|
|
Naši reporteri na Kosmetu
Sait nije sačuvao Duškovu kuću
Aprila prošle godine takozvana UČK je naredila Šiptarima da se isele iz
sela Pestova. U ratnom vihoru Duško Šobot je zaštitio imanje porodice Sadiku. Tri
meseca kasnije on je, međutim, ostao bez igde ičega
U selu Pestovu, pet kilometara od Vučitrna, nema više Srba. Nema ni
njihovih kuća. Ostale su samo urušene zidine i zgarišta. U prah i pepeo
pretvorili su ih, pod krilom Kfora, šiptarski teroristi koji su iz Prekaza
stigli da zatru pravoslavna ognjišta i u ovom kraju Kosmeta.
(Nastavak sa prve strane)
Plameni jezici sunuli su put neba jedne julske noći prošle godine baš kad
su vojnici pod zastavama i simbolima Ujedinjenih nacija stigli u južnu srpsku
pokrajinu da "spreče etničko čišćenje i zaštite ljudska prava" posle NATO agresije
organizovane, tobože, iz istih razloga i pod ciničnim nazivom "Milosrdni anđeo".
Ispod izgorelih greda i među nagaravljenim zidovima onoga što je nekad bio
dom srpske porodice Šobot izvija se iz duše njenog domaćina Dušana gorka, na
trenutke setna i nostalgična, a u trenu jetka i puna nemoćnog besa, priča o
nekadašnjim i sadašnjim vremenima.
Ni kamen na kamenu
- Moji preci su ovde živeli stotinak godina. Radilo se i
napredovalo, zidali smo, ali staru roditeljsku kuću nismo rušili. Čuvali smo je
kao korensko znamenje i podsećanje. Prve komšije su nam oduvek bile generacije
familije Sadiku. Dobro smo se slagali i pomagali. Nikada jedni drugima grku reč
nismo izgovorili, al’, eto, dođoše neka druga vremena i sa njima neljudi. Sve se
to, prošlog leta, pretvorilo u čađ i dim - jedva čujno izgovara Dušan Šobot, a u
očima mu iskri teška, muška, suza koju s mukom zadržava da ne kane na kafanski
stoljnjak.
Došao je Dušan u zavičajno selo uz pomoć ruskog policajca iz sastava
UNMIK-a u nadi da će se jednog dana i sam sa porodicom vratiti na rodno ognjište.
- Ta nada je ugasla onog časa kad, još dok smo kolima prilazili, nisam
ugledao crveni krov među starim stablima koji mi je ostao urezan u svesti pri
odlasku, bolje reći bežaniji, kao večna slika. Na zgarištu me je, plačući,
sačekao stari Sait sa ćerkom doktorkom, sinom, snahom i slepom suprugom. Videli
su da dolazim i izašli na među koja nas deli. Duša je htela da mi iskoči, u grlu
me steglo da umrem. Kam na kamu nije ostao. Kad mi se malo razdanilo pred očima
i kad sam se osvrnuo, shvatih da nije vatra progutala samo moju muku i znoj.
Nijedna srpska kuća nije pošteđena. Sve su izgorele do temelja - nastavlja, sad
već jetko i besno, Dušan Šobot: - Priđe mi stari Sait i gotovo skrušeno reče:
"Dušan, sam pokušao da ti sačuvam kuću i imetak. Sam pokušao da ti dobrim vratim
dobro. Ma, sam bio sprećen. Deset dana sam prećio, al’ ovi što dođoše iz Prekaza
hteli i mene da ubiju i mi pretili da će i moju kuću da zapale. Oprosti!"
Priđoše mi i svi Saitovi. Rus je zgranuto sve to posmatrao: Pored nas prođe još
jedan Šiptar i okrete glavu. Rus se krsti i očima ne veruje da su i bunar
zagadili.
Dušan je Saitu, kad je takozvana UČK naredila svim Šiptarima iz ovog kraja
da napuste kuće i krenu u "izbeglištvo" aprila prošle godine, sačuvao i kuću i
imetak. Sačuvao mu je i jedan automobil koji Saitov sin Šaip nije mogao da
poveze.
- Bio sam - objašnjava Šobot - starešina sela i komandir seoske straže koju
smo organizovali zbog sve češćih terorističkih napada Šiptara krajem 1998. i
početkom 1999. Kad su naše vekovne komšije morale pod prisilom UČK da odu iz
sela, nisam dao da se pipne njihova imovina. Saitovu kuću i stoku sam lično
branio jer su nam kuće zid uza zid. I sačuvao sam mu sve. Kad su se ono, minulog
leta, u junu vratili iz "izbeglištva", Saitova familija je zatekla sve na svom
mestu. Svi smo mislili da će se sve vratiti na staro. Pa, rat je okončan
dogovorom, Kfor je obećavao mir i red. Međutim, dvadesetak dana kasnije, kad su
se te međunarodne snage već razmestile, komšije Šiptari nas obavestiše da bi
bilo bolje da odemo i sačuvamo glave, jer, rekoše, dolaze Dreničani.
Bio sam dobar komšija
Dušan se oprostio sa komšijama i u onaj "audi
80 CD" koji mu je Šaip Sadiku poverio na čuvanje
potrpao porodicu i nešto stvari. Otišao je do Batočine, u bratovljevu vikendicu,
uveren da će se brzo vratiti u svoje Pestovo.
- Pokušasmo da se skućimo u nezavršenoj zgradici. Al’ nije to to. Ne znaš
ti, rođače, kolika je tuga kad na krsnu slavu sediš sam i čekaš da ti neko vrata
otvori i Boga nazove. Niotkuda nikoga. Ni rođaka, ni komšija... Teško je to.
Jesi među svojim narodom, al’ opet nisu to ljudi sa kojima si rastao, sa kojima
si zemlju radio, sa kojima si se pomagao i u nebo gledao... Druga je to čeljad,
druge su im i navike - priča više za sebe Dušan iz Pestova, a drhti mu ruka u
kojoj drži "mučenicu" da, kako reče, duši olakša. - Nisam izdržao. Dođoh da
vidim šta mi je sa dedovinom i očevinom. Računam, nisam se nikome zamerio i
nemam zašto da strahujem. Uostalom i za vreme bombardovanja su Šiptari dolazili,
njih trojica, da obiđu imanja. Naš MUP im je dao neke zelene kartone da mogu
slobodno da se kreću. Došli su U Pestovo, videli da im niko čak ni žito dirao
nije i otišli da, valjda, jave svojima kako stoje stvari. Pa, računam mogu i ja
da makar obiđem svoje... I imadoh šta da vidim. Cigla na cigli ostala nije. Ono,
Sait mi reče da mi je spasao junicu i dva teleta i da je pod svoj krov uspeo da
prenese devojačku sobu i spremu moje kćeri. "Ću ti vratim", reče, "kad se vratiš
u Pestovo. I ću ti pomognem kuću da ponovo digneš". Oćutah i sedoh u onaj ruski
auto da mi suze ne vide u očima - mrmlja Dušan, a svaka izgovorena reč kao da mu
pozleđuje rane u srcu.
Boli ga, čini mu se, jače jer zna da nikome nije nažao učinio.
- Pa, tim Šiptarima sam donosio namirnice, nabavljao insulin za Saitovu
ženu koja je od šećera oslepela. I sa ostalima sam bio dobar komšija. A sad
ništa nemam. Živim od tuđe muke, tuđeg klipa kukuruza, tuđe šake brašna.
Dokle? Rekoh da mi se ugasila nada kad ne ugledah crvenilo svog krova u Pestovu,
al’ sutra bi se tamo vratio i sve počeo iznova samo kad bi nam neko zaista
garantovao da će ostati živa glava na ramenu. Možda i hoće jednog dana, ko zna.
Ja nikoga nisam povredio i po zlu zadužio - završava svoju priču Dušan Šobot i
žuri da nađe neki prevoz do Batočine, prebirajući u glavi šta da kaže svojima.
Kako da i njima ne uguši nadu. - A, Šaipu ću vratiti onaj "audi" čim budem mogao
slobodno da ga dovezem u Pestovo - reče, kao da se nečeg od životne važnosti
naknadno setio, vrativši se do kafanskog stola.
Dušan je izašao, a u kafani je zavladao tajac. Nije njegova priča
jedinstvena i nije najtragičnija, pa ipak, pritisla je duše prisutnih kao što su
ih pritiskale prethodno ispričane, ili kao što će ih oneraspoložiti one koje će
tek čuti. U međuvremenu prostoriju je sve glasnije ispunjavao žamor, ljudi su se
vraćali svakodnevici: kako do Kragujevca, ima li direktne veze do Kraljeva, može
li se do Prilužja bez pratnje Kfora, hoće li ovih dana stići neka humanitarna
pomoć?
Kosmetski dani teku.
|