Reporteri "Ilustrovane" u Prištini

Šest ulaza, nijedan izlaz

U naselju Ulpijana živi oko sto trideset Srba čija je sloboda kretanja svedena na betonske ploče ispred ulaza i mostiće koji zgradu vezuju za ulicu. Hrane, struje i vode više nemaju nego što imaju. Čuvaju ih vojnici Kfora, ali ne mogu da ih zaštite

Suncem obasjana Priština vrvela je, te druge sedmice marta, od života. Nekadašnji glavni grad Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija imao je najviše do 270.000 stanovnika. Sada, po nekim procenama, u Prištini živi oko 600.000 ljudi. Šiptari iz svih delova Kosmeta i Albanije, uglavnom mlađi, zauzeli su sve u čemu se može stanovati. U stanovima od po pedeset kvadratnih metara živi po desetak duša.

(Nastavak sa prve strane)

Ulice prepune automobila, uglavnom luksuznijih, radnje krcate robom i hranom, kafane i kafići puni, u parkovima žene čuvaju decu koja se igraju, mladići i devojke ispred studentskih paviljona...

Ni noći se ne razlikuju od dana. Centrom Prištine buja život pun zabave, iz noćnih lokala trešti muzika, žagor...

Uspeli smo da se probijemo

Putnik namernik ni po čemu ne može da zaključi da iza zamračenih prozora pojedinih zgrada pulsira jedan drugačiji život. Život bez životne radosti. U tom mnoštvu naroda s mukom preživljava, na granici biološkog opstanka, oko petsto Srba. Sabijeni u naseljima Ulpijana i Sunčani breg, stisnuti u stanovima bez grejanja, više gladni nego siti, bez prava na slobodno kretanje, u potpunosti zavise od humanitarnih organizacija i vojnika Kfora bez čije pratnje ne smeju da izađu na ulicu.

Najviše ih je, oko sto trideset, u zgradi sa šest ulaza građenoj za povratak prognanih Srba i Crnogoraca sa Kosmeta minulih decenija. O tom getu se priča samo među preostalim Srbima koji žive u enklavama na Kosmetu. Šuška se o tome i među brojnim izveštačima, ali do njih nisu odlazili strani novinari, a domaći i nisu mogli bez oružane pratnje koja se inače, veoma teško dobija.

Reporteri "Ilustrovane" su, bar kako sami nevoljnici tvrde, posle dugih meseci prvi došli da se raspitaju kako žive. Poseta nije bila pod patronatom Kfora. Ostvarena je zahvaljujući nekolicini humanista čija imena, zbog njihove bezbednosti, ne spominjemo ali im dugujemo zahvalnost što su pomogli da se odškrine, makar i za milimetar, "prozor" iza kojeg je drugačija istina od one koju svet posmatra na ulicima Prištine.

- Ušli smo u ove stanove posle dolaska međunarodnih snaga da bismo ih sačuvali od nasilnog zauzeća, a i zato što smo hteli da ostanemo na Kosmetu jer niko od nas nema ni čime ni kuda da ode - započinje priču o surovoj realnosti Rade Kovačević, direktor na površinskom kopu Dobro Selo, koga su Šiptari, ne časeći časa, najurili s posla. - Prvih junskih dana prošle godine preživeli smo pravi pakao. Šiptari su nas svakodnevno kamenovali, pokušavajući da nas isteraju iz stanova. Odvezli su nam automobile parkirane ispred zgrade, ili ih porazbijali. Komšinicu Vesnu, prezime nismo stigli da joj upamtimo, pogodili su iz susedne zgrade, koja je sada vojna zgrada UČK, kamenom u slepoočnicu dok je prostirala rublje na terasi. Jedva je preživela. Nažalost, nije imala sreće. Petnaestak dana kasnije otišla je na prištinsku pijacu, a neko je s leđa oslovio pitajući je "komšinice, kako si?" Okrenula se i odgovorila na srpskom da je dobro. Tog trenutka je dobila udarac pesnicom u lice. Pala je, a mladić Šipštar koji ju je oslovio nastavio je da je šutira naočigled mase. Od tada je nema, pretpostavljamo da je oteta.

Izlet u pratnji transportera

Stalne verbalne provokacije, razbijanje prozora, povremeno pucanje iz vatrenog oružja u stanove iz susednih zgrada konačno je "smekšalo" zvaničnike međunarodne zajednice i 15. jula 1999. is pred ove srpske oaze postavljen je punkt Kfora. Teško naoružani britanski vojnici, u improvizovanom bunkeru od vreća sa peskom, čuvaju pristup zgradi. Ne dozvoljavaju nikome ko u njoj ne stanuje, ili bez propusnice Kfora, Unmika i humanitarne organizacije da uđe. Ne mogu, međutim, da spreče noćno kamenovanje sa okolnih terasa i prozora.

- Zaštitili su nas od direktnog upada u stanove, ali smo stavljeni u geto. Sloboda kretanja nam je svedena, uz rizik da nas pogode kamenom ili ne daj bože nečim ubojitijim, na prostor ispred ulaza i betonske mostiće koji spajaju zgradu sa ulicom. Mi smo i bukvalno u kućnom pritvoru. Čini mi se i da okorele ubice po zatvorima imaju više prostora da udahnu svež vazduh za vreme šetnje - veli Rade Kovačević.

Na tih šest kvadratnih komada betona, ispred šest ulaza, povremeno zastanu da tiho, gotovo šapatom, porazgovaraju. Deci su to jedina igrališta u retkim trenucima, i to samo kad ih nadgledaju vojnici Kfora, a mostići su im jedini izlaz u život u kome prestaju da budu ljudi senke.

- Od 7. marta ove godine - objašnjava sa puno sarkazma u glasu Kovačević - postali smo "slobodniji". Dva puta nedeljno Kfor nam organizuje prevoz, utorkom i petkom, do Kosova Polja i Gračanice autobusima UNHACR-a uz pratnju teško naoružanih transportera i policije. Da bi od naših ulaza do prostora ispred "Kosovodrva", gde stoje parkirani autobusi, bezbedno stigli dovoze blindirane "landrovere" do ovih pasarela i u njima nas voze tih petsto metara. Tako nas i vraćaju. Ipak, i to je nešto. U Kosovu Polju i Gračanici bar možemo da slobodno i glasno pričamo na srpskom, ponešto da kupimo i protegnemo noge. Ali, i ti "izleti" moraju da se završe pre prvog sumraka.

I devetomesečna beba zatočenik

U zgradi - zatvoru živi i trideset dečaka i devojčica uzrasta od prvog do osmog razreda osmogodišnje škole. Nastavu pohađaju u Lapljem Selu. Procedura za odlazak u školu i povratak kući je ista kao i za odrasle kad polaze u kupovinu. Ti mališani, bar dok su u školi, mogu da se istrče i nadišu vazduha. Oni mlađi - a kažu da ima beba od devet meseci koje još nisu iznete napolje osim kratko na terase - retko izlaze. Majke strahuju da će po njima zapljuštati kamenice.

U stanovima nema grejanja. Struje više nema nego što ima. Telefoni nikada nisu ni bili priključeni. Mnogi su nabavili mobilne, ali i oni retko funkcionišu. Signal se, i to veoma slab, samo povremeno pojavi. Sa Srbima iz drugih delova Prištine uopšte nemaju veze, a sa onima iz centralne Srbije i srpskih enklava po Kosmetu čuju se povremeno. Od njih i saznaju ponešto o događajima u zemlji i svetu. Televizijskih programa na srpskom gotovo nema. Signal RTS-a je, naime, toliko slab da je ekran najčešće prekriven "snegom", a umesto tona čuje se samo šištanje. Jasna je slika samo albanskih TV stanica sa Kosmeta i iz Albanije i novoosnovane, kažu, UNMIK-ove TV mreže.

- Družimo se sa komšijama iz ulaza. Igramo šah, pričamo, popijemo kafu. Delimo dobro i zlo. Poneki od nas rade kao prevodioci u ovim međunarodnim institucijama. Oni primaju neku crkavicu u devizama, pa se tako ispomažemo. Mi koji primamo platu od Beograda pozajmljujemo dok nam ne stignu dinari, potom ih, kako znamo i umemo, zamenjujemo za nemačke marke, pa vraćamo dug... Najteže je penzionerima. Oni muče muku, dovijaju se na razne načine. Dole u prizemlju dva Šiptara drže prodavnice, piljare i kolonijalne radnje. U početku nisu hteli ništa da nam prodaju, čak ni mleko za decu. Od 1. januara Kfor ih je naterao pa moraju, ali dinare ne primaju, samo nemačke marke. A ni najmanja sitnica nije jevtinija od jedne marke. Inače, kad uspemo da zamenimo dinare za devize, marku plaćamo trideset dinara, uz to mora da se priča na šiptarskom inače ništa od kupovine - objašnjava Rade Kovačević, dok njegove komšije Aca Brkić i Jovica Filipović igraju šah, a Ljubisav Slavić i Gligorije Savić kibicuju u stanu u koji se polako uvlači mrak.

Osim onoga što, kad imaju para, kupe u Gračanici i Kosovu Polju, a ni tamo nema bogzna šta da se kupi, ovi zatočenici Šiptara i međunarodne zajednice dobijaju izvesnu humanitarnu pomoć.

- Kako vreme odmiče, tako je i ta pomoć sve tanja - veli Rade. - U početku smo dobijali pakete u kojima je bilo i suhomesnatih proizvoda i sredstava za higijenu, a do septembra prošle godine primali smo redovno i ulje i prašak za pranje. Sad pokatkad doture flašu ulja, ali sapuna, deterdženata, pasti za zube i ostalih potrepština nema. Jednom u petnaest dana podele svakom po kesu u kojoj je po pet-šest krompira, pet-šest šargarepa, tri-četiri glavice luka, nešto pasulja, ili pirinča... Periodično dobijemo i brašno i od njega pečemo hleb kad dođe struja. Uvek poneko dežura, pa žene ustaju i u dva sata noću da spreme jelo, ili da operu veš, jer kad stigne struja, stigne i voda.

U zgradi su i dve doktorke, Dragana i Zorica. Njih dve su jedina stalna zdravstvena zaštita.

- Srećom, a valjda i Bog čuva nevoljnike, nisu imale mnogo posla u ovih devet meseci - napominje Rade Kovačević. - Inače humanitarci koji nas povremeno obilaze donesu nešto lekova. To, naravno, nije dovoljno, pa se snalazimo i nabavljamo ih u centralnoj Srbiji kad se neko od nas odvaži da ode do tamo. Za to putovanje je, međutim, potrebno da nas Kfor doprati do Gračanice iz koje konvoji, pod oružanom pratnjom, prolaze kroz šiptarska sela prema Nišu, Kruševcu ili Beogradu samo utorkom i petkom. Lakše nam je bilo dok je radila železnica iz Kosova Polja do Zvečana, mada ni to putovanje nije bilo apsolutno bezbedno. Ja sam u februaru tako pošao za Beograd. Međutim, Šiptari su pucali na voz, pa nismo ni stigli do Kosovske Mitrovice. Morali smo da se vratimo vožnjom unazad do sela Prilužje, u kojem živi oko 3.200 Srba. Odatle su nas prevezli autobusima do severnog dela Mitrovice.

"Trpimo i trajemo nekako"

U razgovor se uključuje Miroslav Kesić, izbeglica iz Tuzle, koji je, bežeći od pogroma u BiH, pomislio da će na Kosmetu sviti gnezdo:

- Pod sadašnjim uslovima nećemo dugo izdržati u Prištini. Ove stanove u kojima smo sada dobili smo na korišćenje i ne možemo ni da ih otkupimo ni da ih prodamo. Kuda poći sa kesom u ruci i praznog džepa? Trpimo i trajemo, a do kada ćemo i kako izdržati - niko ne zna.

Šiptari, međutim, i pored obezbeđenja prisustva kforovaca i dalje nasrću na ovu zgradu. U šestom ulazu su stanovali oficiri Vojske Jugoslavije koji su, po Kumanovskom sporazumu, napustili Kosmet, pa su u tri stana provalili Šiptari. Dvojicu su, uz pomoć Kfora, uspeli da izbace. Jedan je čak pokazivao nekakav ugovor d je kupio stan. Na zahtev Srba iz zgrade,Kfor je pojačao obezbeđenje, pa je i na tom ulazu sada improvizovani bunker od vreća sa peskom, a naoružani britanski vojnici dežuraju 24 časa.

- Ti stanovi jesu otkupljeni i prema tome vlasnici mogu i da ih prodaju - kaže Miroslav Kesić. - Međutim, mi ćemo ih braniti sve dok ovde ne dođe pravi vlasnik lično i pred nama potvrdi da je stan prodao i da je došao po stvari. I UNMIK je to prihvatio. Do sada smo uspeli da ovu zgradu sačuvamo uz pomoć Kfora i pored nemogućih uslova u kojima živimo, a dokle će to trajati...

Napolju se smrkavalo, bližila se još jedna prištinska noć u kojoj će ulicama pulsirati život, ali ne za ljude - senke iz naselja Ulpijana. Oni su se povuklidublje u svoje stanove, izbegavaju da prođu pored prozora. To može da bude opasno iako je pred zgradom britanski vojnik.

Slobodan MILOŠEVIĆ