Reporter "Ilustrovane" u konvoju za kosmetski Goraždevac

Sloboda omeđana sa 2.666 koraka

U srpskoj prestonici Metohije život pulsira u krugu prečnika dva kilometra. Šiptari slobodno prolaze kroz selo, a Srbi do Peći mogu samo uz pratnju Kfora. Ipak, čvrsto su rešeni da ostanu

Te autobuske linije nema u redu vožnje Beogradske stanice. Nije ni na "Lastinom" spisku polazaka iako autobus pripada tom preduzeću. Ta vožnja je slobodna. Tako bar piše na tabli ispred suvozača.

- Kamo sreće da je slobodna - prozbori jedan od putnika. Onako, više za sebe prilazeći sa prtljagom.

- Biće, kume, biće - reče mu drugi. - Još malo, dočekaćemo mi i taj dan.

Sa platoa između beogradske Glavne železničke stanice i zgrade pošte prve februarske večeri plavi "Lastin" autobus zaputio se u Goraždevc. To selo, na sedam kilometara od Peći, sada je srpska prestonica Metohije. Jedno od retkih u kojima su Srbi ostali i u koja se vraćaju.

"Ja se ne predajem"

Goraždevčani imaju zavičajni klub u Beogradu. Od prošlog juna i štab za povratak u zavičaj. Ovo je njihov dvadeset osmi konvoj. Ponekad su išla i po dva autobusa, svakih desetak dana, a usput, najviše u Kraljevu i Rožaju, pridružuju im se i putnički automobili. Ne zna se da li se goraždevačkom konvoju više raduju oni što njim putuju ili njihovi najbliži i komšije što ih tamo željno očekuju. Poslednji je - pre ovog februarskog - u selo stigao pre trideset dva dana.

Put je dug, naporan, često i neizvestan. Naročito ona deonica kroz Peć. Na nekoliko mesta Šiptari su ih više puta kamenovali. Bilo je polupanih stakala, ali i povređenih, među njima i dece.

- Ipak, nikada nismo pomislili da odustanemo - kaže Milisav Portić. - Uprkos neprijatnostima koje smo doživljavali. Već smo navikli na to. Naš konvoj samo jednom nije stigao u Goraždevac. Žao nam je što se to desilo baš 19. januara. Hteli smo da za Svetog Jovana budemo sa svojima. Da im čestitamo slavu.

Tako je bilo odvajkada. Goraždevčani su odlazili iz sela, ali ga nisu zaboravljali. Vraćali su mu se, makar pod stare dane. Za slave su stizali odasvud, ma gde da su bili. Iz cele bivše Jugoslavije, pa i sa raznih strana sveta.

- Krenusmo i ove godine, ali ne stigosmo. Sprečilo nas je nevreme. Put su zavejali smetovi. Od Rožaja preko Kule nije se moglo do Peći. Morali smo da se vratimo posle dva dana i jedne noći koje smo proveli u autobusu.

Momčilo Đurović nije Goraždevčanin. Iz susednog je sela, ali kad ga videše, svi mu se obradovaše kao najrođenijem. Ubrzo nam postade jasno i zašto. Ljudi iz Goraždevca u ovo teško vreme poštuju odlučne da ostanu na svom ognjištu. Momo Đurović je jedan od njih. Načeo je pedeset drugu, a nosio bi se i sa desetak godina mlađima. Dok je autobus grabio auto-putem ka Velikoj Plani, Momo nam otvori dušu.

Iz Milovanca je, sela udaljenog oko četiri kilometra od Goraždevca prema Klini. Među tridesetak kuća, samo tri su tamo bile srpske. Kad su se njegove komšije Šiptari posle tri meseca vratili iz zbega iako ih u zbegove niko nije terao, dočekao ih je na svom kućnom pragu. Kuće Rašovića i Boljevića su spaljene. Nije mogao da ih zaštiti. Kao ni sedam šiptarskih koje su, takođe, gorele. On je svoju čuvao dok se moglo. Stare roditelje i tri ćerke zbrinuo je kod brata u Sopotu. Sa ženom i tri sina obrađivao je imanje sve do jeseni. Pšenicu je požnjeo tek prvih dana septembra.

- I sada bih ja bio u svojoj kući, ali se od zuluma bivših komšija više nije moglo - kaže Momo kao da se pravda. - Na stotine metaka je ispaljeno na moju kuću. Gađali su me i minobacačima, bacili mi bombu. Čudo je da sam ostao živ. Ne bih sastavio ni toliko da nije bilo italijanskih vojnika. Komandovao im je Fabio Todini. Nikada ga neću zaboraviti. Pomagao mi je kao da sam mu rođeni brat. Ali, jednog dana mi reče: "Momo, ne moze ti ovde zivis sam. Jedan dan - nema Moma, nema kuca".

Momo je razumeo Fabija. Ispraznio je dvorište. Traktor i ostale mašine je prevezao kod prijatelja u Goraždevac, poterao je i jedanaest grla krupne stoke, četrnaest svinja, dvadeset stogova sena...

- Ali, ja se ne predajem - dodade odlučno. - Znam da nikome nisam ništa nažao učinio. Idem da obiđem svoje imanje. Ne treba mi nikakva pratnja. Nikoga se ne bojim. Ako me nisu popalili, dok dišem, živeću na svome. Ako je ostalo samo zgarište, primiće me prijatelji u Goraždevcu, ali na proleće moje njive će biti zasejane.

I svadba i slava

U Velikoj Plani u autobus je ušlo i četvoro profesora: bračni par Vidosav i Stojna Garić, Vinka Banjac i Anđelija Živković. U Goraždevcu ih čeka 51 učenik Gimnazije, Ekonomske i Tehničke škole. Vratila se i Julijana Simonović, vaspitačica u predškolskom odeljenju. Ima šesnaestoro malih đaka. U Kragujevcu je autobus već bio pun, a u Kraljevu nam se pridružila i grupa Goraždevčana sa Milenom Radosavljević, aktivistkinjom Jugoslovenskog Crvenog krsta. Zaposlena je u "Magnohromu". Do 26. juna prošle godine za Goraždevac nije ni čula. Od tada je predvodila 26 konvoja. Sada je već njeni Goraždevčani u šali kandiduju za svog poslanika, a iz zadnjeg dela autobusa se čuje da je zaslužila i ambasadorsko mesto. Ona bi radije za dve godine u penziju. Već je baka, ima troje unučadi.

Tačno u tri sata posle ponoći kod Rožaja smo prošli poslednji punkt crnogorske policije na putu za Peć. Usput mimoilazimo ili pretičemo na desetine šlepera i cisterni sa crnogorskim, ali i hrvatskim, slovenačkim i registracijama Bosne i Hercegovine. Pravac Rožaje - Peć je upravo raščišćen, ali su mnoge drumske krstarice ostale zavejane ili su skliznule s druma. Usput često zastajemo, a do Savinih voda, gde bi u pet sati trebalo da nas čeka italijanski Kfor, ostaje sve manje vremena.

- Ljudi, ovo ne sluti na dobro - šapatom prozbori žena u crnini.

Milena je smiruje, sve okreće na šalu.

Kad je počelo da nam pucketa u ušima, bio je to znak da se spuštamo u Metohiju. Kula je granica između Crne Gore i Srbije iako na tom mestu nema ni kamena na kamenu. Miloš Pavlović i Marko Marković, naši vozači, tek sada su imali muke da održe autobus na kolovozu. Do baze Kfora na Savinim vodama stigli smo u pet i petnaest. Taj deo Metohije obezbeđuju Italijani. Njihova pranja stigla je u šest. Bilo je vedro, dan je uveliko ovladao, a trebalo je proći kroz šiptarska sela dole u ravnici, a naročito kroz Peć. Svi znaju da bismo bili bezbedniji da smo u podnožje Prokletija stigli pre svitanja.

Baš kao za inat, ni tih desetak kilometara spuštanja niz serpentine nije rošlo bez nevolja. Autobus se zanosio na ledu.

Sa obe strane puta u ravnici videli su se tragovi rata. Šiptarske kuće se obnavljaju, dobijaju nove krovove, a srpska Vitomirica je popaljena i razorena. U njoj nema žive duše.

Bilo je već oko osam kad smo ušli u Peć. U autobusu tajac. Prodavnice su otvorene, u njima svega, južnog voća u izobilju. Svojim prisustvom duž ulice i sa puškama na gotovs, italijanski vojnici su nas štitili raspoređeni na svakih dvadesetak koraka. Kako smo tim delom grada odmicali ka Goraždevcu, sve je više bilo ljudi na trotoarima. Neki su stajali okrenutih leđa, a više je bilo onih što su nam pokazivali pesnicu ili srednji prst.

Posle šesnaest sati putovanja približili smo se Goraždevcu. Običaj je da se dolazak konvoja najavi najprodornijom autobuskom sirenom. Vojnici u džipu ispred nas protestuju, pokazuju na svoje uši. Od ulaska u Goraždevac pozdravljalo nas je i staro i mlado. Ispred seoskog doma se već okupilo mnoštvo sveta. Na pola drugog časa iz škole je izašlo svih 109 učenika osnovne i srednje škole. Nastala je neopisiva radost.

- Kako da se ne radujemo, brate, kad nam je od letos dolazak konvoja jedino veselje - reče Milić Miletić, otac četvoro dece. - On nam je sve: i svadba i slava, poruka da nismo zaborvljeni, jedina veza sa majkom Srbijom. Daj Bože da nam češće dolazi i da nam ostaju oni što nam stignu.

Život u krugu

Oko autobusa se odmah stvori krug italijanskih vojnika. Poče prozivka, lične karte su ostale kod Italijana. Zatim sledi detaljan pretres putnika i njihovog prtljaga. Tu vruću atmosferu ohladi jedan nestašni devojčurak. Prikrade se vojniku sa puškom na gotovs, pa mu snegom dobro protrlja vrat. Mladić u uniformi se samo malo naježi, a lice mu ozari osmeh.

Ceo Goraždevac je tog blistavog februarskog dana ličio na grudvu snega što se dokotrljala sa belih vrhova obližnjih Prokletija. Selo je na levoj, a plodne njive su im sa obe strane Pećke Bistrice. Vode u izobilju. Presecaju ga dva bujna potoka što ni leti ne presušuju. Na njima su tri vodenice, dve još melju, uglavnom kukuruz za proju i kačamak. Mnogo je novih kuća, ima i dvospratnica. Ljudi su ih gradili i za svoje potomke. Nije bilo familije bez zaposlenih u pećkim fabrikama i državnim službama.

Kad se naša vojska povukla, Goraždevčani su čvrsto rešili da ostanu i opstanu u svom selu. Žene i decu su sklonili u Srbiju i Crnu Goru, ali su se muške glave ubrzo vratile da brane kućni prag. Dočekali su ih Italijani, baš kao i njihovi preci 1941.

U goraždevačkim kafićima se pije nikšićko i pećko pivo. Ono pećko je promenilo etiketu. Na njoj je sada beloglavi orao. Ni kada preteraju u piću, Goraždevčani neće reći ništa ružno na račun italijanskih vojnika. Seoska deca ih redovno "razoružavaju" svojim osmesima. Od završetka rata Goraždevac je bogatiji za još petnaestak beba. Obasipaju ih poklonima i slatkišima. Dobijali su ih za oba Božića i Novu godinu. A tek kad italijanski momci u uniformama "ukrste" poglede sa goraždevačkim srednjoškolkama! Takve dirljive scene, pune mladalačke čežnje, ni pokojni Felini ne bi mogao da izrežira. Jer, to se ne da odglumiti.

Komanda italijanske jedinice te večeri je bila u gostima svojih domaćina u najreprezentativnijoj kafani "Berti". Slušali su se naši narodnjaci, jelo goraždevačko prase, a pilo se isključivo italijansko crno vino. Sve do iza ponoći.

Božo Krstić, prvi među jednakima u goraždevačkom predsedništvu, reče da ne oskudevaju ni u čemu. Samo su im deca željna voća. Do jabuka i pomorandži ne može da se dođe.

- Naravno, sloboda je, zapravo, ono što nam najviše fali - reče uz duboki uzdah.

Tu rečenicu smo čuli u svakoj kući. Sloboda kretanja im je ograničena u prečniku od dva kilometra ili, ako se uzme prosek od 0,75 metara za korak, na 2.666 koraka. Okruženi su šiptarskim selima. Šiptari kroz Goraždevac slobodno prolaze, a Srbi kroz njihova sela, a pogotovu kroz Peć, ne mogu bez pratnje Kfora.

Milomir i Duška Portić žive sa dva sina, dvogodišnjim Nikolom i jednogodišnjim Miljanom, na liniji tog kruga. U istom dvorištu je i Milomirov mlađi brat sa ženom i dvoje dece. Da bi se došlo do Portića, mora da se prođe rampa italijanske straže. Prve šiptarske kuće su im na dvadesetak koraka od njihovih. Tog podneva ih je čuvao vojnik Sandro Pirodi sa Sardinije.

- Sa komšijama do sada nismo imali nekih neprilika. U poslednje vreme se i javljamo jedni drugima - reče Milomir.

Sutradan, u zoru, Goraždevčani su ispratili svoj konvoj sa tri puta većom tugom od one radosti koja se činila neizmernom. Na našu sreću, obezbeđenjem su komadovali visoki oficiri italijanskog dela Kfora, čija imena, nažalost, nismo mogli da saznamo. Kad je na jedoj serpentini, tri kilometra od Savinih voda, našem autubusu zatajio motor, sa tog opasnog mesta evakuisani smo najbrže što se moglo. Putnici su prebačeni do italijanske baze vojnim autobusom, a našu "lastu" je do tog mesta odšlepao moćni "iveko".

U Goraždevcu, jedinom nenapuštenom selu u Metohiji, sa svakim novim danom budi se i tračak nove nade da će se ostati i opstati na vekovnom ognjištu. Momo Đurović je otišao u svoj Milovanac. Njegov prijatelj Slavko Dakić nije hteo da ga pusti samog. Vratili su se pred sumrak. Reče da mu je kuća još čitava.

Aleksandar MIKAVICA