Nemac okajava grehe

Molitva Horsta Vrobela

Ugledni građanin Hanovera je poklonio manastiru Sveti Nikola pozlaćeni krst težak 2.200 kilograma i zatražio oprost za sve žrtve i stradanja koje je njegova nacija nanela srpskom narodu u dva velika svetska rata i prošlogodišnjoj agresiji NATO-a

Petak, 24. april. Godišnjica NATO agresije na našu zemlju. U živopisnim Sokolskim planinama kod Ljubovije, nadomak Drine, ispod nekadašnjeg turskog utvrđenja Soko-grada, u svoj svojoj lepoti i veličini, ugnezdio se novopodignuti manastir Sveti Nikola, izgrađen zalaganjem vladike šabačko-valjevskog Lavrentija i uz pomoć donatora iz zemlje i sveta. Iznad manastira, poput svojevrsne pozorišne kulise, uzdiže se visoka, stenovita litica Soko-grada. Na vrhu je mala zaravan od četrdesetak kvadrata.

(Nastavak sa prve strane)

Odvažni piloti JRV i PVO su tog dana iz obližnje Ljubovije helikopterom prevezli ogroman pozlaćeni krst (visok trinaest i po metara i težak 2.200 kilograma), i uz mnogo truda i veštine postavili ga na vrhu onog kamenog uzvišenja iznad manastira.

Krst je poklonio manastiru i narodu ovoga kraja i Srbije Horst Vrobel, ugledni nemački građanin, tvorac i vlasnik jedinstvenog internacionalnog Muzeja starih vetrenjača i vodenica u nemačkom gradu Girfordu, nadomak Hanovera.

Kad je krst bio postavljen na svoje mesto, Horst Vrobel, koji je za ovu priliku doputovao iz Nemačke, krenuo je iz manastira donekle džipom, a onda pešice ka vrhu brda. Kad je stigao, stao je ispred krsta i molio se Bogu za oproštaj za se one žrtve koje je njegova nacija nanela srpskom narodu u Prvom i Drugom svetskom ratu, i u prošlogodišnjoj agresiji NATO-a, u kojoj je takođe učestvovala.

Horst Vrobel je ovu molbu za oproštaj izgovorio glasno istoga dana u podne u prisustvu Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, brojnih sveštenika, uglednih zvanica i oko 10.000 ljudi iz Srbije i Republike Srpske okupljenih u lepoj varoši Ljuboviji, na platou pored Drine, gde je održana centralna komemoracija žrtvama poginulim u minulim ratovima i prošlogodišnjoj agresiji NATO-a, koju je organizovala Srpska pravoslavna crkva i narod ovog kraja.

Patrijarh Pavle je toga jutra u crkvi manastira Sveti Nikola sa sveštenstvom, u prisustvu mnoštva ljudi, služio svetu liturgiju i održao parastos za sve srpske žrtve.

Na komemorativnoj svečanosti u Ljuboviji, između ostalog, rekao je:

- Moramo se održati kao narod, ali ne samo da opstanemo biološki nego da opstanemo kao narod dostojan svoga i srpskog imena i pravoslavlja... Molimo se i molićemo se Bogu da nijednu zemlju u svetu ne snađe ono što je snašlo nas i što još traje, da daruje slobodu i nama i neprijateljima našim. Potrebno je svima, iako oni ne znaju šta rade... Krst na Soko-gradu treba da opominje nas i one koji će doći posle nas. Vaskrsenja nema bez smrti. Sin Božji je bio razapet, umro je na krstu, ali je posle tri dana vaskrsao. Njegovo stradanje osmišljava svako stradanje za istinu, pravdu i ljubav. To neka i danas bude poruka.

Na mestu kazamata

Na skupu je govorio i vladika Lavrentije:

- Za mesto gde će krst biti postavljen - rekao je on - opredelili smo se iz poštovanja prema brojnim žrtvama koje su u Sokolu, poslednjem turskom vojnom uporištu, ostavile svoje kosti. U njemu su više od tri veka bili ozloglašeni kazamati za srpsku raju ovoga kraja. Hiljade Podrinaca je ovde ostavilo svoje kosti, a sa sokolske pijace roblje je odvođeno i prodavano po Anadoliji i severnoj Africi. Tim žrtvama pridružuju se i one pale za otadžbinu širom Srbije poslednjih decenija, a naročito one nevine žrtve prošle godine. Sve će te, viteške i napaćene duše, ozariti ovo Hristovo znamenje i obradovati blagodarnost potomaka.

A onda je govorio Horst Vrobel:

- Tek se navršilo pedeset godina kako su Nemci predvođeni Hitlerom bombardovali Jugoslaviju, a evo opet, uz njihovo učešće, sručuju se bombe na Srbiju. Ovaj krst podseća na mnoge nevine žrtve pobijene ili stradale u proleće 1999. u užasnom i bezdušnom ratu NATO-a i one koje će još stradati od rasutih neeksplodiranih bombi, mina i zatrovanog vazduha. Krst daruju Nemci koji su bili protiv toga rata, da bude simbol vapaja protiv ubijanja, mučenja i nasilja.

Na kraju svečanosti patrijarh Pavle je sa sveštenicima osveštao krst koji se nalazio položen na livadi. Narod je prilazio, celivao krst i ostavljao novac kao prilog manastiru.

Kad je svečanost bila završena, piloti našeg Ratnog vazduhoplovstva su zakačili krst za helikopter i preko okolnih brda poneli ga prema onom uzvišenju iznad Soko-grada, pozdravljeni burnim aplauzom naroda.

Slučajni susret

Ko je Horst Vrobel, Nemac, katolik, koji je ovoliko zavoleo pravoslavlje i Srbe i izdašno pomagao gradnju manastira Sveti Nikola i izradu krsta.

Vladika šabačko-valjevski Lavrentije je svojevremeno službovao u Nemačkoj kao episkop Srednjoevropske eparhije Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Himelstiru kod Hanovera. Kupio je tamo jednu zapuštenu crkvu sa internatom i sam radio na njenoj obnovi, stvorivši veoma uzoran srpski pravoslavni manastir, u kojem je smestio sedište svoje eparhije.

U blizini, u Gifhornu, Horst Vrobel se manuo svoga dekoraterskog posla u jednoj velikoj robnoj kući i počeo gradnju jedinstvenog internacionalnog muzeja starih vetrenjača i vodenica. I te obostrane graditeljske strasti su doprinele, da se jednog septembarskog dana 1988. godine, sasvim slučajno, sretnu, upoznaju i sprijatelje vladika Lavrentije i Horst Vrobel.

- Taj čovek me je - priča nam Vrobel dok sedimo u manastirskoj trpezariji - svojom plemenitošću, dobrotom, radom, stvaralaštvom i rečitošću na prvi pogled opčinio. On je presudno uticao na mene da, iako sam katolik, neizmerno zavolim pravoslavlje i srpski narod. Prilikom sve češćih susreta razmenjivali smo mišljenja, iskustva i želje oko graditeljstva. Ja sam mu pričao o gradnji svoga muzeja, a on se meni poverio da želi ovde, ispod zidina ovog Soko-grada, da podigne lep i moderan manastir. Rekao mi je da, nažalost, za ostvarenje svoje želje i zamisli nema dovoljno para. Ima, rekao je, nešto od prodatih sabranih dela vladike Nikolaja Velimirovića, koje je štampao u Nemačkoj, ali to je bilo nedovoljno.

Vrobel je dobro razumeo svoga prijatelja jer je i sam iste muke mučio dok je u svom muzeju, pod vedrim nebom, gradio stare vetrenjače i vodenice, koje je video u raznim zemljama sveta, da bi ih spasao od izumiranja. Sagradio je čak i jednu staru rusku pravoslavnu crkvu-brvnaru koja sa starim vetrenjačama i vodenicama predstavlja pravu atrakciju za mnogobrojne turiste (oko 200.000 godišnje) koji ovamo hrle iz Nemačke i sveta da razgledaju ovaj jedinstveni muzej u svetu. Vrobel je osokolio svoga prijatelja Lavrentija da počne da gradi manastir i rekao mu:

- I ja ću ti pomoći. A pozvaću i svoje prijatelje da ti pomognu.

I odmah je za otkup zemljišta od seljaka na Sokolu dao 3.000 maraka.

Vladika Lavrentije je tako, kad se vratio u zemlju i postao vladika šabačko-valjevski, u čijoj se eparhiji nalazi i Soko-grad, počeo 1990. godine da gradi manastir koji upravo privodi kraju.

Vrobel je na ulazu u svoj muzej postavio kasu i na nemačkom i engleskom jeziku napisao: "Pomozite novčanim prilozima gradnju srpskog manastira Sveti Nikola u Srbiji.

I, bogami, posetioci su davali lepe priloge. Vrobel je dodao još svojih para, kupio zvono i deo nameštaja za manastirski konak.

Vladika Lavrentije nam je ispričao zanimljivu priču o tome.

U to vreme Nemci su slali šest kamiona humanitarne pomoći katolicima u Hrvatskoj. U jednom od njih Vrobel je utovario zvono i nameštaj za naš manastir. Kad su kamioni stigli u Zagreb, Vrobelov vozač nije dao da se stvari iz njegovog kamiona istovare.

- To je - rekao je - namenjeno Srbima, i ja to moram da vozim u Srbiju.

Vrobel uradio ikonostas

Hrvati su se bunili, nisu dali, ali je vozač bio uporan i nije dozvolio da stvari ostanu u Zagrebu, po cenu života. Najzad su digli ruke i dozvolili mu da tovar preko Mađarske doveze na našu granicu. Vladika Lavrentije je otišao drugim kamionom i preuzeo zvono i nameštaj.

Horst Vrobel je zatim sam, svojim rukama, napravio i izrezbario drveni ikonostas za manastir. Naša zemljakinja, istoričarka umetnosti i ikonopisac Krstana Tasić iz Vranja, koja već dugo radi u Vrobelovom muzeju, oslikala je ikone. Ikonostas, vredan više od 100.000 maraka, Nemac je poklonio manastiru. Poslao je i majstore na Soko da ga montiraju.

Vrobel je nekoliko puta boravio kod vladike Lavrentija u Šapcu i ovde u manastiru, nadgledajući radove, pomažući majstorima svojim savetima.

- Kad sam pre tri godine bio ovde - priča on - posmatrao sam ova okolna brda, Soko-grad, planine Gučevo, Cer. Vladika Lavrentije mi je objasnio da su one bile bedem i odbrana pravoslavlja, Srbije i Srba od raznih zavojevača, počevši od Turaka, preko Austro-Ugarske i Nemaca, koji su otuda, preko Drine, pokušavali da osvoje i pokore Srbiju, ali su uvek razbijali glave o ove planine. Vladika mi je ispričao i jednu tužnu priču. Pšenicu, veli, iz ovih krajeva, uzetu za panajiu, ne treba osveštavati. Ona je već zalivena krvlju stotine hiljada srpskih vojnika i seljaka koji su u ovim krajevima poginuli u minulim ratovima braneći Srbiju i pravoslavlje. To me je fasciniralo i uzbudilo. Posmatrajući ovu kamenu liticu Soko-grada, rekao sam da tu treba postaviti veliki pozlaćeni krst u slavu tih žrtava. Ja ću to znamenje podići, kazao sam vladiki. U toj nameri me je još više učvrstila i prošlogodišnja agresija NATO-a na vašu zemlju u kojoj su, nažalost, učestvovali i moji sunarodnici.

Vrobel je nedavno u brodogradilištu "Sava" u Mačvanskoj Mitrovici naručio da se od čelika izradi onaj monumentalni krst, visok trinaest i po metara i težak 2.200 kilograma. Kupio je dva i po kilograma zlata da se njegove ivice, u širini od osam santimetara pozlate. U tome su ga novčano pomogli još neki njegovi ugledni zemljaci.

Helikopterska operacija

Komanda JRV i PVO, kojoj se vladika Lavrentije obratio za pomoć, pristala je da njeni piloti bez dinara naknade, helikopterom prebace krst od Ljubovije, gde je iz brodogradilišta dopremljen kamionom, do obližnjeg brda iznad manastira i da ga, uz pomoć radnika "Mostogradnje", postave i učvrste na vrhu one kamene litice.

Bio je to vraški težak i odgovoran posao. Trebalo je krst, koji je dugačkom sajlom bio vezan za helikopter, veštim manevrisanjem dok moćna mašina lebdi na mestu u vazduhu, udenuti u unapred iskopan otvor u steni koji je samo za sedamdeset milimetara veći od širine postolja krsta. Na vrhu stene nije se smeo nalaziti niko sem četiri radnika "Mostogradnje" i pilot koji je sa zemlje radio-vezom davao uputstva kolegama u holikopteru.

Polaganje krsta sa velikim uzbuđenjem i, takoreći bez daha, posmatralo je iz manastirskog dvorišta i podnožja brda mnoštvo naroda. Svi su strahovali da li će poduhvat uspeti. Rečeno je da ako na brdu bude imalo daška vetra da će se od postavljanja krsta odustati i sve odložiti za sutradan. U dolini je bilo tiho, ali da li je i tako gore, na 600 metara nadmorske visine? Zato su sve oči bile uprte u zastavu koja je stajala na brdu, pored mesta gde krst treba da bude postavljen. Ako ona leprša, znači ima vetra. Srećom, zastava je mirovala.

Kad su vešti i odvažni piloti, posle drugog naleta i dužeg manevrisanja, uspeli da krst spuste u ležište, odjeknula su crkvena zvona i buran aplauz okupljenog naroda.

Pilotima, kad su stigli u manastir, svi su hteli da stisnu ruku i čestitaju.

Potom je u ogromnoj manastirskoj trpezariji i dvorištu priređen skroman posan ručak za sve koji su se tu zadesili.

Posle ručka Horst Vrobel je, u pratnji naših reportera, krenuo ka vrhu brda. Krst je dominirao okolinom. Videće se čak do Višegrada i noću, jer će ga osvetljavati reflektor. Zraci sunca, koje je već bilo na zalasku, još više su ga zlatili.

Horst Vrobel je stao ispred krsta i izgovorio molitvu za oprost nemačkih greha prema prošlim i sadašnjim pokolenjima Srba. í Testerica za patrijarha

Gospodin Vrobel je od vladike Lavrentija doznao da Njegova svetost patrijarh Pavle u slobodnom vremenu, iz hobija, voli da obavlja i neke zanatske poslove: da pravi i popravlja sebi cipele, struju u Patrijaršiji i po manastirima prilikom svojih boravaka u njima, stolariju i drugo. Jednom prilikom, kad je patrijarh boravio u Nemačkoj kod vladike Lavrentija, ovaj ga je pri povratku kući upitao šta da mu kupi za uspomenu. Patrijarh mu je odgovorio: "Ako možeš, kupi mi jednu testericu!"

Znajući za sve ovo Vrobel je kupio jedan univerzalni komplet alata, poput peroreza, u kojem se nalaze razne minijaturne alatke: šravciger, burgije, testerica, turpija, nekoliko ključeva, šilo, sečivo noža i drugo.

Uveče, na večeri u manastiru Sveti Nikola, Vrobel je to darovao patrijarhu. Patrijarh Pavle se obradovao ovom poklonu i zahvalio. Zauzvrat, gostu iz Nemačke je poklonio knjigu na nemačkom jeziku "Srpske svetinje na Kosovu", što je ovoga posebno obradovalo.

Vešti i odvažni

Ceo ovaj poduhvat izveli su vazduhoplovci 890. mešovite helikopterske jedinice.

Za njega je bio odgovoran pomoćnik za helikopterske jedinice komande JRV i PVO pukovnik Miljan Čabarkapa. Rukovodilac letenja bio je pukovnik Ivan Minić.

Posadu helikoptera koji je preneo i postavio krst sačinjavali su: Nikola Rodić i Stanko Ristić, piloti pukovnici, Mihailo Lekić, zastavnik prve klase, mehaničar, Ivan Minić, zastavnik prve klase, specijalista letač i zastavnik Milorad Sarata. Pilot Milivoje Banović je stajao na vrhu brda i navodio helikopter.

Posadu drugog helikoptera koji nam je omogućio snimanje ovog događaja iz vazduha sačinjavali su pilot Srđan Jovanović, kapetan prve klase i zastavnik Nikola Ćosić, mehaničar.

Bogosav MARJANOVIĆ