Tri rata - tri spomenika u Ljigu

Neću da se brukam, tata

Darko Milošević se s odsustva vratio u jedinicu da odsluži poslednji dan vojnog roka, a sticajem okolnosti je poginuo 6. maja 1999. braneći našu granicu. Ljižani su mu se odužili bronzanim spomenikom, baš kao i Živojinu Baciću iz Prvog i Živoradu Jeloviću iz Drugog svetskog rata

Povodom proslave jubilarne, 85-godišnjice slavne Kolubarske bitke u Ljigu, otkriven je novi spomenik, pa ih u ovoj varoši sada ima tri. Oni svedoče o sudbini i junačkoj smrti jednog pukovnika, seljaka i vojnika, koji su poginuli u ratovima 1914, 1941. i 1999. godine.

(Nastavak sa prve strane)

Nedaleko od nedavno otkrivenog spomenika, na uglu Ulice Luke Spasojevića, nalazi se spomen-bista pukovnika srpske vojske iz 1914. godine Živojina Bacića.

"Ja se ne povlačim"!

Bacić je rođen 1877. godine u Negotinu. Posle završenih sedam razreda gimnazije u Zaječaru otišao je u Vojnu akademiju, a zatim i Visoku vojnu školu i posle niza redovnih i vanrednih unapređenja dogurao je do čina pukovnika, 1913. Nalazio se na raznim dužnostima, između ostalih bio je i ađutant kralja Petra î.

U ratu 1912. godine komandovao je Petim pešadijskim prekobojnim pukom drugog poziva i bio ranjen kod Novog Pazara. Godine 1913. bio je komandant Krajinskih jedinica koje su opsedale Vidin. U Prvom svetskom ratu, u Kolubarskoj bici, predvodio je Trinaesti pešadijski puk "Hajduk Veljko" koji je, 14. novembra 1914, branio strategijski veoma važan položaj kod Ljiga od jakih austrougarskih snaga koje su žestoko nadirale iz pravca Valjeva, s druge strane reke Ljig.

Srpska vojska je bila desetkovana i u rasulu. Očajnički pokušaji pukovnika Živojina Bacića da zaustavi svoje rasturene trupe bili su uzaludni. Vojnici se nisu obazirali na njegova naređenja. Pukovnik je ostao na bojištu teško ranjen u obe noge, a nad njim još samo njegova dva verna ordonansa.

O herojskoj pogibiji pukovnika Bacića ratni dopisnik pariskog "Žurnala" A. Bari između ostalog je zabeležio: "Bitka je u jeku. Pukovnik Bacić, pokriven krvlju, nastavlja da komanduje otporom. Kad više ne može da ide, jer je teško ranjen u obe noge, njegova dva ordonansa ga nose s jednog na drugo mesto. Jedan oficir mu se približava: "Moj pukovniče, naš zadatak je izvršen... Primili smo naredbu da se održimo dvadeset četiri časa..." Bacić ga strelja pogledom i kaže: "Ja neću da se povlačim!" Tri austrougarska puka su konačno izgubila elan, ali nove, sveže jedinice, dva nova puka, dolaze u pomoć kao ojačanje... Pet pukova protiv Trinaestog srpskog puka.

Oni najzad uspevaju da potisnu oba krila srpske linije u kojoj nijedan oficir nije ostao nepovređen. Srpski centar odbrane (dva bataljona), videvši da će ga okružiti, počinje da se povlači. Jedan od poslednjih oficira koji je još na nogama obraća se pukovniku Baciću: "Moj komandante, ne možemo više da izdržimo... Nastavićemo bitku malo dalje u pozadini." Pukovnik Bacić još okleva, ali njegov pogled kruži po hrabrim vojnicima koji oko njega leže mrtvi i on popušta: "Vi ste se poneli kao heroji", odgovara Bacić. "Hvala! Možete se tući u povlačenju." Ali dodaje: "Ja ostajem!" I ništa, ni ubeđivanje, ni molbe, ne mogu da pokolebaju ovu divlju upornost. I tako je pukovnik Bacić ostao. Sam sa dva vojnika pored sebe: njegovi ordonansi koji su, odani mu do smrti, odbili da ga napuste.

Neprijatelj stiže na greben i primećuje pukovnika koji, uprkos teškim ranama, stoji uspravno oslonjen na dva vojnika. "Gde je vaš puk?", viče jedan austrijski oficir približavajući mu se. "To sam ja", odgovara Bacić. "Predajte se", viče neprijateljski oficir.

Umesto odgovora pukovnik Bacić se naginje prema dvojici svojih vernih ordonansa i poslednjom snagom uzvikuje: "Vatra!" Ovi odmah pucaju, a istovremeno jedna salva sa austrougarske strana upućuje se na trojicu Srba..."

Zadivljen junačkim držanjem pukovnika Bacića, komandant 15. austrougarskog korpusa general Ater je naredio da se on sahrani uz odgovarajuće vojne počasti i da se na njegovom grobu napiše na nemačkom jeziku: "Ovde leži pukovnik Živojin Bacić, komandant 13. srpskog puka, koji je herojski poginuo u Gukošima" (raniji naziv za Ljig).

Živojin Bacić je posmrtno odlikovan Karađorđevom zvezdom, a 3. decembra 1991, na dan početka ofanzive srpske vojske, koji je opština Ljig uzela za svoju slavu, podignut mu je ovaj spomenik na kome su pre nekoliko dana, povodom proslave 85. godišnjice Kolubarske bitke, vence položili delegacija Opštine, starih ratnika, Vojske Jugoslavije i drugi.

Borba na Čotu

Na samom ulazu u Ljig, s desne strane kad se dolazi iz Beograda, stoji drugi spomenik, rad vajara Ota Loga podignut 1981. godine. Zvanično, to je spomenik "Ljiškoj borbi" koja se ovde odigrala 10. septembra 1941. godine između partizana i Nemaca, ali se s pravom može reći da je to spomen-obeležje o siromašnom i hrabom seljaku Živoradu Jeloviću iz sela Gukoša, na periferiji Ljiga, koji se u ovoj borbi našao iznenada i na neobičan način.

Živorad Jelović, siromašak iz Gukoša, da bi zaradio za hleb, nadničio je kod ljiških trgovaca: utovarao i istovarao robu, pekao rakiju, radio sve fizičke poslove. Došao je rat 1941. i aprilska kapitulacija jugoslovenske vojske. Jedna jedinica je bacila oružje nadomak njegove kuće. Jelović je krišom uzeo jedan puškomitraljez i sanduk municije, stavio sve to u džak i vešto sakrio na tavanu svoje kuće.

Devetog septembra 1941. godine, u smiraj dana, u Ljig je došla Kolubarska četa Valjevskog partizanskog odreda, koju je predvodio tadašnji kapetan, sada generala u penziji, Radivoje Jovanović Bradonja. Za sutradan je bio zakazan veliki narodni zbor radi popularizacije i širenja ustanka. Nemci su za to doznali, pa je jedan njihov ojačani bataljon krenuo, 10. septembra ujutru, iz Valjeva za Ljig. Partizani, ne sluteći ništa, spremali su se u Rulićevoj kafani, gde su prespavali, za mitng koji je bio zakazan za deset sati.

Kad su se nemački kamioni pojavili na Babajićkom brdu iznad Ljiga, dat je znak za uzbunu. Partizani su brže-bolje zauzeli položaj u kamenjaru zvanom Čot, na ulazu u varošicu, iznad današnjeg spomenika "Ljiškoj borbi". Pustili su Nemce da se približe i kad su se našli na tadašnjoj drvenoj ćupriji, sadašnjem betonskom mostu, preko Ljiga koji spaja Ljig i Babajić, otvorili su žestoku vatru. Nemci su poskakali iz kamiona i zabarikadirali se u obližnjoj, tadašnjoj Vukajlićevoj kafani. Razvila se žestoka borba.

Poslali avione na njega

Pred sam početak bitke Živorad Jelović je pošao od kuće da peče rakiju kod tadašnjeg ljiškog trgovca Svetomira Martinovića. Kad je doznao šta se događa brže-bolje se vratio kući, dograbio puškomitraljez i municiju i trčeći obilaznim putem krenuo ka Čotu. Sa sobom je poneo i kofu punu vode. Ljudi koji su ga usput sretali, znali su šta smera, ali su se čudili šta će mu onaj sud sa vodom.

Čim je stigao na Čot, među partizane koji su se borili na život i smrt, zauzeo je dobru busiju i otvorio vatru na Nemce. Slabo naoružanim partizanima Jelovićev puškomitraljez bio je od velike koristi. Nije dao Nemcima ni nos da promole iz kafane. Nemci su žestoko tukli po brdu i borci su ginuli. Pronela se vest da je ranjen i komandant Radivoje Jovanović, pa su neki počeli da se povlače.

Jelović je, takoreći, ostao sam. Nije ni pomišljao da odstupi. Pucao je iz svog puškomitraljeza kad god bi Nemci pokušali da izađu iz kafane. Ali, štedeo je i municiju. Nemci su pomislili da su i njega uspeli da ućutkaju i počeli su na most da izvode taoce koje su držali u kafani u nameri da ih streljaju. Kad je to video Jelović je sa brda iz sveg glasa povikao: "Lezite!" Ljudi su se bacili na zemlju a on je žestoko raspalio iz mitraljeza i Nemci su se povukli u kafanu. Taoci su to iskoristili i pobegli.

Videvši da nikako ne mogu da ućutkaju mitraljesca na brdu, fašisti su iz kafane, radio-vezom, pozvali u pomoć svoju avijaciju. I ubrzo je sa zemunskog aerodroma stiglo pet nemačkih "štuka". Napravili su krug iznad varošice i kad su im Nemci iz kafane raketom označili mesto na brdu gde se nalazi Jelović, "štuke" su u brišućem letu nadletale brdo i počele da ga mitraljiraju i bombarduju. Bacili su i nekoliko bombi na varošicu. Jelović se ni tada nije predavao. Pucao je čas na Nemce u kafani, čas na avione, koji su leteli iznad njegove glave. Sam protiv pet aviona.

Ali, ubrzo je i njegov puškomitraljez zanemeo. Sutradan su ga meštani našli mrtvog. Pored njega je bila kofa sa vodom i u njoj cev puškomitraljeza - hladio ju je, kad se od pucnjave zagreje, jer nije imao rezervnu.

Živorad Jelović je sahranjen na seoskom groblju u Gukošima kod Ljiga. Tek kad je 1981. godine podignut onaj spomenik "Ljiškoj borbi" setili su se i ovog siromašnog i hrabrog seljaka, pa su jednoj ulici u novom naselju, u blizini njegove rodne kuće, dali njegovo ime. Fotografiju hrabrog Jelovića nismo pronašli. Kažu da se nikad u životu nije slikao.

Borbe kod karaule

I najzad, treći spomenik, trećem junaku. Svečano je otkriven nedavno, 3. decembra, na dan proslave 85-godišnjice Kolubarske bitke.

Branislav Milošević, radnik Javnog preduzeća za melioracije iz Beograda, i njegova supruga Branka, krojačica u ljiškoj konfekciji "Pobeda", imali su dva sina: 27-godišnjeg Aleksandra, koji radi kao geometar u Opštini Ljig, i mlađeg Darka koji je prošle godine završio za elektromehaničara. Pošto nije mogao da nađe posao, rešio je da odsluži vojsku, da se posle toga zaposli i oženi naočitom devojkom Marijom, s kojom se nekoliko godina zabavljao.

Iako je bio regrutovan u vojnu policiju, prošle godine, u aprilu, poslat je na odsluženje vojnog roka u garnizon u Peć gde nije postojao rod vojna policija.

- Takve su, rekli su nam u vojnom odseku onda bile vojne potrebe - priča otac Branislav. Sa suprugom i devojkom Marijom, otišli smo u Peć 6. aprila prošle godine kad je Darko polagao svečanu zakletvu. Bio je radostan i raspoložen.

Posle toga, sve do jula 1998. godine, sin im se nije javljao. Nisu ništa znali o njemu. Raspitivali su se na sve strane. Niko nije mogao da im kaže gde se nalazi. Pali su, kažu, bili u očaj. Na Kosmetu se situacija iz dana u dan pogoršavala. Konačno, jednog dana telefonom ih je pozvao Darkov drug i rekao da se ništa ne brinu, da im je sin dobro i čim bude mogao, javiće im se.

- To nas je malo umirilo - kažu roditelji. - A onda, 3. septembra prošle godine zaista se telefonom javio Darko. Ispričao nam je da je dobro, da je došao u Peć da izvadi zub i da se odmah vraća u jedinicu. Poručio je da ne brinemo za njega. Nije nam rekao gde mu se nalazila jedinica.

Za novu 1999. godinu Darko je iznenada došao kući na sedmodnevno odsustvo.

- Ni tada ništa nije hteo da nam priča o vojsci, niti gde se nalazi. Na rastanku nam je rekao: "Čuvajte se!" Darko ponovo dolazi februara ove godine na odsustvo, redovno i nagradno, ukupno mesec dana. Ostao je do 11. marta. Sutradan mu je isticao vojni rok. Sa sobom je poneo i civilno odelo da se presvuče i dođe kući.

Otac Branislav priča.

- Na rastanku nam je rekao: "Neću da se pozdravljam. Videćemo se sutra". Ja kao da sam nešto naslućivao. Kažem mu: "Nemoj ići za taj jedan dan, ostani. Uniformu ćemo ti poslati poštom". On mi odgovara: "Neću da se brukam, tata. Kad sam izdržao godinu dana, mogu i ovaj jedan dan. A hoću i da se lepo rastanem i pozdravim sa drugovima i starešinama". I sav radostan i veseo otišao je u jedinicu. Kad sutradan čujemo na televiziji vest da im se služenje vojnog roka, zbog pogoršanja situacije na Kosmetu produžava još za mesec dana. Bili smo očajni. Javlja se i Darko iz Peći telefonom i pita da li smo čuli za to.

Darko se poslednji put roditeljima javio 2. aprila sa nekog mobilnog telefona, iz neke garaže. Rekao je da je dobro i da će zvati čim bude mogao. U stvari, Darko se sa svojom jedinicom nalazio na najisturenijem delu fronta na jugoslovensko-albanskoj granici kod karaule "Košara", gde su šiptarske separatističke snage, potpomognute albanskom vojskom i avijacijom NATO-a, pokušavale na sve moguće načine da prodru na Kosmet, izazovu građanski rat i omoguće kopnenim snagama Severnoatlantske alijanse da, tobože radi zavođenja reda, okupiraju Kosovo i Metohiju.

Sa drugovima Darko se sve vreme nalazio u prvim borbenim redovima. Lakše je ranjen u koleno 29. aprila. Prebacili su ga u pećku bolnicu. Lekari su mu previli ranu i savetovali ga da ostane deset do petnaest dana u bolnici. "Hvala vam", odgovorio im je Darko, "ali ja ne mogu to da prihvatim. Moram da se vratim svojim drugovima da im pomognem. Oni su, a i Srbija, u opasnosti." I otišao je.

- O tome da je ranjen - kažu roditelji - mi nismo znali.

Bombom na šator

Roditelji su smogli snage da nam ispričaju i poslednji čin njihove drame.

- Bilo je to 7. maja ove godine na drugi dan Đurđevdana - priča kroz suze u dubokoj crnini majka Branka. - Suprug je bio gore na spratu, a ja sam nešto poslovala po kuhinji. Kad pogledam, ispred kuće stigoše predsednik Izvršnog saveta Opštine Ljig Ljubivoje Vujić, službenik Vojnog odseka Buda Milenković, dva oficira, sanitetska kola sa lekarom i medicinskom sestrom i još neki ljudi. Meni je tada sve bilo jasno. Istrčim, uhvatim se za glavu i iz sveg glasa zakukam: "Joj, moga sina više nema!"

Nažalost, to je bila istina. Darko je poginuo. Ljudi koji su došli da ih o tome obaveste i izjave saučešće za svaki slučaj poveli su i lekara. Dvojica Darkovih najboljih drugova Goran Vukić iz Vreoca i Anarhije Ranković iz Lajkovca došli su i doneli Darkovo civilno odelo u koje je on 12. marta trebalo da se presvuče i dođe kući. Ispričali su roditeljima kako je njihov sin poginuo.

- Oni su bili - prepričava nam otac Branislav - na samoj granici s leve i desne strane od karaule "Košara". Isterali su Šiptare iz rovova koje su ovi bili ranije iskopali i u njima se utvrdili. Oterali su ih preko granice i zaposeli te njihove položaje. Iznad rovova su podigli šatore da se zaštite od kiše, ali i da pomoću njih hvataju kišnicu za umivanje i piće jer je to potpuno bezvodan kraj. Kažu da je toga jutra, 6. maja, na Đurđevdan, tu, na granici, bila velika magla. Darko je ušao u rov da uzme konzervu za doručak. Tada je iz magle izronio jedan Šiptar i bacio bombu na šator, od koje je Darko teško ranjen u grudi. Drugovi su zapucali i ubili Šiptara. Darko je još davao znake života. Stavili su ga u šatorsko krilo i s teškom mukom se probijali kroz snežne namete do sanitetskog vozila. Sve vreme je, kažu, jadnik tražio vode. Odvezli su ga u Peć u bolnicu. Povrede su bile teške, a helikopter zbog magle nije mogao da poleti i odveze ga na Vojnomedicinsku akademiju u Beograd. Prevezen je sanitetskim vozilom u bolnicu u Prištinu gde je izdahnuo na Đurđevdan 6. maja u 12.40 časova. Kovčeg sa posmrtnim ostacima moga sina preuzeo sam na Medicinskoj akademiji i dovezao kući u Ljig.

Darko je sahranjen sutradan. Na sahranu je došao ceo Ljig i mnogi ljudi iz okoline.

Skupština opštine Ljig je, potom, odlučila da ulica koja vodi pored Darkove kuće na Babaićko brdo nosi njegovo ime, a na kraju te ulice, nedaleko od rodne kuće, 3. decembra ove godine, na dan opštine Ljig i proslave Kolubarske bitke svečano je otkriven i spomenik ovom hrabrom mladiću. Darkov lik na spomeniku izvajao je njegov razredni starešina i profesor likovnog obrazovanja u ljiškoj srednjoj školi Đorđije Kaljević.

Videćemo se, ako Bog da!

Tek posle Darkove smrti roditeljima je stiglo njegovo pismo, napisano još 1. maja ove godine, nekoliko dana pred smrt, u kojem im on, između ostalog, piše da je bio ranjen.

- Ranije je pisma obično završavao sa "pozdravite sve redom". U tom poslednjem, kao da je nešto predosećao, pozdravlja sve rođake i prijatelje poimence i na kraju kaže: "Videćemo se, ako Bog da."

Otac Branko, koji je zbog žalosti za sinom pustio i bradu, kaže:

- U svojoj večnoj tuzi i bolu hteo bih da zahvalim svima koji su našli razumevanje za mene i moju porodicu, a posebno predsedniku Skupštine opštine i predsedniku Izvršnog odbora Opštine Ljig Miodragu Starčeviću i Ljubivoju Vujiću. I Đorđiju Kaljeviću, nastavniku likovnog obrazovanja, koji je besplatno izvajao lik moga sina za spomenik, a kopiju poklonio nama. Nju ćemo postaviti na Darkovom nadgrobnom spomeniku.

Bogosav MARJANOVIĆ