Prijatelj iz Tunisa

Gospodo, ja branim istinu!

Ugledni univerzitetski profesor Otman Neži je kao stipendista Titovog fonda završio studije u Novom Sadu i oženio se Ljiljanom. Za Srbe kaže da su najgostoljubiviji narod na svetu

Kad smo u dvomilionskom gradu Tunisu pokazali taksisti papirić sa adresom: Avenija Golfe Arabe 27 el Menzah broj 8, klimnuo je glavom i rekao: "Znam, to je severni deo grada". Pitamo ga usput da li je slučajno čuo za profesora Otmana Nežija?

- Čuo sam - veli - on je veliki čovek. Novine su pisale da je veliki prijatelj Jugoslavije.

Pred raskošnom vilom obavijenom cvećem i mediteranskom vegetacijom dočekuje nas srdačno profesor Otman i njegova supruga Ljiljana, rođena u Novom Sadu. Čvrst stisak ruke i izvinjenje što je sin Hedi morao da ode u svoju optičarsku radnju (studije je završio u Belgiji), a ćerka Nadija pohađa srednju školu i nalazi se pred maturom. Kod njih je u gostima tašta Marija, pa se u znak pažnje prema njoj najviše u kući čuje srpski jezik. Inače, roditelji sa decom razgovaraju na arapskom i francuskom.

Dok ispijamo kafu, bračni par nas vraća pričom u prošlost. Davne 1960. godine, kad je Tito doplovio "Galebom" u prijateljsku posetu Tunisu da bi s predsednikom Habibom Burgibom razgovarao o pokretu nesvrstanih, ponuđena je stipendija devetorici studenata.

- Čim sam pročitao konkurs u novinama - seća se Neži - prijavio sam se i prvi dobio stipendiju Titove Jugoslavije. Pre polaska morao sam da pohađam Institut za strane jezike "Burgiba skul" učeći šest meseci srpski jezik. Čim sam stigao u beogradski hotel "Slavija", dobio sam dve stipendije, jednu za zimsku odeću. U životu nikada nisam imao više para.

Mladi Tunišanin potom odlazi u Zadar gde završava Srednju tehnološku školu za preradu ribe. Kao najbolji srednjoškolac dobija stipendiju Titovog fonda i upisuje se na Tehnološki fakultet u Novom Sadu, na odsek za prehrambenu tehnologiju.

- U Novom Sadu sam se uverio da su Srbi najgostoprimljiviji narod na svetu. Kud god sam svraćao bio sam dragi gost.

U trećoj godini studija upoznaje šarmantnu Novosađanku Ljiljanu Bošnjaković, koja je studirala Višu turističku školu. Planula je iskrena ljubav. Zaljubljeni par bi se posle napornog učenja našao na korzu od dunavskog keja do Miletićevog spomenika. Tu su uglavnom studenti najviše šetali. A 1974. godine ljubav su krunisali brakom.

- Bila je to gala svadba u novosadskom restoranu "Marina" - veli Ljiljana. - Gosti su bili obučeni u slovačku narodnu nošnju, uključujući, naravno, i orkestar. Pio se šampanjac do zore. Kakve su samo torte bile išarane na stolovima!

Po završetku studija mladi bračni par se otisnuo u francuski grad Lil, gde je Otman Neži stekao magistraturu na Pasterovom institutu proučavajući mikrobiologiju hrane. Postao je šef odeljenja za kontrolu životnih namirnica u Institutu za prehrambenu industriju, i tu ostaje sve do 1982. godine. A onda se vraća u rodni Tunis, gde je sada porofesor na Tehnološkom fakultetu. Supruga Ljiljana je pomoćnik direktora u jednoj holding korporaciji koja ima dve fabrike za proizvodnju boja, lakova i plastične ambalaže. Uz to, ima i svoju knjižaru. Dok je postojalo naše privredno predstavništvo u Tunisu, vodila je celokupnu korespondenciju na francuskom koji je ovde ravnopravan jezik sa arapskim. I sada pomaže našim poslovnim ljudima da se lakše i brže snađu u ovoj mediteranskoj zemlji.

- Jugoslavija je moja velika i neizmerna ljubav - ističe sa mnogo emocija Otman Neži. - Kad počnem da objašnjavam mojim kolegama na fakultetu da je Jugoslavija izložena medijskim manipulacijama Zapada, nađe se uvek neko koji dobaci: "Vaša supruga je Jugoslovenka, zato branite Jugoslaviju". Onda kažem: "Gospodo, ja branim istinu, a istina je na strani srpskog naroda, i to mogu da dokažem." Inače, većina Tunišana je na strani Jugoslavije, imali su prilike da na državnoj televiziji vide egzodus srpskog naroda na Kosovu.

Ugledni profesor je sa svojom suprugom učinio mnogo na prikupljanju humanitarne pomoći za porodice koje su stradale od NATO agresije u Jugoslaviji. Naša ambasada ih redovno poziva u goste kad se priređuju prijemi za akreditovane diplomate povodom državnih praznika.

Otman Neži kaže da mu je želja da srpska kolonija ovde bude brojnija, da naše firme više trguju sa Tunisom i da njegova deca dožive sve ono što je on doživeo kao student u Jugoslaviji. A Ljiljana dodaje:

- Želim da sa decom vidim moj Novi Sad. Čujem da se grade novi mostovi. Možda će i sin Hedi jednog dana postati novosadski zet. Tako bih volela da mi snaja bude iz mog rodnog grada.

Marko MARKOVIĆ