Atentat na Pavla Bulatovića

Tri rafala u ministra

Neposredno pre ubistva guslari su za stolom pevali o herojskoj borbi jugoslovenske vojske protiv NATO agresora. Teško ranjeni ministar odbrane je preminuo posle jednog sata

Kasno po podne, negde oko sedamnaest časova, Pavle Bulatović je ušao u restoran fudbalskog kluba "Rad". Došao je da se nađe s prijateljima i da se malo opusti posle napornog dana. Tog prepodneva bio je na sednici Savezne vlade. Bio je to poslednji radni dan ministra odbrane Savezne Republike Jugoslavije.

(Nastavak sa prve strane)

Pavle Bulatović bio je čest i rado viđen gost popularnog restorana na stadionu "Rada", poznatog po dobroj kuhinji i veoma prijatnoj atmosferi. Ponekad, kada je bilo neophodno, unapred je najavljivao posete, ali je znao i da svrati iznenada, bez najave. Iako visoki državni funkcioner, Bulatović nije bio gost koji opterećuje. Njegovi dolasci nisu bili, reklo bi se, ni preterano spektakularni, ni nepotrebno konspirativni. Rečju, ponašao se kao sasvim običan gost, baš kao i u ponedeljak, 7. februara.

U restoranu i telohranitelj

Savezni ministar odbrane Bulatović ušao je u poluprazan restoran, srdačno se pozdravio sa osobljem i posebno sa upravnikom Mirkom Kneževićem, s kojim je bio bliski prijatelj.

Sa njima se u društvu našao i penzionisani general Vojske Jugoslavije Vuk Obradović, direktor "Ju-garant banke", bivšeg Vojnog servisa, inače veoma uticajne i, prema dostupnim informacijama, moćne finansijske ustanove. Prijatelji su seli za veliki sto, u salonu pored glavne sale restorana. Večerali su i razgovarali.

Za to vreme, u prednjoj aperitiv sali, za stolom u blizini velikog šanka, sedeli su Kneževićev i Bulatovićev šofer i jedan pripadnik ličnog obezbeđenja saveznog ministra odbrane.

Zbog prirode posla i političke funkcije koju je obavljao Pavle Bulatović je morao da ima lično obezbeđenje. On, međutim, nije spadao u funkcionere koji nikud ne idu bez telesne garde i nerado je prihvatao obavezu da se kreće u pratnji telohranitelja. Ako je već tako moralo da bude, Bulatović se uveliko trudio da sa pripadnicima svog obezbeđenja izgradi više prijateljski nego strogo poslovan odnos. I tog dana pozvao je šofera i telohranitelja da uđu u restoran i sednu.

- Uvek je govorio da mu ne treba telohranitelj - kaže Miloš Jelovac, Bulatovićev prijatelj, čovek koji se tog popodneva zatekao u restoranu na stadionu "Rada". - Bio je opušten, bezbrižan. Nije ni pomišljao da bilo šta ružno može da mu se desi. Pavle je, jednostavno, bio uveren da nema neprijatelje.

Zapraštalo iz mraka

Prema priči Miloša Jelovca, u separeu restorana bilo je prilično veselo i opušteno. Stolu za kojim su sedeli Bulatović, Knežević i Obradović prilazili su prijatelji i poznanici, a u jednom trenutku pridružila su im se dvojica guslara Saša Laketići Vojo Stanišić, i Ljubiša Jakšić, pesnik. Guslari su pevali o herojskoj borbi jugoslovenske vojske protiv NATO pakta. Za stolom je u sredini sedeo ministar Bulatović, s njegove desne strane bili su Laketić i Knežević, a sa leve Obradović, Stanišić i Jakšić.

Niko nije mogao ni da nasluti da se približava opasnost. Bila je to jedna od onih tamnih noći, bez mesečine. Čak ni fudbalsko igralište, na koje se praktično naslanja deo restorana gde je sedeo ministar Bulatović, nije moglo da se nazre kroz prozor. Stadion je bio neosvetljen.

Vreme je odmicalo, ostalo je još nekoliko minuta do devetnaest časova. A onda je odjednom zapraštalo. Smrt je došla iz mraka, kroz prozor koji je gledao na centralnu ložu zapadne tribine.

Ubica je u pravcu ministra Bulatovića kroz staklo ispalio tri kratka rafala. Izrešetan sa više projektila, Pavle Bulatović se srušio. Mirko Knežević je instinktivno skočio sa stolice ka prozoru odakle je bljuvala vatra. Pucnje nije ni čuo, ugledao je samo plamene jezičke. Oborila su ga dva kuršuma. Pogođen je ispod levog ramena i u šaku desne ruke. Jedno tane okrznulo je i generala Obradovića, a jedan rikošetirani kuršum zakačio je i guslara Sašu Laketića. Njegova povreda je gotovo zanemarljiva.

- Bilo je strašno, zavladala je panika - seća se Miloš Jelovac. - Čim su odjeknuli rafali, odmah smo svi potrčali prema salonu. Pavle je bio posečen mecima, ali je još davao znake života. Ništa nije izgovorio. Čuo sam generala Obradovića kako viče: "Ljudi, pobiše nas. Dobio sam metak u glavu!" Ali, na sreću, on je samo okrznut posle rikošeta. I Mirko je krvario. Krvi je bilo na sve strane.

Veoma brzo na mesto zločina su stigle lekarske ekipe iz Vojnomedicinske akademije. Ministar Bulatović je iznesen na nosilima. Teško ranjenog Mirka Kneževića prijatelji su izneli na rukama i smestili u sanitetsko vozilo dok je general Obradović sam ušao u automobil.

- Bulatović je dovezen sa mnogo prostrelnih rana u predelu vrata, srca, pluća. Nekoliko projektila je završilo u predelu jetre, a povređena je i slezina. Iz vrata nije mogla da se zaustavi krv. Učinili smo sve, ali nismo mogli da ga povratimo jer je srce direktno pogođeno. Praktično, iskrvario je još na mestu zločina - rekao je Bulatovićevim prijateljima i rodbini jedan od lekara VMA.

Ministar odbrane SRJ preminuo je u 20.30 časova.

Lekarskim pregledom je ustanovljeno da je general Vuk Obradović okrznut projektilom koji je zaparao kožu glave i grudnog koša. Upravnik restorana Mirko Knežević je podvrgnut hirurškoj intervenciji. Operisana mu je desna šaka. Urađena je plastika, kako kažu hirurzi, a iste večeri lekari su njegovo stanje ocenili kao stabilno. Očekuje ga još jedna operacija. Kuršum mu je još u levom ramenu.

Potera za atentatorom

Za to vreme usledila je svojevrsna opsada restorana FK "Rad", ali i čitave teritorije u prečniku od nekoliko kilometara. Na noge su dignute stotine pripadnika policije, vojske i službi bezbednosti. Iz obližnje kasarne, ali i sa drugih armijskih punktova kamionima "tam 5000" stigli su specijalci vojne policije. Oko 19.30 časova do stadiona je stigao i specijalizovani kombi iz koga su izvedeni policijski psi tragači. Počela je potera za atentatorom.

Moglo se zaključiti da je glavni deo potrage usmeren na pošumljeni teren koji se nalazi između stadiona "Rada" i Bulevara JNA.

Ubica je bio naoružan automatskom puškom, najverovatnije "kalašnjikovim". Koristeći gotovo potpuni mrak na stadionu, neopaženo se približio zapadnoj tribini i popeo uz stepenice koje vode do centralne lože. Odatle je mogao jasno da vidi ministra Bulatovića koji je sedeo licem prema prozoru. Njegova meta bio je upravo Pavle Bulatović, a ranjavanje Kneževića i Obradovića je, verovatno, posledica rasipanja projektila koji su probili prozorsko okno.

Posle zločina ubica se verovatno vratio istim putem kojim je došao, a nije isključeno da ga je u Bulevaru JNA čekao automobil sa saučesnikom.

Nezvanično se pominje da su patrole policije čitave noći intenzivno tragale za plavim "fordom", a priča se i da su policijski vučjaci nanjušili trag ubice. Te večeri, istraga, ipak, nije dala opipljivije rezultate.

Postavlja se pitanje gde je u trenutku atentata bio Bulatovićev telohranitelj.

- Taj momak koji je čuvao Pavla to je policajac u civilu - veli Miloš Jelovac. - Sedeo je za stolom kad ga je neko od osoblja pozvao i rekao da ga neko zove telefonom. Ustao je i otišao do prostorije gde je aparat. Ne znam da li je sa nekim pričao, tek upravo u tim trenucima su odjeknuli rafali.

Da li je reč o pukoj slučajnosti ili je i misteriozni telefonski poziv za Bulatovićevog pratioca deo paklenog plana za likvidaciju ministra odbrane?

"Kome je smetao?"

U kasnim večernjim časovima, drugi put tog dana, održana je sednica Savezne vlade koja je ocenila ubistvo Pavla Bulatovića kao klasičan teroristički akt. Ovakvu ocenu događaja dale su gotovo sve vladajuće i opozicione stranke na političkoj pozornici Srbije i Jugoslavije.

- Šta da vam kažem osim da sam izgubio velikog prijatelja - priča Miloš Jelovac, očevidac atentata na Pavla Bulatovića. - Ne znam, zaista ne znam, kome je Pavle smetao i da li je moguće da je takav čovek nekome mogao da se zameri. Bio je miran, tih i pre svega skroman. Skroman u ponašanju, skroman u oblačenju. Nije želeo da privlači pažnju iako je bio na visokoj funkciji. Nije se bojao ničega, nije imao razloga za strahove. Dobar, predobar čovek... I pošten pre svega. Pa on je rođenog sina poslao na odsluženje vojnog roka usred bombardovanja NATO-a. Uskoro je trebalo i da ga ženi, 26. februara.

O prijatnim trenucima provedenim sa Pavlom Bulatovićem u omiljenom restoranu FK "Rad" Jelovac kaže:

- Bilo je milina slušati ga kako besedi. Pavle je bio poetski tip. Voleo je da sedne, ali nikada nije ostajao dugo u kafani. U piću je znao da bude trezan. Voleo je ovu zemlju, bio je iskreni patriota. Eto, čak i u trenucima dok mu se približavala smrt, slušao je guslare i pesmu o našoj pobedi nad NATO paktom.

Dan posle zločina, u utorak, 8. februara, u restoranu FK "Rad" vladala je, naizgled, uobičajena atmosfera. Za stolovima u prednjoj aperitiv sali sedeli su ljudi sa ozbiljnim, reklo bi se, tužnim izrazima na licima. Bili su to stalni gosti restorana i u neku ruku prijatelji mučki ubijenog saveznog ministra odbrane.

U glavnoj sali gužva. Vojni i civilni istražitelji dovršavali su posao oko uviđaja, a ispred restorana, na zapadnoj tribini "Radovog" igrališta, desetine policajaca i dalje su tragale za bilo kakvim dokazom koji bi bacio malo više svetlosti na događaj.

Staklo salona kroz koje su proleteli kuršumi smrti već je bilo zamenjeno, tragovi krvi obrisani. Osoblje restorana postavilo je veliku cvetnu "suzu" na sto za kojim je sedeo Pavle Bulatović.



Tuga u Rovcima

"Poginuo Pavle Nikičin!"

Ova vest se u ponedeljak uveče gromovito prolomila u rovačkim gudurama, odjekom su je jedna drugoj dodale snegom i ledom okovane litice Maganika, Stošca, Tali i Kape moračke, a mrki gorštaci zamukli kao da su izgubili najrođenijeg. Svi znaju da je reč o Pavlu Bulatoviću, ministru Vojske Jugoslavije, o ličnosti koja je više od jedne decenije bila u samom vrhu, u žiži crnogorske i jugoslovenske politike, ali je njima važnije od svih političkih i državnih stolica dovoljno samo to - Pavle Nikičin.

On je za njih Pavle Nikičin otkad se 13. decembra 1948. u Gornjim Rovcima glasnula puška i obznanila da je u kući Nikice Bulatovića nastalo još jedno muško. On je za njih bio Pavle Nikičin i kada je u susednom, tako bliskom, a konak dalekom, nepremostivim kanjonom Mrtvice odvojenom rovačkom selu Liješnju stanovao kod tetke i učio osnovnu školu, i kada je u Titogradu učio srednju školu i potom bio jedan od najboljih studenata na Ekonomskom fakultetu.

On je za njih ostao Pavle Nikičin i kada je krajem osamdesetih godina ušao u politiku, kada je kao delegat u Skupštini Crne Gore, oktobarskih dana 1988. godine, bio prvi i jedan od retkih koji je otvoreno, glasno i jasno, progovorio protiv ponašanja okoštalog crnogorskog režima i ondašnje vlasti.

Ostao je, za njegove Rovčane, Pavle Nikičin i kada je potom počeo da obavlja važne državne funkcije, od ministra unutrašnjih poslova Crne Gore, ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije do saveznog ministra za narodnu odbranu - sve dok preksinoć iz Beograda nije stigla strašna i neverovatna vest koja ih je pokosila i ražalostila, možda i više od one koja je u Rovca stigla martovskih dana 1975. godine, kada je u Švajcarskoj prestalo da kuca srce jednog od najpoznatijih Rovčana Veljka Vlahovića. Više, jer se ovoj vesti nisu nadali, nisu verovali da neko može dići ruku na Pavla Nikičinog.

A Pavle Bulatović je bio jedno od osmoro dece Stane i Nikice Bulatovića, jednog od najviđenijih Rovčana u svoje doba. Majka Stana je, nažalost, dočekala da u dubokoj starosti isprati sina Pavla na put bez povratka, ali su joj za utehu ostali sinovi Ranko, Vukašin i Jagoš i ćerke Jelisavka, Branka, Senka i Anka, iznad svega Pavlova uža porodica, supruga Slavka, deca Ivana, Balša i Jelena i unuk Mateja.

- Ubili su čovjeka koji nije umio da mrzi, koji nije imao neprijatelja, koji je živio kao slobodan čovjek, jer nije ni od koga strepio, nikome se nije zamjerio. Pucali su u njega, jer su znali da će nas pogoditi u srce, da će nas njegova smrt posebno zaboljeti, a cilj je očigledno bilo nešto sasvim drugo, njegovo ime i funkcija, jer taj pogani bijeli svijet ne zna ko je i kakav je bio Pavle Bulatović, njemu je najvažnije da se čuje da je u Beogradu ubijen ministar vojni - kaže Nikola Minić, predsednik udruženja Rovčana "Gojak", osnovanog u slavu prapretka Rovčana i s ciljem da se sačuva ime i tradicija ovog ponosnog gorštačkog plemena čiji je izdanak, za ugled i ponos, bio i Pavle Bulatović.

Milan JANKOVIĆ
Budo SIMONOVIĆ