Sećanje konzula Mihaela Jurmana Miše koji je književnika-emigranta prevezao u Jugoslaviju

Crnjanski: Kakva je ovo granica bez pasoša?!

U Trstu pisac se borio sam sa sobom, neodlučan šta da učini. A onda je jedne noći rekao: "Idemo!"

Dan je bio izuzetno topao, letnji. Trst, 1965. godine. U stanu našeg konzula Mihaela Jurmana Miše zazvonio je telefon. Supruga Zagorka je bila zauzeta pripremanjem ručka, pa je telefon još nekoliko puta zazvonio pre nego što je podigla slušalicu.

- Zagorka, Janhuba ovde - začula je glas generalnog konzula Rudija Janhube, pretpostavljenog njenom mužu, a inače kućnog prijatelja sa kojim je čak razmenjivala i recepte; oboje su bili zaljubljeni i kuvanje.

- Miša nije kod kuće, očekujem ga svakog trenutka, čak sam i vino stavila da se rashladi - šalila se Zagorka.

- Molim te, Zago, reci mu da mi se odmah javi, hitno je...

- To "hitno je" ponovio je tri puta, rekla mi je supruga čim sam stigao kući - priča nam Mihael Miša Jurman, jedini živi učesnik prelaska granice Miloša Crnjanskog prilikom njegovog povratka iz Londona u Beograd.

- Ne svedok - ispravlja nas Miša. - Jedini živi učesnik tog prelaska. Svi ostali su umrli: Srđan Prica, Rudi Janhube, pa i Miloš Crnjanski...

Miša Jurman sada živi sa porodicom blizu beogradskog "Liona".

"Šta znaš o Crnjanskom?"

Generalni konzul Rudi Janhuba ga je pozvao zbog književnika Miloša Crnjanskog.

- Rekao mi je da se naš ambasador u Londonu Srđan Prica nedavno vratio i da je s njim do Đenove putovao Crnjanski koji je iz ličnih razloga želeo da ostane još neko vreme u Italiji. Njih dvojica su se dogovorili kada će Prica lično doći u Trst i odvesti pisca u Jugoslaviju. Janhuba mi je pričao da Crnjansksi jedva čeka da Prica dođe po njega u Trst. Rekao je tada da o nečemu želi lično da obavesti Pricu. Janhuba je imao utisak da se pisac još nije odlučio kada će se vratiti u Jugoslaviju.

Janhuba je znao kada će Prica doći u Trst po Crnjanskog.

Dan pre toga je telefonirao Crnjanskom u hotelu "Žoli" i pozvao ga na večeru. Dogovorili su se da odu u jedan poznati riblji restoran blizu hotela i tršćanske luke.

Desilo se, ipak, nešto nepredviđeno. Prica je javio Janhubi da nije u mogućnosti da dođe u Trst do Crnjanskog. Zamolio ga je da on orgnaizuje njegov povratak u zemlju.

- Šta znaš o Crnjanskom? - upitao me je Janhuba posle našeg susreta u konzulatu - seća se Miša Jurman. - Odgovorio sam da znam veoma malo, da je on pre kapitulacije Jugoslavije bio diplomata, ataše za kulturu u Rimu, da je potom emigrirao u London gde su se već nalazili kralj Petar îî i izbeglička vlada. Da je poznati srpski književnik, veoma cenjen u intelektualnim krugovima srpske emigracije u svetu. Janhuba je kazao:

- Mišo, zakazao sam večeru sa Crnjanskim u osam. Ići ćemo zajedno. Naš zadatak biće da se sa njim dogovorimo o danu njegovog definitivnog povratka u Jugoslaviju. Ukoliko u tome uspemo, ti ćeš Crnjanskog prevesti svojim kolima preko granice i odvesti u vilu Srđana Price u Kvarnerskom zalivu.

Kad je Miša Jurman stigao u riblji restoran, Janhuba je već sedeo za stolom s pogledom na more. Crnjankom je namenio da sedne sa njegove desne strane kako bi mu pogled bio usmeren ka pučini i Jugoslaviji. Duvao je blag topao povetarac.

Zabrinut za suprugu

- Crnjanski je stigao tačno u dogovoreno vreme. Spazivši ga Janhuba mu je prišao i doveo ga do stola. Predstavio me je kao konzula dodavši: "Evo još jednog Slovenca." Još stojeći Crnjanski je uzvratio: "Znači, biće i pesme!" Verovatno je mislio na onu "da dva Slovenca već čine hor" - seća se Mihael Miša Jurman. - Crnjanski i Janhuba su, videlo se, bili pravi majstori za izbor jela, ali i pića. Pili smo vino. Razgovor je tekao neusiljeno sa mnogo uvažavanja. Pričalo se o svemu, samo ne o političkim temama. Na trenutke Crnjanski bi se zamislio kao da se iznenada nečeg setio. Lice bi mu se uozbiljilo, a njegov pogled odlutao bi nekud u daljinu. Brzo bi se trgao, ponovo uključio u razgovor i dobro raspoloženje bi mu se vratilo.

- Da li je pominjao nedolazak Srđana Price?

- Ne direktno. Rekao je samo da je Prica trebalo da dođe po njega. Upravo kada bi o tome pričao, Crnjanski bi se za trenutak zamislio i na licu mu se zapažala uznemirenost - nastavlja Miša Jurman. - Trgao bi se i počeo da objašnjava kako je već čvrsto odlučio da se vrati u Jugoslaviju, ali kada, to još ne može da kaže. U jednom trenutku je rekao: "A, možda ću se, ipak, vratiti u London..."

Ispričao je da je više puta razgovarao sa suprugom Vidom. Ona je veoma uplašena i zabrinuta. Obavestila ga je da je emigracija saznala za nameru Crnjanskog da se vrati u Jugoslaviju i da gotovo svakodnevno nepoznata lica na nju vrše pritisak telefonom tražeći da ona promeni njegovu odluku, a njihov povratak spreči. Čak su joj i pretili.

- Crnjanski je govorio tiho, gotovo šapatom - seća se Miša Jurman. - Rekao nam je da joj je u strahu za njen život obećao da će se iz Italije odmah vratiti u London i da će odustati od povratka u Beograd. Videlo se iz svake njegove reči koliko svoju suprugu voli, koliko joj je privržen, i koliko život bez nje za njega nema smisla.

- Jedino što ne mogu da prihvatim to je da se mojoj Vidi nešto desi. Tu odgovornost ne bih mogao da preuzmem, niti da njenu smrt prebolim - naglasio je Crnjanski.

- Uveravam vas - rekao je Janhuba - da njen život nije ničim ugrožen, niti je u bilo kakvoj opasnosti.

- Jugoslovenska ambasada u Londonu - dodao sam - preduzela je sve bezbednosne mere i vaša supruga je potpuno sigurna i zaštićena. Jedino što za sada ne može sprečiti su telefonska uznemiravanja.

- Čak su joj i pretili! - ponovio je tiho Crnjanski.

A onda zaćutao. Bila je već ponoć, a još se nije odlučio. Videlo se da vodi bitku sa sobom, vratiti se ili ne... Znalo se da je Srđa Prica mnogo doprineo njegovom povratku u Jugoslaviju, ali te večeri Crnjanski je još delovao kao neodlučan čovek.

- Janhuba i ja nijednom rečju ili gestom nismo ga požurivali da donese odluku. Videlo se Crnjanski vodi bitku sa sobom. Janhba je pričao viceve da bi ga zasmejao. Razgovarali smo još o Firenci, Napulju i ugašenom Vezuvu, krivom tornju u Pizi, a posebno o Rimu. Jednog trenutka, ponoć je već bila prošla, Crnjanski je upitao Janhubu: "Mogu li sada konačno reći šta mislim?" Meni je zastao dah - govori Miša Jurman. - Tako postavljeno pitanje nije mi ulivalo nadu u uspeh našeg zadatka. Nasmešivši se Janhuba je odgovorio: "Ni do sada niko nikome ništa nije zabranjivao." Takav odgovor zasmejao je Crnjanskog. Ja sam dopunio čaše vina i ispili smo ih do dna. Janhuba je odmah naručio novu bocu... Potom smo popili još po jednu kafu. "Vraćam se konačno u Jugoslaviju", reče odjednom Crnjanski. Učinilo mi se da mu je glas smireniji no dotad. "Ako nemate ništa protiv, a kako Prica nije mogao da dođe, i pošto kažete da me čeka u svojoj vili u Kosta Beli, ja bih na put krenuo sa Mišom. Naravno Janhuba, ako vi to dozvoljavate..."

- Razume se - sav ushićen, ne krijući zadovoljstvo, odgovorio mu je Janhuba.

Crnjanski je još predložio da pođu u osam ujutro, sutradan. "Ne, u stvari, danas, jer evo skoro će jedan čas sposle ponoći", ispravio se pogledavši na svoj ručni sat.

Razgovor u kolima

Miša Jurman je Crnjanskom na rastanku rekao da će ga čekati ispred hotela "Žoli" u Ulici Korzo Italija gde je odseo, i to sa velikim zadovoljstvom.

Tačno u osam Crnjansksi je izišao iz hotela i došao do kola srdačno se pozdravivši sa Mišom. Hotelski momak je doneo stvari do automobila i ubacio ih u prtljažnik. Crnjanski je seo na sedište do Miše koji je bio za volanom nestrpljiv da krenu.

- Pokazao mi je svoj važeći jugoslovenski pasoš dobijen u našoj ambasadi u Londonu, sa našom i italijanskom vizom. Nisam mu rekao na kom graničnom prelazu ćemo ući u Jugoslaviju - priča Mihael Miša Jurman. - Hteo sam da prelaz bude iznenađenje tim pre što smo kao jugolovenski konzulat u Trstu sa italijanskim karabinjerima i carinom uspostavili izuzetno prisne odnose. Oni us me već dobro upoznali i nikada na graničnom prelazu nisam zazustavljan.

Put je, seća se Miša Jurman, tog jutra bio gotovo pust, vreme je bilo divno, sunčano, bilo je dosta rano, negde oko 8.20 časova. Na graničnom prelazu i italijanskom i našem konzula i njegovog saputnika, carinici i karabinjeri su samo otpozdravili. Crnjanski je nekako zbunjen, pomalo stisnut na sedištu, samo ćutao i gledao. Niko im nije tražio dokumenta, niti ih je zaustavljao.

- Mišo, kakva je ovo granica kad se ovako lako i bez ikakvih dokumenata prelazi - zapitao je zbunjeno.

- Možda i za vas misle da je neko iz konzulata - odgovorio sam mu i zamolio ga da pređe na zadnje sedište i malo odrema.

- Taman posla, zar da propustim ovu lepotu. Vidite kako je divno jutro - odgovorio je. - U razgovoru rekao mi je da je iz hotelske sobe pozvao suprugu u London, da joj je rekao šta je odlučio, i da se ona saglasila sa njegovom odlukom, izrazivši želju da i ona, čim u Beogradu dobije obećani stan, dođe. Ona je to jedva čekala jer su njih dvoje uvek bili zajedno i u dobru i u zlu. Ništa nisam pitao, niti sam znao od koga će dobiti stan.

U jednom trenutku, da ga oraspoloži, Miša je Crnjanskom rekao parolu za tadašnju obnovu zemlje: "Nema odmora dok traje obnova." Nasmejan Crnjanski mu je odgovorio: "Znate, ja nisam imao lep i sladak život u Londonu. Ja znam šta je nemaština i gladovanje."

Raspričao se kako je svašta morao da radi, čak i da popravlja cipele, da bi on i njegova Vida preživeli. Vida je pravila i prodavala lutke. Bio je ljut na zvaničnu englesku administraciju koja je, kako je rekao, sve to znala, a opet ga je ostavila da se pati. Nudili su mu, doduše, novac, ali su tražili da radi nešto što mu, odrečno je rekao, nije padalo ni na kraj pameti. Sve te ponude je energično odbio.

- Pišem jednu knjigu koja sigurno neće biti po volji kritičarima u Engleskoj, i ne verujem da će tamo biti dobro primljena. - Obavezan sam, međutim, prema sebi da je napišem - rekao mi je tiho. - Knjiga će biti iznenađenje za mnoge. Biće to "Roman o Londonu".

Pricinu vilu Miša je lako našao. Srđa i njegova supruga bili su već obavešteni o dolasku.

- Kada sam zatrubio, zaustavivši automobil pred kućom, izašli su iz vile i pošli nam u susret, nasmejani. Veoma srdačno su se pozdravili i zagrlili. Videlo se da njihovo prijateljstvo traje dugo, da nije od juče. Pozvali su nas u salonske prostorije, nudeći osveženje - priča Miša Jurman. - Zamolio sam samo kafu i sok. Rekao sam da moram odmah natrag u konzulat jer me čekaju neki neodložni poslovi.

Mnogi kažu da je u Pricinom salonu već sedeo Aleksandar Leka Ranković.

- Ne, to su priče... U salonu nije bilo nikoga. Sedeli smo Crnjanski, Prica i ja. Njegova supruga Vukica je otišla do kuhinje po posluženje. Prica se interesovao kako smo putovali a potom se obratio piscu: "Javio sam Rankoviću kad stižete. Obećao mi je da će doći možda već i danas po podne." Rekao mu je još da mu je Ranković poručio da ima zaista veliku želju da ga lično upozna, da ga vidi, i poželi mu dobrodošlicu. Crnjanski se baš iznenadio zbog Rankovićeve pažnje, ali se videlo da mu je drago. Popivši kafu i voćni sok, pozdravio sam se sa domaćinima, a Crnjansksi mi je biranim rečima zahvalio na divnom dočeku i prijatnoj vožnji, kako je rekao "na učinjenoj velikoj usluzi, koju neće zaboraviti".

"Mislim da je Leka odlučio"

Mihael Miša Jurman nam je ispričao šta je tek nedavno saznao u razgovoru sa svojim dugogodišnjim prijateljem kome je Ilija Majstorović, operativac Službe državne bezbednosti, u to vreme veoma upućen u detalje u vezi sa povratkom Crnjanskog, pričao.

- Srđa Prica je mnogo i dugo u Londonu, gde je bio naš ambasador, razgovarao sa piscem o njegovom povratku iz izbeglištva. Ja verujem da su on i Aleksandar Leka Ranković imali i najviše zasluga za dolazak Miloša Crnjanskog. Kada je zbog toga došao u Beograd - pričao je Ilija Majstorović - Prica je najpre otišao na razgovor kod Koče Popovića, u to vreme ministra spoljnih poslova. Pitao me je da li Crnjanski može da se vrati u svoj voljeni Beograd. Ovaj mu je odgovorio: "Kad bih ja mogao da dam dozvolu, dao bih je. Moraš da pitaš Đilasa." Prica je otišao kod Đilasa. "Naravno da je Crnjanski poželjan ovde, ali pitaj Kardelja", rekao je Đido. Srđa Prica je otišao i kod Kardelja. "Znam da je taj Crnjanski u vezi sa emigracijom, da treba da se vrati, ali neka o tome odluči onaj ko o tome treba da odluči", bio je jasan Kardelj. "Idi kod Leke!". I Prica je otišao i sa Lekom razgovarao.

- Nedugo posle toga - ispričao nam je Mihael Miša Jurman, prepričavši razgovor svog prijatelja sa Ilijom Majstorovićem - Srđa Prica i Miloš Crnjanski brodom su iz Londona došli u Napulj, a posle u Trst. Zato i mislim da je uloga Aleksandra Leke Rankovića u povratku Crnjanskog bila presudna.

Trpe NIKOLOVSKI