Ksenija Jovanović: jedna sjajna glumačka karijera

U životu je više laži nego na sceni

Njen urođeni otmeni izgled je bio kao stvoren za uloge plemkinja, ali i tragetkinja poput Hekabe u Euripidovim "Trojankama". Okolnosti su uticale da baronica bude i u privatnom životu, ali ona se svesno odrekla titule fon

U stotridesetjednogodišnjoj istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu, poslednjih šezdesetak pripada porodici Jovanović. Četrdeset godina je u tom teatru provela naša istaknuta glumica Ksenija Jovanović; petnaestak - njena majka Irena, priča se, najlepša žena koja je između dva rata prešla prag ove kuće, a oko pet godina je tu bio angažovan i njen otac Branko. Zato je velika scena našeg nacionalnog teatra bila pravo mesto na kome će Ksenija Jovanović obeležiti jubilej, pet decenija umetničkog rada. A kako drugačije, nego predstavom. Izuzetna godišnjica i sjajna uloga Hekabe u "Trojankama". Mada nikad nije volela igranje "na suze", uloga žene koja je izgubila sve što jedno ljudsko biće može izgubiti - zavičaj, muža, decu, dom - donela joj je mnogobrojna priznanja.

- To je skupa uloga! - kaže. - Uopšte, rekla bih, ja sam jedna skupa glumica! Nisam glumica lakog, zabavnog žanra. Repertoar koji igram je za malobrojniju publiku. U tom smislu predstava "Trojanke" plaća svoju cenu. U ovo nesrećno vreme ljudi imaju potrebu da gledaju nešto što će da ih odvuče od svakodnevice, a ne predstavu koja ih podseća na svakodnevicu i dovodi do katarze.

Zbog pomenutog jubileja Kseniju Jovanović ovih dana prosto opsedaju novinari. Ne, ne može da kaže da je to zamara, ali ona je, prosto rečeno, zatvorena osoba. Nije sklona publicitetu.

- Meni je mnogo mene! - duboko uzdiše pošto nas je uvela u salon prostranog i divno nameštenog stana u neposrednoj blizini Karađorđevog parka. Ugodnu tišinu remeti samo uporan lavež iza jednih zatvorenih vrata.

Nevaspitani Alfonzo

- Mir tamo! - uzvikuje naša domaćica nešto strožim glasom. - To je lunjica koju sam pre sedam godina uzela iz azila za napuštene životinje ispod Avale. Nikad nikog nije ujeo, ali laje. Veoma je temperamentan. Hoće sa šapicama da skoči na trosed, hoće da vas poljubi ako oseti da volite životinje. Mnogo je nevaljao i nevaspitan.

Sa velikim žarom priča o životinjama i koliko ih voli. Naročito kuce. Namerno je, veli, uzela siroče koje niko neće, a ne nekog psa s pedigreom. Na prvi pogled se zaljubila u crno psetance s belom kravaticom ispod vrata. Kako je rastao, kravatica se svela na malu belu liniju.

Za razliku od sličnih crnih kuca koje šetaju našim ulicama, ova je brižno negovana tako da je često zaustavljaju i pitaju: "Je li to labrador?" "Kako da ne", odgovara ponosna vlasnica kroz smešak. "Protrčao je pored labradora!"

- Dakle, pošto je on prostak, moj suprug mu je dao ime španskih kraljeva - priča Ksenija Jovanović. - Zove se Alfonzo. Ja imam za njega svoju skraćenicu Pis, od Piškica. U kući u koju često odlazimo maze ga sa Zonzo, dok ga sin jedne poznanice zove Foki jer ga podseća na foku.

Alfonzo zvani Zonzo, Pis i Foki često je na velikim mukama. Kad pronađe damicu, i zaljubi se, auuu... Kakve su to patnje, kakva zavijanja!

Ovaj pas prostak nije prvi koga je Ksenija imala. U početku svoje glumačke karijere mladi reditelj koji se u nju zaljubio poklonio joj je malu belu pufnicu na kojoj su postojale samo tri crne tačkice - okice i njuškica. Bio je velika maza i doživeo je duboku starost od šesnaest leta.

Posrbljeni Nemac

Veliku ljubav prema psima uspela je da prenese i na supruga Georga fon Hubeneta.

- Alfonza obožava - kaže. - Toliko preteruje da ga je proizveo u dete. Neće da ga ostavi ni sekund samog. Pravimo raspored kad ko izlazi iz kuće da bi on, zaboga, uvek bio u društvu!

Georg fon Hubent je nemački novinar koji ovde živi već tri decenije. U penziji je, ali radi kao dopisnik srpske redakcije "Dojče vele". On je danas umnogome jedan posrbljeni Nemac. Prihvatio je, tvrdi Ksenija, sve naše loše osobine.

- Nikad nije pokušao da me odvede u Keln znajući da sam profesijom vezana za ovo tlo, ovaj jezik. Na kraju krajeva, sreli smo se kad sam ja već imala neke godine i neki život iza sebe. Ovde su moji koreni, moji grobovi i, pre svega, moji prijatelji. A tamo ja nemam nikoga. Tamo ne postojim. Tamo sam stranac, građanin drugog reda.

Zanimljivo je da gospodin Georg, a isto misli njegova supruga, ne drži mnogo do svog plemićkog porekla.

- To je neko staro skromno plemstvo - ističe Ksenija. - Tih "fonova" po Nemačkoj imate kol’ko hoćete. Otkad se znamo, samo su ga jednom, i to u Austriji, oslovili sa "gospodine barone", što nam je oboma bilo silno smešno!

Možda bi plemićka titula pridodata njenom imenu nešto značila u karijeri ove glumice? Ali, ona to nije htela ni da čuje:

- Samo jedanput sam napravila grešku i promenila prezime kad sam prvi put bila udata. Vrlo kratko sam imala prezime Ilić. Ko zna za Kseniju Ilić? Nije mi više padalo na pamet da menjam ili dodajem prezime svom prezimenu. Neko ko se bavi javnim poslom kao što je moj ne sme da menja identitet.

Ksenija Jovanović je glumačko dete. Glumački hleb jede otkad zna za sebe. Pošto su njeni roditelji kao članovi najpre Osječkog, a onda Sarajevskog pozorišta dosta putovali, svoje prve "svesne" dane je proživela kod maminih roditelja. Deda, general Milo Iličković, bio je lekar, upravnik vojne bolnice u Skoplju. Babuška Klaudija Lukaševič je bila rusko-poljskog porekla. Njom se deda oženio u Moskvi gde je studirao medicinu.

- Ja se mame i tate u pravom smislu sećam od svoje šeste godine. Tada smo se mama, tata, brat i ja kao porodica prvi put sastali u Sarajevu i nastavili da živimo zajedno. Naravno da su povremeno išli na gostovanja sa pozorištem. Tada bismo moj mlađi brat Ban i ja ostajali s kućnom pomoćnicom. Ban je rano preminuo od raka. U četrdesetprvoj godini. Bio je u mornarici. Kapetan fregate. Pred njim je bila velika pomorska karijera. Kao dete, Ksenija nije volela da gleda majku na sceni.

- Tipična dečja ljubomora - kaže danas. - Mama je bila lepa žena i obično je igrala zavodnice i ljubavnice. Zato ju je uvek neko grlio i ljubio na sceni, a ja to nisam mogla da podnesem.

Majci produžila život

Roditelje je obožavala, posebno majku. Bila im je potpuno posvećena.

- Jedan od razloga što nemam decu je što sam veliki deo svog života posvetila mami. Sigurna sam, a i mama je to često govorila, da sam joj ja produžila život.

Za vreme okupacije Irena Jovanović je gostovala u Pančevu sa nekakvom klasičnom ulogom. Bilo je veoma hladno, a ona je imala težak grip. To je aktiviralo proces na plućima i ona se razbolela od tuberkuloze. Oslobođenje Beograda je doživela u bolnici. U isto vreme i njena kćerka Ksenija je bila bolesna. Ležala je sa zapaljenjem plućne maramice u njihovom stanu na trećem spratu u Mutapovoj ulici.

Kad se posle rehabilitacije Irena Jovanović najzad vratila kući, ponovo je zaigrala na sceni Narodnog pozorišta. Upravnik Milan Predić ju je veoma cenio i poštovao. Međutim, bolest se ponovo vratila. Hitno su je poslali na oporavak u Sloveniju, na Golnik. Za to vreme, Ksenija se dala u potragu za preskupim streptomicinom. U Beograd se Irena vratila sa slabim srcem, dok jedno plućno krilo takoreći nije funkcionisalo. Tako osetljivog zdravlja, ubrzo je doživela težak udarac: dekretom Ministarstva sa velikom grupom glumaca Narodnog pozorišta, među kojima je bila i Nevenka Urbanova, prerano je penzionisana.

Što se oca tiče, on je penzionisan nešto kasnije. Posle oslobođenja je bio u Beogradskom dramskom, a potom u Savremenom pozorištu nastalom spajanjem Beogradske komedije i Beogradskog dramskog pozorišta.

- Blagodareći nezi koju je imala mama je doživela lepe godine. Umrla je 1990, u 85. godini. Baš pre tri meseca sam tati, bratu i njoj davala pomen u Svetosavskoj crkvi.

Glumački život, naročito pre rata, nije bio idiličan. Uprkos iskustvima svojih roditelja, Ksenija je htela da se i sama popne na pozorišnu scenu. Majka se tome usprotivila, pa se odlučila za studije ekonomije. Ipak, posle samo godinu dana našla se u Visokoj filmskoj školi. Njen direktor Vjekoslav Afrić je nekako uspeo da ubedi Irenu Jovanović da se kreće u novi glumački život koji neće biti tako mukotrpan i skroman kao što je bio pre rata.

Kao đak filmske škole Ksenija Jovanović je odigrala svoju prvu ulogu u filmu "Priča o fabrici". To je označilo početak njenog umetničkog rada. Kasnije je u filmu Žike Mitrovića "Operacija Beograd" igrala šefovicu logora i - tu se okončala njena filmska karijera. Jedna dobra procena

Naime, filmska škola je naprečac zatvorena i Ksenija je trebalo da odluči da li da nastavi studije glume na Pozorišnoj akademiji ili da ode u takozvani Studio pri "Avala filmu".

- U tom studiju sam napravila jednu od retko dobrih procena u životu: da ja sa ovim mojim urbanim licem nemam šta da tražim u kinematografiji koja za teme uglavnom ima rat i obnovu - kaže. - Otišla sam u Beogradsko dramsko pozorište i prisustvovala probama komada "Inspektor je došao". Uspela sam da dobijem alternaciju ćerke.

Film je uvek tražio lepa ženska lica. Zato je malo čudno da Ksenija Jovanović nije uspela da napravi kinematografsku karijeru.

- Nisam bila lepa na klasičan način! - tvrdi ona. - Imam nepravilne crte i za moje lice je potrebno dobro svetlo i umešnost snimatelja. Kad sam nedavno snimala jednu TV dramu, rekla sam kamermanu: "Obratite pažnju, kamera mene ne voli."

Uvek se radovala ulozi u kojoj ne liči na sebe. Ni fizički, ni psihički. Mada nije imala često prilike u karijeri da se transformiše. Njen urođeni otmeni izgled je bio kao stvoren za uloge plemkinja, poput barunice Kasteli - Glembaj, vojvotkinje od Jorka, Elizabete u "Ričardu îîî", ledi Magbet... Sticajem okolnosti, ni taj takozvani "svoj repertoar" nije bila u mogućnosti često da igra, jer je klasika, naročito posle rata, retko dolazila na repertoar. Pored toga, na uloge je poprilično čekala.

- Na podele u pozorištu pored talenta glumca utiču i druge okolnosti - ističe ova naša glumica. - Važno je da uz sebe imaš podršku u upravi kuće, u reditelju, među kolegama. Sve to ja nisam imala i kroz karijeru sam išla kao vuk samotnjak. Ali sama sam tome kriva.

Ksenija Jovanović smatra sebe atipičnom glumicom. Zašto? Pre svega, nije dovoljno pričljiva, nije dovoljno prisutna na takozvanim javnim mestima i nije bila ambiciozna na ubedljiv, nametljiv i efikasan način... Ona nikad nije umela da glasno iskaže svoje ambicije i zatraži nešto. Uvek se divila koleginicama koje su znale da odu kod upravnika, tresnu rukom o sto i kažu: "Ova uloga je moja!" To nikad nije išlo uz nju. Nije znala čak ni da odglumi sličnu situaciju.

- Priče da glumac glumi i u životu su koješta - ljuti se. - Ovaj takozvani običan, normalan svet glumi mnogo više. Naljuti me i kad u javnom žargonu, u pogrdnom smislu, neko kaže: "To je pozorište!" Mnogo više ima laži u životu, nego što ima laži na sceni.

Ostao je samo ključić

Malo neobično, ali samo jednom je imala prilike da odigra ulogu koju je nekad igrala njena majka. Dogodilo se to 1968. godine kad je u Tolstojevom "Živom lešu" tumačila Lizavetu. Taj događaj je reporterskim zapisom propratila i "Ilustrovana Politika".

- Posle penzionisanja koje je vrlo bolno podnela mada je u pozorište odlazila samo kad ja imam premijeru - seća se Ksenija Jovanović. - Tada bi ulazila i u garderobu u kojoj sam ja sedela na njenom mestu. U "starom" pozorištu, ja sam imala pult moje mame. I dan-danas imam ključić naše fioke koja više ne postoji, pošto je u međuvremenu pozorište dva puta nesrećno adaptirano.

Ko od prvih dana svog života poput nje jede glumački hleb, njegova pripadnost pozorištu je u odnosu na druge nekako drugačija. Smatrala je da nema prava da odbije manju ili malu ulogu. Njen stav je glasio: "Nije mi mesto da samo budem general u toj pozorišnoj vojsci. Potrebno je nekad da budem i kaplar." Uprkos tome, ne krije da u njoj, ipak, postoji osećaj nezadovoljstva i neiskorišćenosti.

Otišla je u penziju pre desetak godina. I onda su počele da se događaju čudne stvari. Počeo je da zvoni telefon. Nudili su joj sve same značajne uloge: žene A u "Tri visoke žene" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, majke Pintorovića u "Hasanaginici" u Kruševačkom pozorištu, Hekabe u Euripidovim "Trojankama" i majke u "Mamcu" Davida Albaharija, obe u Narodnom pozorištu.

- Sve je to u trenutku padalo s neba! - kaže ushićeno.

Srećna je jer je još u mogućnosti da radi ono što je ispunjava. Upravo sada kad se njen život tako suzio.

Viđa se povremeno i sa svojim prijateljicama Mirom Bobić, Mirom Stupicom, Divnom Đoković, rediteljkom Nađom Janjetović... Ode ponekad na neku pozorišnu premijeru i - mnogo čita. Ovih dana to su knjige dr Vladete Jerotića. Kako je starija, ističe, mesto religije u čovekovoj duši je sve više zanima. U vezi s tim kaže, od svih zvaničnih priznanja koja je dobila, Orden svetog Save za nju ima poseban značaj.

- Srpska pravoslavna crkva mi ga, naravno, nije dala za moju religioznost, nego za moju delatnost. Kad sam ga primila iz ruku patrijarha Pavla, za mene je to bio krunski emotivni događaj u životu, vrhunac sreće. Svesna sam relativnosti svih nagrada koje sam dobila pa i te, ali intimni doživljaj te nagrade je nezaboravan. Tog dana smo moj suprug koji je bio prisutan i ja imali osećaj kao da nam je stvarno Sveti Duh sišao u dušu. Možete neverovati, ali je tako!í

Sa tuđom kapom

Kseniju Jovanović je teško bilo zamisliti u ulogama seljanki, radnica, žena iz nižih socijalih slojeva. Zato je ponudu da igra Jelenu Ćetković svojevremeno doživela kao šok.

- Malo je bilo neobično da ja igram radnicu, krojačicu, skromnu i jednostavnu ženu - kaže. - Ali, upravo me je to privuklo. Radeći tu ulogu pokušavala sam da dokučim ko je bila ta žena koja je tako verovala u ideju komunizma i branila je po cenu života? Ona je užasno fizički propatila po zatvorima. Prebijali su je a ima priča i da su je silovali. Nije čak sama mogla da ode na streljanje jer su je tukli po tabanima. Pored Jelene Ćetković, sa zadovoljstvom sam igrala epizodu u Nušićevom "Uježu", u režiji Cisane Murusidze, jednu emigrantkinju koja govori srpski s ruskim akcentom. Tu je i zanimljiva uloga babe u "Događaju u mestu Gogi" u Beogradskom dramskom pozorištu... Glumcu je nekad potrebno da se sakrije, da izbriše sebe i stavi tuđu kapu na glavu!

Snežana MILOŠEVIĆ