Traganje za korenima Srba

Sloveni verovali u jednog boga

Prisustvo drugih bogova nije narušavalo monoteizam. Kao što hrišćanstvo, pored Svevišnjeg, priznaje i Bogorodicu i anđele, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi

Velesova knjiga, najstariji pisani dokument Slovena, koji daje široku sliku nastanka razvoja i seoba slovenskih plemena, posmatrano sa istorijskog aspekta, obuhvata period približno od 650 godina pre nove ere pa do kraja devetog veka. Pored istorijskih podataka, na ovim brezovim daščicama su opisani i verski običaji sa slavljenjem bogova.

Jedan broj daščica je poslužio da se na odnos bogova i ljudi gleda sasvim drugačije nego što je to bilo u svetskoj sakralnoj istoriji. Prema svemu sudeći, bogovi praskozorja slovenske praistorije bili su veoma dobro ukomponovani u svakodnevni život pojedinaca slovenskog bratstva. U tom tumačenju slovenskih bogova, koji su u nauci već identifikovani, umnogome je pomogao i pokojni profesor Radivoje Pešić.

Taj skup daščica je nazvan knjigom posvećenom bogu Velesu, velikom ocu naroda, koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Prema njemu je i knjiga dobila ime.

Potvrda na daščici

Da je Veles bio jedan od najpoštovanijih bogova kod starih Slovena i da je s pravom knjiga dobila naziv prema njegovom imenu, nalazimo potvrdu na daščici obeleženoj kao 16A/îî. "Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga."

Religioznom životu Slovena nikada nije bila posvećivana dovoljna pažnja, iako je ona imala veliki značaj, pa je i to jedan od razloga što su nastale mnogobrojne praznine u tumačenju naše prošlosti. To znači da ni sadašnjost ne razumemo dovoljno jer se drevno, arhaično nasleđe proteže sve do našeg vremena iako toga obično nismo svesni.

Mnogo stvari razjasnila je ova knjiga. Zahvaljujući njoj došlo se i do nekih novih saznanja, kao i do pomeranja granica. Sloveni nisu, na primer, sebe smatrali božjom tvorevinom i delom već božjim potomcima. Činjenica da su sebe smatrali Dajbogovim unucima, određivala je prirodu odnosa prema Bogu. To znači da se pred svojim praocem nisu unižavali, već su se, uz uvažavanje njegove nadmoći, osećali u prirodnom srodstvu s njim. Profesor Pešić u svojoj knjizi "Velesova knjiga" na jednom mestu kaže kako je upravo takav odnos prema božanstvima dao poseban pečat slovenskoj religiji, pa otuda i nema hramova za molitvu i umilostivljavanje bogova. Bogu koji je bio svuda obraćalo se direktno. Posebna religijska mesta postojala su radi zajedničke molitve, a ne zato što su smatrana posebno svetim. Stari Sloveni su smatrali da postoje tri osnovne kategorije: Jav, Prav i Nav.

Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemaljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti svet, on je i sam nebeski svet iz kojeg se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi.

Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. O tome brine Marmora ili Mara, vladarka Nava.

Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.

Ipak, samo jedan bog

U traganju za korenima naših predaka profesor Pešić je postavio teoriju suprotnu opšteprihvaćenoj. Za razliku od važeće, da je religija drevnih Slovena bila politeistična, on je smatrao da je u religiji vladao monoteizam. Bog je predstavljen kao jedno, svemoguće biće, a predstava o mnogoboštvu je zasnovana na netačnom poimanju osnova religije. Prisustvo drugih bogova nije nikako narušavalo taj čvrsti princip monoteizma. Kao što hrišćanstvo, pored Boga Tvorca, priznaje i Bogorodicu, anđele i svece, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi koji su, pre svega, održavali mnoštvo prirodnih sila.

Bog se nazivao Triglav, što je ukazivalo na trojedinstvo, gde je umesto trojica korišćena reč Triglav. Reč je, zapravo, o svojevrsnoj analogiji sa hrišćanstvom - jedan bog, ali u tri lica. U isto vreme religija drevnih Slovena bila je i panteistična. Naime, bogovi nisu razdvajani od prirodnih sila. Svaka pojava u prirodi predstavljala je sveprisutnog boga. Svetlost, toplota, munja, kiša, izvor, reka, vetar - sve je bio Bog koji je davao hranu, plodnu zemlju, vodu i sve što je održavalo život. Živeći u potpunom skladu sa prirodom, stari Sloveni su sebe smatrali njenim neraskidivim delom i potpuno se sa njom stapali. A evo šta je na daščici D-11/A(îî) zapisano. "Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne... A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne... Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana Belobog i Crnobog su, a nji oba Svarog drži i zapoveda."

Nasuprot Grcima i Rimljanima, slovenska religija je vrlo malo personifikovala svoje bogove. Na njih nisu prenošene ljudske osobine, niti su predstavljani kao nadljudi. Nisu se ženili, nisu imali dece, nisu se sukobljavali, već su prvenstveno bili simboli prirodnih pojava, koje su na čoveka delovale bilo dobro, bilo loše. Zbog takvog stanja priroda je bila puna sila - bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili.

Već je rečeno da Sloveni nisu gradili posebno hramove, ali su postojala mesta za prinošenje žrtava i praznovanja. Ono što je specifično jeste da u njima nije bilo ničeg tajanstvenog niti misterioznog, već su to bila mesta osvećena vekovima i pogodna za okupljanje mnogih ljudi.

Drevnim Slovenima nisu bili potrebni posrednici između ljudi i bogova. Sebe su smatrali božjim unucima, pa su se bogovima obraćali u svim životnim prilikama. Jurij Miroljubov, Rus, koji je preveo najveći deo Velesove knjige, navodi da je knjiga kod istočnih Slovena koji nisu uvažavali hramove predstavljala svojevrstan dokument tih vremena. Nad njom su se sklapali brakovi, bila je simbol bračne zajednice, što je za Slovene bio osnov, odnosno temelj opšteg opstanka i napretka.

Jasna knjiga

Da o religiji Slovena ima još nepoznanica, pokazala je i Ruskinja Luiza Sotnikova. Ona je 1983. godine naučnicima ponudila još jedno objašnjenje Velesove knjige. Prema njenom mišljenju knjiga je svojevrstan dokument kojim se potvrđivalo i rođenje, odnosno krštenje. Molitve uz prateće obrede čitane su iz nje prilikom krštenja novorođenčeta što je simbolizovalo prihvatanje u zajednicu i prvo duhovno povezivanje sa poreklom kao sa korenom života. Novorođenče je uvođeno u život tako što su mu upućivane reči njegovih drevnih predaka kao poruka hrabrosti za ulazak u život. Otuda još jedan njen naziv Jasna (svetla) knjiga. Jasna: svetlost, vedrina, čestitost sublimacija je suštinskog smisla pripreme na ispravan život i sam život. Veza između Velesa, boga plodnosti i roda i Apolona, dokazivana je još u radovima Pavela Filipeva. Prema njegovom mišljenju Veles je bio poznat i pod imenom Apulo, odnosno Apolon, kao bog svetlosti. Filipev kaže da je Veles, odnosno Apolon, bio učitelj zemljoradnje i stočarstva, pokrovitelj nauke i umetnosti, čuvar domaćeg ognjišta i zaštitnika brakova.

Religija starih Slovena je bila religija radosti. Praznici živih, kao i oni organizovani za mrtve, uvek su obeležavani gozbama, takmičenjima, pesmom i igrom. Često su i nesreće proslavljane kao veliki srećni događaj. Najčešće se to dešavalo kada je poginuli junak ispraćan u irij (raj). To je činjeno uz pesmu, jer je postojalo uverenje u onostrani svet koji se posle ovozemaljskog provodi u raju. Irij je simbolično doživljavan kao livada Svaroga, odnosno mesto gde se umrli sastajao sa svojim precima u večnom životu.

Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored belih bogova postojali su i crni bogovi koji su označavali mrak i zlo. U Velesovoj knjizi stoji zapisano da vrhovni bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih bogova, trudeći se da Beli bog nikada ne bude poražen od Crnog boga.

Molitve tri puta dnevno

Tumačenjem Velesove knjige nauka je dopunila sliku o religiji naših predaka. Primera radi, jasno je izražen stav prema prinošenju ljudskih žrtava bogovima. Iz ove knjige saznajemo da su to činili Normani i Alani, a da Sloveni kao unuci Dajboga taj primer ne mogu slediti. U to ime oni su bogovima zahvalni na istinskoj veri i prinose im žrtve isključivo svoga rada kao što su plodovi, mleko, med...

Iz daščica saznajemo da je jutro počinjalo molitvom bogu i radom, a zatim su izvodili stoku na pašu. Sloveni su se molili tri puta dnevno: ujutro bogu Perunu, u podne Horosu, odnosno Suncu, a uveče Dajbogu. Pred molitvu je bio upražnjavan običaj pranja i umivanja što je bio deo rituala. To znači da je religija podrazumevala ne samo duhovnu već i fizičku čistotu.

Još jedna zagonetka je rešena posle tumačenja Velesove knjige. Kada se povede reč o ratu, obavezno se pominje čudesna ptica koja sija svim duginim bojama. Ona oglašava početak pohoda i daje savete ratnicima za vreme bitke. Ona im iz roga nudi živu vodu, poginule vodi u raj i peva pobedničke pesme. Ovu veliku boginju, kosmičku majku, nazivaju Majka svih Slovena (Mater Sva, Mater Slava, Mater Sva Slava). Mater Sva Slava odgovara Materisvani kod Indo-Iranaca, odnosno Vedejaca.

Vim je jedno polubožanstvo na koje nas podseća Velesova knjiga. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo nalazimo kod Jurija Miroljubova koji je predanja iz drevne Rusije pretočio u knjigu "Zaharkine priče". Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja boga u hrišćanstvu. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim bog je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog.

Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema odnosa prema božanstvima koji imamo kod Grka i Rimljana. Svojom slobodnom voljom ljudi su se mogli na različite načine da opredele prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put.

Ognjan RADULOVIĆ