Za NATO je i ovo "kolateralna šteta"

Podmukli ubica čekao godinu dana

Vladimir Jovanović je poginuo kopajući u bašti na istom mestu gde je 12. maja prošle godine bio ranjen gelerima iz kasetnih bombi kojima je tog dana zasut Niš

Tog jutra, 4. aprila, sedamdesetogodišnji Vladimir Jovanović iz niškog naselja Durlan poranio je kao i obično. Žurio je da nahrani i napoji svoje koze i jariće zatvorene u kućici na placu pored Nišave, u naselju Duvanište. O njima se starao kao o svojim najdražima. Na placu od 26 ari je zasadio višnje, jabuke, breskve, kajsije i orahe. Voćnjak je tako uredio da je bio ravan kao tepsija. Jesenas je grabuljom otrsio travu i drugi korov. Zato je i žurio da preostali deo parcele prekopa kako bi na njemu posadio krompir i pasulj.

(Nastavak sa prve strane)

Pedantan i tačan, kakav je bio, brzo je obavio sve oko koza i počeo da trsi motikom parče bašte. Zemlja je bila peskovita i meka. Odmakao je nekoliko metara, a onda udario u nešto tvrdo. Istog trena razlegla se snažna eksplozija koja ga je odbacila metar-dva od zemlje. "Žuti ubica", kasetna NATO bomba, zarivena u tlo i maskirana travom, čekala je Vladu godinu dana.

Bila je to jedna od onih petnaestak kasetnih bombi koje su 12. maja prošle godine zasule njegovu baštu. Deda Vlada kozar, kako su ga zvali komšije i sugrađani, i tada je bio ranjen. Jedan geler je još nosio u sebi, a podmukli ubica je čekao da ga dokrajči. Motika kojom je trsio travu odletela je dvadesetak metara od njega i od nje su ostali samo parčići. Lice mu je bilo ugljenisano, a desna strana oko slepoočnice raznesena. Šaka desne ruke bila je potpuno otkinuta. Geleri su zasuli i zid susedne zgradice, i još su vidljive rupe kao nemi svedoci tragedije.

U kući Jovanovićevih, u Kninskoj ulici 43, velika žalost i neverica. Okupljena rodbina i komšije, koji su deda-Vladu znale kao izuzetno pedantnog, vrednog i poštenog čoveka, ne mogu da veruju da je na taj način skončao život.

Supruga Životka drhtavom rukom prebirao po albumima sa fotografijama i jecajući priča:

- Dve noći pre nego što se ovo desilo sanjala sam ga kako se žali da ga boli to mesto gde mu je ostao geler, kao da mu je ta strana otekla, a ja ga tešim da je to možda na promenu vremena. Tu skoro, krsti se i moli Bogu da ga zdravlje posluži da može da radi što više. A, eto, vidite kako je završio svoj život.

"Žrtvovan za nas"

- Šesnaest godina imamo tu bašticu - priča snaha Ljiljana. - Svekar je svakog jutra, bez obzira na vreme, odlazio da obiđe koze i jariće i tačno u minut morao je da ih nahrani i napoji. Čuvao ih je kao decu. Naša deca su odrasla na kozjem mleku i siru i nikada nisu bolovala, a i svekar nikad nije bolovao.

- Bio mi je u svemu uzor - kroz plač priča njegov sin Ljubiša. - Ja mu nisam ni do malog prsta. Svi ga znaju kao izvrsnog stakloduvača u fabrici PP Elektronske industrije. Zanat je završio u Češkoj, radio je dosta dugo u Nemačkoj kao izvaredan stručnjak u tom poslu. I danas čuvam kovertirano pismo njegovog poslodavca iz Nemačke, koji ga moli da se vrati tamo. Nudio mu je platu od 3.000 nemačkih maraka.

Međutim, Vlada nije mogao da živi bez svojih unuka Tatjane, Nenada, Jelene i Biljane i praunuka Danila. Voleo ih je iznad svega.

- Takvu ljubav - nastavlja Ljubiša - nisam do sada sreo. A sa kolikom voljom i ljubavlju je čuvao te jariće i koze, to je posebna priča. Bila kiša, bila najveća žega ili oluja, za njega nije bilo prepreke da nahrani svoje ljubimce, a one su mu uzvraćale i jarile po pet jarića. Mleka je bilo i za komšijsku decu. O pedantnosti da i ne govorim, u njegovoj bašti nije smela da se vidi travka, bašta ravna kao tepsija, voćke potkresane, okrečene...

Reči zastaju u grlu, a suze pune oči.

- Moj otac je poginuo za nekog od nas - kaže njegova ćerka Dušanka. - Mogao je da strada bilo ko. Često smo i mi išli da mu pomognemo u bašti. Nedavno je Neša, Ljubišin sin krečio vočke i grabuljao travu sa ocem. Mogao je da strada i Ljubiša i majka, bilo ko. Bog je uzeo tatu koji je živeo za tu baštu i te jariće i koze. Od kasetne bombe prošle godine stradala mu je i jedna koza. Desetak dana nije ništa jela, mislili smo da je neka prolazna boljka, ali je kasnije uginula od posledica bombardovanja. Pronašli smo joj u telu parčiće gelera.

- Tog kobnog 12. maja prošle godine - priča Ljubiša - otac i ja smo radili u bašti. Taman smo ručali i seli da se malo odmorimo, kad su avioni počeli da nadleću grad. Bilo je oko petnaest časova kada je prošao prvi nalet. Mislio sam da su otišli nekud dalje. Dvadesetak minuta kasnije ponovo se začula još strašnija buka, jer su se spustili niže. A onda se nebo zažutelo od hiljade padobrančića koji su se lagano spuštali prema nama. Praštalo je na sve strane. Legli smo potrbuške pored ograde. Petnaestak bombi je palo na naš plac, a geleri su leteli na sve strane. Jedan je pogodio oca u slabinu. Auto mi je, takođe, bio izrešetan, ali je ostao u voznom stanju. Oca sam odmah prevezao u bolnicu, gde je zadržan na lečenju nekoliko dana, ali mu geler nisu vadili jer nije teže oštetio vitalne organe, pa je sa tom "uspomenom" otišao na onaj svet.

Pomagao komšije

Zoran Vidanović, komšija, prvi je pritekao da pomogne unesrećenom Vladimiru.

- Negde oko jedanaest časova čula se strahovita eksplozija i prema nebu je poletela velika količina zemlje. Znao sam da je reč o kasetnoj bombi, jer ih je u mom kraju nedavno pronađeno nekoliko. Otkrivene su blizu Nišave. Vojska Jugoslavije i pripadnici MUP-a su ih uništili, ali, eto, ova je bila sakrivena pod zemljom i, nažalost, usmrtila deda-Vladu koji je bio prijatelj svih nas u ovom delu Niša. Njegovo dobročinstvo iz vremena prošlogodišnje agresije nikada nećemo zaboraviti jer je mnogima pomagao. Bukvalno je sam hranio decu ovog kraja kozjim mlekom i sirom. Posebno se brinuo da ne nastradaju mališani koji su se često igrali tu, na poljančetu.

Mnoge kasetne bombe deda Vlada je i sam nalazio, a kasnije i uništavao zajedno sa nadležnim iz policije i vojske.

- "Žuti ubica" je podmuklo vrebao u travi skoro godinu dana da uzme još jednu mirnodopsku žrtvu prošlogodišnjeg rata. Nameravali smo da 12. maj obeležimo na neki način jer smo tog dana ostali živi. Taj dan je dan velikog sveca Vasilija Ostroškog. Umesto toga tada ćemo se na groblju pomoliti za pokoj duše mogao oca Vladimira jer će mu tada biti parastos, četrdeset dana od pogibije - priča kroz suze sin Ljubiša.

Stanovnike ovog dela grada tragičan događaj posebno je pogodio jer su svi znali deda-Vladu koji je mnogim porodicama donosio mleko na kućni prag.

Na licima okupljenih ljudi, pored tuge i iskrene žalosti, primetan je i strah. U vazduhu lebdi pitanje: da li je deda Vlada poslednja žrtva prošlogodišnjeg rata i koliko još neotkrivenih "žutih" i "narandžastih" ubica mučki vreba? Jer, baš u ovom delu grada je najviše i posejano kasetnih bombi, a taj deo leve obale Nišave je prostor gde Nišlije, mladi, rekreativci, deca i sportisti rado šetaju i treniraju.

- Niš je jedini grad na koji su bačene kasetne bombe. Njima je, kao i na Kopaoniku, nesumice zasut prostor Duvaništa, pijaca, Tvrđava i deo grada između Kliničkog centra, Čaira i Vojne bolnice - kaže pukovnik Zdravko Skakavac, načelnik niškog MUP-a. - Do sada smo pronašli i unišili oko sto pedeset komada. Nalazili smo ih svuda, na zadnjim sedištima automobila, ispod vozila, u žbunju, na krovovima zgrada, u liftovima, na balkonima, a dve i na krovu sportske hale "Čair". Nesumnjivo da ih je najviše bačeno na Duvanište, čak nekoliko kontejnera, a svaki od njih nosi od 200 do 500 takvih bombi. Mnoge nisu eksplodirale u prvi mah jer ih je vetar odneo u žbunje, visoku travu i trsku. Sad one predstavljaju veliku opasnost, jer se teško uočavaju tako skrivene.

Poginuo i stručnjak

- Posebno su opasne za ribolovce i decu - nastavlja pukovnik Skakavac. - Tokom rata mi smo na to stalno upozoravali i do pogobije Vladimira Jovanovića nismo imali nijedan ozbiljniji incident. Planirali smo, iako je to rizičan i specifičan posao i za naše ljude, da još jednom, sa dvadesetak naših stručnjaka i uz pomoć Vojske detaljno pročešljamo ta područja. A koliko su "žute ubice" opasne najbolje svedoči činjenica da je od jedne kasetne bombe na Kopaoniku stradao čak i naš vrsni stručnjak za minsko-eksplozivna sredstva potporučnik Mladen Stanojević.

Svežu Vladimirovu humku prekriva veliki broj venaca i buketa svežeg cveća. Pored slike na nadgrobnom spomeniku zanemela tuguje supruga Životka. Uz nju su kćerka Dušanka i sin Ljubiša.

Parče neobrađene njive u Duvaništu ostaće kao "uspomena" na jedan život ispunjen plemenitošću. Ali i varvarstvo počinjeno na samom kraju dvadesetog veka. Ostaće i kao podsećanje Vladinim unucima i praunucima na vreme bezumlja.

Čeda MILENOVIĆ