|
|
Godinu dana posle
Ognjen rođen u plamenu
Ružica Dinić, porodilja iz razorene beogradske bolnice, seća se trenutaka
koji su joj bili prvo najlepši, a posle najstrašniji u životu
Šta se desilo tog dana kada je u neshvatljivom NATO
bombardovanju Železničke bolnice na Topčiderskom brdu, kada je, tik uz nju,
sravnjena sa zemljom zgrada neurologije, gde leže stari, nemoćni i nepokretni
bolesnici, Ognjen Dimić ne pamti. Na ovom svetu je bio tada u dvanaestom satu
svog tek započetog života.
(Nastavak sa prve strane)
Uskoro slavi prvi rođendan. S osmehom i prigodnom fotografijom je ušao u
dvehiljaditu. Raste. Prohodao je, iako je sigurniji kad puzi. Voli da se slika.
Na reč: slikanje, odmah se smeje. Sam sedi na noši. Voli starijeg brata Vuka,
koji se ne razdvaja od njega. Otac Miodrag ga zove: pit bul, zbog poze i
agresivnosti kad puzi...
Ukratko, Ognjen Dimić je normalno i srećno dete.
Nema pojma kako zavijaju sirene. Ne seća se da li je bio pod stresom od
razornih detonacija koje su se te prve njegove noći prolamale nad Beogradom i kao
kule od karata rušile zidove i spratova zgrade jedva nekoliko koraka od njegovog
krevetića. Ne zna da li je s ostalim bebama plakao. Ko ga je zgrabio u naručje i
spasavao trčeći hodnikom dok su staklo, malter i prašina leteli na sve strane.
Ne seća se da li je te noći preskočio jedan ili dva obroka, u opštoj trci da se
on i ostale bebe spasu. Pojma nema kako mu je majka Ružica, sprat niže, na
intenzivnoj nezi, gde je posle porođaja ležala, umirila od straha da ne ostane
bez sina koga je tek donela na svet...
Ništa mali Ognjen, srećom, ne pamti.
Ali, majka Ružica se seća. Te trenutke nikada neće moći da zaboravi, iako
to sada, posle godinu dana, liči na košmar koji joj mimo volje često dolazi u
san.
I kad god se uplašena usred noći probudi, shvati da se taj košmar zaista i
desio.
Počeo je tačno četrdeset minuta posle ponoći na Spasovdan, slavu Beograda.
Tek je trebalo da osvane dvadeseti maj.
Ružica Dimić, babica-akušer, došla je to pre podne u svoju bolnicu, gde
inače radi, na pregled i ostala. Doktori su kazali: "Pravac operaciona sala." I
Ružica je nešto pre 13 časova, tog devetnaestog maja, rodila Ognjena. Celih 3.850
grama. Lepa i zdrava beba.
Posle porođaja prebačena je na odeljenje intenzivne nege. Te noći je sa njom
u sobi bilo još pet porodilja. Ružica i Irena Dinić u krevetima do prozora.
A onda je počelo. Prvo sirene, pa zaglušujući let, šištanje i strahovit
prasak. Kao da su neke džinovske ruke zgrabile bolnicu i besno je prodrmusale.
Srča po krevetima, u kosi, popadali instrumenti i stvari. Komadi maltera
sa tavanice. Ramovi prozora poluizvaljeni od siline udara. I svuda neka fina
prašina i izmaglica.
Porodilje su taj udar dočekale budne. Srećom, te noći je bilo toplo pa nisu
zatvorile prozore, a i dežurna sestra ih je posavetovala da to ne čine. Zbog
vazdušnog udara.
A onda je došao još strašniji udar. I krici. Sa susedne neurologije.
Parali su prodorno noć i kao da su nadjačali snagu udara u kojem je srušena cela
zgrada.
- Gde su naše bebe - vikale su uspaničene porodilje.
- Sve su dobro, ne brinite. Samo hrabro - umirivali su ih dežurni doktori
i sestre koji su te noći radili.
- Ta noć se neizbrisivo urezala u sećanje - priča Ružica dok mali Ognjen
pokušava da, dok sedi na noši, šutne veliku gumenu loptu koju mu je doneo brat
Vuk. - Prva misao mi je bila: ako nisu stavili ćebe bebama na prozor, sva srča
im se sručila na krevece. Da li su bebe isečene? Treba im odmah pomoći. Lekari i
sestre su nas umirivali da je sve u redu. A ti ležiš, vezan za krevet, i nemaš
kud. Ne možeš da trčiš. Ne možeš da odjuriš na sprat iznad i vidiš šta je s
bebama. Ali smo ih čuli. Plakale su. Taj osećaj nemoći se ne opisuje. Srećom,
odmah su nas obavestili da je sa bebama sve u redu. Da nisu, sigurno bismo sve
poludele. Gledam Irenu Dinić. Isečena od stakla. Lice joj krvavo. Meni kosa puna
srče. Sitne parčiće stakla pronalazila sam u glavi i pet dana posle te noći.
Evakuacija svih pacijenata iz bolnice se odvijala brzo.
Te noći Ružici se činilo da je došao kraj sveta.
- Taj put kolima Hitne pomoći do bolnice u Ulici narodnog fronta, takođe,
je prizor koji ne mogu da zaboravim. Ona rotaciona svetla uključena, sirena
zavija a svuda mrak. Prolazimo pored Generalštaba... Ta noć je bila zaista
strašan horor. Posle sam iz bolnice zvala telefonom da javim mužu i mojima da
smo živi, da je sve u redu, ali telefon nije radio. Tada sam još jednom premrla
od straha. Pomislila sam: gotovo je čim telefon ne radi i tamo je pala bomba.
Mali Ognjen uopšte ne obraća pažnju na maminu priču. Važni su mu Vuk i
lopta. Pred njim je mnogo vremena pre nego što bude mogao da shvati i razume
istinu o svom rođenju.
|