Čačanin Dragiša Racković, autoprevoznik, čeka suđenje u Engleskoj

Ne veruj slučajnom partneru

Otisnuo se evropskim drumovima da zaradi hleb za sebe i porodicu. Dobro mu je išlo sve dok nije prihvatio primamljivu ponudu poznanika, Austrijanca, da zajedno prevezu neku robu u Englesku. Bila je to zamka: "prijatelj" iz Beča je prećutao šta zapravo treba prevesti...

Dragiša Racković, privatni autoprevoznik iz Ljubića u okolini Čačka, dok je živ, neće zaboraviti ratno proleće 1999. godine. Krstareći svojim natovarenim kamionom evropskim drumovima, u vreme kad se pola te iste Evrope besomučno obrušilo na njegovu domovinu, sto puta je zažalio što je ostavio svoj pekarski zanat u Čačku i okrenuo se teškom, nesigurnom i rizičnom poslu međunarodne špedicije. I ranije je imao svoje kamione, ali kada je odlučio da delatnost proširi i van granica naše zemlje, učinilo mu se to kao dobar potez koji će mu pre svega osigurati bolju zaradu i veću sigurnost za porodicu.

Dok je Dragiša u skučenoj kabini svog teretnjaka negde po belosvetskim putevima, grozničavo okretao dugme na radiju i sa neskrivenom strepnjom slušao o užasima koji su zadesili njegovu zemlju, poželeo je da se vrati, da sve ostavi, da bude uz svoje najbliže. A, opet, od čega živeti, pitao se. Tamo u Čačku ostali mu supruga Suzana, sinovi Raško i Miloš, stari i bolesni roditelji.

"Ukopao" ga pasoš

Nije bilo motela kraj kojeg nije stao i žurio na telefon ne bi li porazgovarao sa svojima. A potkraj aprila se zadesio u austrijskoj prestonici Beču čekajući novu robu za neku evropsku zemlju. Da li slučajno ili ne, tek jednog prepodneva, pred kućom u kojoj je živeo, naleteo je na poznanika Austrijanca Vinterborga, takođe auto prevoznika. Reč po reč i ovaj mu je predložio da zajedno odvezu neku robu u Englesku uz obećanje da će se punim kamionima vratiti natrag. Naravno, podrazumevala se i dobra zarada.

Privučen ovom poslovnom ponudom i prilikom za zaradu, radi čega se uostalom i otisnuo u svet, Dragiša je bez mnogo razmišljanja prihvatio predlog poznanika i kolege. Ubrzo su se o svemu dogovorili i natovareni kamionima krenuli put Velike Britanije. Nije se Dragiša mnogo raspitivao o robi koju voze. Znao je samo da je natovarena u Turskoj i da je treba prevesti u Englesku. Verovao je svom poznaniku jer jeli su isti hleb.

Posle dva dana vožnje preko nekoliko evropskih granica, koje su prošli bez ikakvih teškoća, stigli su i do engleske luke Dover. Bilo je to 1. maja ove godine. Usledila je, kao i bezbroj puta do tada, uobičajena pasoška i carinska kontrola. Austrijanac je pokazao svoju putnu ispravu i ubrzo prošao rampu, a zatim je i Dragiša pokazao "svoj" - hrvatski pasoš.

Od tog trenutka život se žestoko poigravao sudbinom ovog čoveka. Naime, Dragiša je, da bi izbegao mučnu i složenu proceduru dobijanja šengenske vize, a poznato je da su nevoljama posebno izloženi građani Jugoslavije - nabavio, poput mnogih naših autoprevoznika - hrvatski pasoš. Uostalom, mislio je Dragiša, nije nikakva tajna da se na crnom tržištu za hiljadu, dve maraka bez teškoća može nabaviti putna isprava bilo koje bivše jugoslovenske republike.

I tako tog 1. maja, negde u popodnevnim satima, Dragiša je engleskim pograničnim policajcima pokazao "svoj" pasoš, kojim je toliko puta ranije bez ikakvih muka prelazio evropske granične međe. Ko zna zbog čega, sumnjičavi engleski policajac je krenuo na kompjuter da proveri ispravnost dokumenta. Za čas je utvrdio da je reč o neregularnom pasošu. Shvativši da je na pomolu nevolja, Dragiša je bez ustezanja priznao ko je, šta je i odakle je, objasnivši da mu je taj pasoš neophodan zbog posla koji radi. Izgleda da je Dragišu najviše ukopala činjenica: odakle je. Englezi, doduše, nisu previše pravili gužvu zbog nelegalnog pasoša, ali su insistirali da vide i Dragišin "crveni" pasoš.

Heroin u kabini

"Nemam jugoslovenski pasoš", rekao je već pomalo uspaničeni Dragiša, ko zna zbog čega, smatrajući da je to možda najbolje rešenje. Englezi nisu poverovali već su krenuli da sami nađu "crveni" pasoš u kabini kamiona. Ubrzo su se pojavili. Nisu našli pasoš, ali su našli poveću količinu - heroina! Dragišu kao da je grom pogodio. Nije mogao da shvati šta se dešava. Odakle droga u kamionu. Zar je toliko mogao da bude naivan i tako olako poveruje austrijskom kompanjonu. Istog trenutka su uhapšeni i on i kompanjon i odvedeni u pritvor u gradu Kantarberiju.

Već sledećeg dana, na prvom saslušanju, kompanjonm je prihvatio svu krivicu rekavši da Dragiša nije znao šta ima u kamionu koji je natovaren još u Turskoj i da mu se pridružio tek u Beču. Istu priču Austrijanac je ponovio i prilikom drugog saslušanja. Dragiša je malo odahnuo, pribrao se, verujući da će ga, ako dođe do suđenja, kazniti jedino zbog falsifikovanog pasoša. Tako mu je govorio njegov advokat dodeljen po službenoj dužnosti.

Ali, šta se dogodilo. Prilikom trećeg saslušanja Austrijanac je, po savetu svog advokata, počeo da "peva drugu pesmu". Hladno je povukao dve prvobitne izjave i rekao kako je Dragiša dobro znao šta se vozi u kamionu i da je droga u kabini. Dragiša nije mogao da poveruje kada je ovo čuo. Znao je šta znači ako sud poveruje u tu, ko zna zbog čega, izmišljenu priču. Bio je svestan da ga laži prevrtljivog kompanjona mogu koštati godina i godina po engleskim zatvorima.

Nada u pravdu

- Srećna je okolnost što je engleski advokat Lorens Vajt, koji je Dragiši dodeljen po službenoj dužnosti, odmah shvatio da Dragiša nema nikakve veze sa krijumčarenjem droge. Advokat nam je, takođe, rekao da ni tužilac nema nikakvih konkretnih dokaza o Dragišinoj krivici, a što je najvažnije,iz oba pasoša, jugoslovenskog i hrvatskog, vidljivo je da on nikada nije bio u Turskoj, dok je pasoš njegovog partnera pun štambilja turskih carinika. Za istražnog sudiju nije bila bez značaja ni činjenica da je Austrijanac nekoliko puta menjao izjave. Takođe je uzeto u obzir da je u zatvoru, u društvu nekoliko zatvorenika Hrvata, smatrajući valjda da je među "svojima", ispričao da Dragiša Racković nema veze sa pronađenom drogom. Ovi zatvorenici su to potvrdili istražnom sudiji i bili spremni da svedoče u Dragišinu korist - priča Suzana Racković, Dragišina supruga.

Dragiša je ovih dana pušten iz pritvora u Kanterberiju i nalazi se u Londonu gde će se braniti sa slobode. Suđenje dvojici partnera je zakazano za 15. novembar ove godine. Advokata, koji ga je u početku branio po službenoj dužnosti, angažovao je kao stalnog branioca jer se pokazao kao pošten čovek.

Dragišini prijatelji iz Čačka i okoline, čim su saznali šta se desilo, odmah su se organizovali da prikupe novac za advokata. Niko ko poznaje ovog nekada izuzetno talentovanog rukometaša čačanskog "Borca" ni za trenutak nije poverovao u njegovu krivicu. On se, kažu, užasavao droge, ne pije, ne puši, a svoje sinove je, takođe, podizao u sportskom duhu. Stariji sin je učenik Sportske gimnazije, a mlađi je vrstan košarkaš.

- Kao da smo svi predosećali nevolju. Kada nam se Dragiša iz Beča javio da treba da putuje s nekom robom u Englesku - kazuje Suzana Racković - svi smo bili uznemireni. Bilo je baš u vreme intenzivnog bombardovanja Čačka. Znali smo koliko se brine i sekira. Svakodnevno je zvao pet, šest puta, gde god da se nalazio u Evropi. A onda, telefon tri dana nije zazvonio. Naslutili smo da nešto nije u redu. Jer, Dragiša da se tri dana ne javi, nema šanse. Deci je najteže. Mnogo su vezana za njega i svakodnevno ih gledam kako pate. Srećom, nisu sami. Prijatelji i poznanici javljaju nam se, brinu se, nude svaku vrstu pomoći. Svi znaju Dragišu kao izuzetno vrednog i poštenog čoveka. U Ljubiću je baš on organizovao uvođenje vodovoda i telefona, često organizovao prikupljanje humanitarne pomoći za izbeglice. Nikada nije imao posla sa zakonom. Iz pisama vidim da se i u zatvoru više brine za nas nego za sebe. Sekira se kako ćemo i od čega da živimo. Uvek je verovao ljudima, ali posle ovoga što ga je snašlo valjda će da izvuče neki nauk.

Suzana Racković se sprema da uskoro krene u Englesku na suđenje njenom Dragiši, verujući da će se zajedno vratiti u Čačak.

Davor SOHA