Odjednom, pojavi se na tom snegu neka crna žena. Kao proviđenje. Evo, groba mi Zoranova, otpila je iz neke flaše od pola litra i ostavila je na zidu. Pa ode. A flašu kao da je poljubila i ostavila meni. Kad sam se dokopao te boce, a uvek sam pio da budem neko drugi, kao da sam se rodio. Najpreči put do Boga, kaže Sioran. A ja kažem da je piće najpreči put do sebe. Naravno da sam o tome kasnije razmišljao, tražio objašnjenje. Gluposti. I tada sam znao, a i sada, da je to bila sveta Petka.

Radica MOMČILOVIĆ