Junaci minulog rata

Majko, moram na Kosovo

Bojan Jevtić je voleo suprugu Biljanu, ćerku Marijanu, majku Branislavu i otadžbinu. Kao dobrovoljac je otišao iz Obrenovca i pisao svojima da je među Obilićima. Ubijen je mučki

I kad ne drži njegovu sliku u rukama, a od nje se gotovo ne odvaja, lik jedinca joj je stalno pred očima. Živela je za svaki njegov osmeh, za njegov pogled kojim joj je uzvraćao ljubav. Sama ga je podizala. On joj je bio ponos, uzdanica, nada, jedini smisao njenog postojanja.

Prošlo je osam meseci otkako je Branislava čula tu strašnu istinu. Rekli su joj da je njen sin Bojan Jevtić, jedan od prvih obrenovačkih dobrovoljaca, poginuo na Kosovu.

Od tog majskog dana sunce za nju više ne sija. Zašlo je zauvek, tamo nad kosovskom ravnicom. Sa poslednjim otkucajem Bojanovog srca, kao da je i njeno prestalo da kuca. Obrvala ju je neizmerna tuga.

Htela je i ona sa njim na Kosovo, ali joj je rekao da mu čuva Biljanu i njihovu dvogodišnju Marijanu. Htela je za njim i na taj put bez povratka. Lekari Toksikološkog odeljenja Vojnomedicinske akademije jedva su joj spasli život.

- Pogrešila sam - reče šapatom, kao da se pravda. - Moj Bojan mi to ne bi oprostio. Pa, rekao mi je da mu čuvam dva njegova cveta, Biljanu i Marijanu.

Jedino muško

Posle mesec dana provedenih u bolesničkom krevetu Branislava se nije vraćala svojoj kući u Obrenovcu, u Ivana Bogdanovića 40. Tamo bi bila sama. Od tada je kod sestre Bojane u Beogradu. Još se oporavlja. Njen Boki je bio tetkin mezimac, po njoj je dobio ime. Za sve što su Bojana i njen pre četiri godine iznenada preminuli muž Jovan učinili za njenog sina, Branislava bi htela da uzvrati njihovoj deci. Sedamnaestogodišnjem Milošu i devetogodišnjoj Neveni.

Brisala je suze i pokušavala da prikupi snagu da ispriča priču o svom jedincu. Na krilu je držala album sa njegovim slikama. Opet pali cigaretu, a ruka joj podrhtava. Branislava je odrasla u centru grada, u Durmitorskoj ulici, u jednom od onih prizemnih jednosobnih stanova u nizu, sa zajedničkom česmom u dvorištu. Njen otac Siniša Lazarević, Nišlija po rođenju, bio je mašinista na lađama Jugoslovenskog rečnog brodarstva. Podizao je svoje ćerke koje nisu zapamtile majku. Leti ih je vodio sa sobom, krstarili su Dunavom.

- Bilo mi je osamnaest godina kada sam u leto 1973. na brodu "Pobeda" upoznala mladog mornara - seća se Branislava. - Bio je to Bojanov otac Velimir, samo dve i po godine stariji od mene. Plovili smo Dunavom kroz Nemačku. Dogodila se ljubav na prvi pogled. Mom ocu ništa nije moglo da promakne. Protivio se, još sam bila dete. U Regensburgu smo Velimir i ja odlučili da pobegnemo s broda. Tata je obavestio policiju. Nisu nas našli. U Jugoslaviju smo stigli vozom. Bio je septembar. Velimir me je odveo u njegov Obrenovac na vašar. Venčali smo se sledeće godine u februaru, a Bojana sam rodila 2. decembra.

Branislavi je ubrzo sve bilo oprošteno. Kad mu se rodio unuk, njen otac je bio ponosan što je još mlad, a već je deda I Jevtići su bili presrećni. Miladin i Jela su dočekali peto unuče. Prvo i jedino muško u familiji.

- Prve tri godine braka sa Velimirom pamtim kao godine našeg lepog života - kaže Branislava. - On je dobro zarađivao, ja sam se zaposlila kao daktilografkinja u domu zdravlja. Mogli smo da budemo srećna porodica da Velimir nije počeo da se opija. Zbog nekog prekršaja na poslu oduzet mu je pasoš. Nije više bilo deviznih dnevnica. U našoj kući je nastao pakao. Izdržala sam punih jedanaest godina, samo zbog Bojana. Jedne decembarske noći, baš za moj rođendan, došao je kući trešten pijan. Odvezla su me kola Hitne pomoći. Više se nisam vraćala. Ostavila je posao i stan. Sud joj je dodelio sina. Nije imala kud. Morala je da se vrati ocu, koji je kao penzioner dočekao komforan stan u Zemunu. Njih troje u tridesetak kvadrata.

Pre vremena u vojsku

Branislava nije birala posao. Nalazila ga je kod privatnika. Ponekad bi ostala i bez posla i bez zarađenog novca. Ali, od nečega je moralo da se živi. Radila je i kao kućna pomoćnica, spremala je stanove. Otac joj je iznenada umro. Njenom Bojanu nije smelo ništa da nedostaje. Nije mogla da dozvoli da se razlikuje od druge dece. Bilo je i dobrih ljudi. Pominje Milana Prpića. U njegovoj građevinskoj firmi je radila kao kuvarica. Bratski joj je pomagao da školuje Bojana, da ga isprati u vojsku, bio je i na njegovoj svadbi. U junu 1992. Bojan je stekao diplomu brodskog zavarivača.

- Kao da se trudio da se što pre osamostali - priseća se njegova majka. - Posle nepunih mesec dana saopštio mi je da namerava u vojsku. Bila sam zatečena. Ni osamnaestu nije napunio, a u Hrvatskoj se već ratovalo. Počelo je i u Bosni. On se već prijavio vojnom odseku. Meni je jedino preostalo da potpišem da pristajem. Jedan major mi tada reče da ne treba da se brinem. "Vaš Bojan je zreo čovek", uveravao me je. "Njemu je dvadeset sedam, a ne sedamnaest."

Slike iz vremena Bojanovih vojničkih dana čuva u posebnom albumu. U kući deda-Miladina Jevtića bio je Bojanov ispraćaj. Branislavi je bilo drago što je izabrao mornaricu. I njegov deda Siniša je bio mornar. Pokazuje slike sa polaganja zakletve Bojanove sto jedanaeste klase u Baošićima. Opet joj naviru suze. Sa tih fotografija se smeši njen Bojan, mornar na čuvenom Titovom "Galebu". Majci se čini - samo što joj ne progovori.

Mesec dana po povratku iz vojske Bojan je dobio zaposlenje u "Termoelektru". Njegovo preduzeće je radilo na remontu i održavanju obrenovačkih termocentrala. Da ne bi svakodnevno putovao, odlučili su da prodaju stan u Zemunu i kupe kuću u Obrenovcu. Od tada je imao više vremena za druženje i izlaske sa drugarima iz detinjstva, a lako je sticao i nova poznanstva. Bio je omiljen kod devojaka. Jedne julske večeri 1995. upoznao je majku sa prelepom crnkom.

- Kevo, ovo je moja devojka Biljana - rekao joj je. - I tvoja buduća snajka.

Već sredinom septembra u kući deda-Miladina je bila svadba. Tetka Bojana i teča Jovan nisu marili koliko će da košta. Bilo je tri stotine zvanica. I Branislava je dala poslednju paru. Njenoj sreći nije bilo kraja.

Sticali zajedno

Već devet predugih meseci Branislava prebira po sećanjima. I uvek se na kraju zapita: "Zar je tako moralo da bude?" Kad joj se učinilo da, konačno, sreću čvrsto drži u svojim rukama, ona joj se izmigoljila kao riba.

- Kao da se mom Bojanu nekud mnogo žurilo - naglas razmišlja njegova majka. - Hteo je sve i odmah, takva je mladost. Mnogo je voleo Biljanu i meni je bilo puno srce. Bio je srećan. Posle mesec dana od njihovog venčanja, rekao mi je da mu treba deset hiljada maraka. Obećala sam mu da ću stvoriti te pare.

Branislava se zaputila u Grčku. Sa kumom Stanom Vasić stigla je na Krit, u Hanju, drugi grad po veličini na tom ostrvu. U početku je spremala kuće i stanove, brala masline... Tako sve do aprila 1996. kad joj je jedan naš čovek našao posao u fabrici alkoholnih pića porodice Manolakakis. Svojom vrednoćom je sticala prijatelje i među poslodavcima. Postala je njihova Branka, svi su već znali za njenog Bojana i Biljanu, pokazivala im je slike.

- Posle osam sati provedenih u fabrici nastavljala sam posao po kućama - priča Branislava. - A od osam uveče pa do ponoći, i kasnije, bila sam bebi- siterka.

Radila je i po osamnaest sati. Čuvala je svaku drahmu, i pretvarala u marke. U avgustu su joj na godišnji odmor došli Bojan i Biljana. Njemu se mnogo dopalo na Kritu. Video je da je njegova majka dosta stekla. Posle tri godine napornog rada i više od onih obećanih deset hiljada maraka. U Hanji je bilo posla i za zavarivače. Istekao je Bojanu godišnji odmor, ali se već u septembru vratio na Krit. Dao je otkaz u "Termoelektru".

- U početku je teško podnosio gazde i njihovo požurivanje - seća se Branislava. - Nije bio navikao da mu neko broji koliko će puta otići da se napije vode. Jednog jutra nije otišao na posao jer to nije hteo da trpi. Sve se promenilo kada im se u maju 1997. rodila Marijana. Nisam mogla da prepoznam svog sina. Radnim danima je u jednoj fabrici vario solarne bojlere, a subotom i nedeljom je utovarivao i istovarivao šlepere. Za samo tri meseca je solidno naučio jezik. Znao je i da čita grčke novine. Ubrzo se pročuo kao dobar majstor. Slavili smo Svetog Nikolu, slavu mog oca. Tako je Bojan hteo. Zbog toga je on za Grke bio Nikos.

Jevtići su na Kritu živeli i sticali zajedno. Biljana je čuvala Marijanu, Branislava je i dalje radila po osamnaest sati. Njeno zdravlje je počelo da popušta. U maju nije imala vremena da ode na operaciju. U julu joj je život već bio u opasnosti. Ipak, se sve dobro završilo. Posle dve nedelje nastavila je po starom.

Često je pisao

Sve ih je pritiskala nostalgija. Želeli su da se vrate svojoj kući. Bojan je nameravao da je sredi spolja i iznutra, da podigne i potkrovlje. Mnogo je uradio.

Bojan, Biljana i Marijana su se vratili u avgustu 1998. Poneli su svu ušteđevinu i sve kupljene stvari. Branislava je ostala do 9. januara prošle godine.

- Još dok smo bili na Kritu, pratili smo kako se situacija na Kosmetu sve više komplikovala - priča Branislava. - Teško smo to podnosili. Bojan se zbog toga najviše nervirao. Kad se vratio u zemlju, često smo se čuli telefonom. Redovno me je izveštavao o svemu.

Od početka prošle godine pritisci na Srbiju bivali su sve otvoreniji i grublji.

- Bojan je sve to teško doživljavao - seća se Branislava. - Možda je onaj dvogodišnji boravak u inostranstvu još više rasplamsao njegov patriotizam. Gledala sam ga kako nervozno šeta po kući i komentariše sve otvorenije pretnje da će nas bombardovati ako ne pristanemo na te ucene. Govorio je da ništa ne treba potpisati. Jednog dana mi je rekao: "Majko, moram na Kosovo." Zanemela sam. Biljana je bila protiv, a ja sam znala da ne mogu da ga odvratim ako je on tako odlučio. "Neću da mi sutra sin ratuje, ako već mora, ja ću." Tako je govorio. Otišao je da brani Srbiju, Biljanu, Marijanu i mene.

Bojan Jeftić se kao dobrovoljac prijavio pre nego što je bombardovanje počelo. Bio je treći na tom spisku u Obrenovcu.

- Otišao je 24. marta - nastavlja njegova majka, a glas joj opet podrhtava. - Nisam ga izljubila za srećan put. Rekla sam mu da se čuva jer heroji ginu. Mimoišli smo se. Posle mi je pisao da me je video iz autobusa. Kada sam se kupljenim polovnim "stojadinom" vraćala iz Beograda.

Bojan je često pisao svojima. Hrabrio ih. Ubeđivao je Biljanu i majku da nema razloga da brinu, samo da mu čuvaju Marijanu. Njegovi drugari su joj pričali da je njen sin bio neustrašiv. Uvek prvi dobrovoljac za svaki borbeni zadatak. Bio je pravi veseljak.

Na kratko odsustvo je došao 9. maja.

- Stigao je da krstimo njegovu Makicu. Marijana je 12. maja napunila dve godine. Otišao je sutradan. I nije se vratio. Ta tri dana nisam mogla da ga se nagledam. Kao da sam slutila...

Posle devet dana, tog kobnog 22. maja, u kuću Jevtića su došli uniformisani ljudi da im kažu da je njihov Bojan nastradao na zadatku u selu Belanica kod Uroševca. Njegovo vozilo je naletelo na protivtenkovsku minu. Ubili su ga mučki jer drugačije nisu mogli.

Branislava nije verovala tim ljudima. Bila je gruba prema njima. Govorila im je da je lažu, da to ne može biti istina. Sve je bilo kao noćna mora, kao ružan san. Jednom od njih je htela da otme pištolj...

Poslednje pismo svojoj Biljani Bojan je napisao samo dva dana pred pogibiju. Ovo su njegovi poslednji redovi:

"Džudžolino, mnogo mi nedostajete. Keva mi mnogo nedostaje. Ma, svi mi nedostajete. Nisam do sada nikoga sanjao, ali nema minute da ne pomislim na sve vas. Ako zove Neša (Biljanin brat od tetke, redovni vojnik), kaži mu da ne žali što je na Kosovu, nego da mu srce bude puno, jer nije sam. Ima nas Obilića koliko ti duša hoće. I sve nas Bog čuva i sledi.

Srećo moja, ne mogu više da ti pišem. Volim te. Čuvaj mi dete, čuvaj mi majku."

Kao da je slutio.

Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.

Aleksandar MIKAVICA