Braća Bajić, duet za sva vremena

Šajkača za indijanskog poglavicu

Pevali su na svim kontinentima, obišli mnoga neobična mesta i sreli zanimljive ljude. Sećanja na takve događaje su za njih najveće bogatstvo koje im je pevanje donelo

Do izbijanja Drugog svetskog rata Bajići iz kolubarskog sela Jabučja bili su bogata porodica. Živeli su kao zadruga i obrađivali šezdeset hektara plodne zemlje. Toma i Andrija ne pamte ta srećna vremena jer kad im je otac poginuo, u prvim ratnim danima, bilo im je svega šest odnosno tri godine. Majka je ostala sama da brine o sedmoro dece, četiri brata i tri sestre. Ratna i poratna vremena braća pamte kao teška, sirotinjska, jer su u miru Bajićima oduzeli zemlju koju su posedovali do nemačke okupacije. Valjda zbog toga što ih život nije milovao, Toma i Andrija, kada govore o svojoj pevačkoj karijeri, ne pominju zlato i platinu, mada je i toga bilo, niti ogromne honorare i zarade, ne mašu svojim hitovima i milionskim tiražima, već se hvale susretima sa ljudima koje zasigurno nikada ne bi upoznali da pre tri i po decenije nisu stali pred mikrofon.

Tako se, na primer, Tomi u srce urezalo jedno davno gostovanje u Hamiltonu. Po završetku koncerta neko iz publike je odškrinuo vrata garderobe i pitao da li može da uđe jedan stari čovek. Kad je starina ušla i videla njihove jeleke (braća Bajić i danas gotovo uvek pevaju obučeni u srpsku narodnu nošnju), uzeo je jedan, privio ga na grudi i zaplakao.

- Sine, ovo je pravio Terzić iz Lazarevca - rekao je kroz suze - seća se Toma. - Niko na svetu ne može to tako da napravi osim njega. Kad smo se vratili kući proverio sam čiji su rad jeleci koji su nama ostali od oca. Starina je bio u pravu.

Kad je već o srpskoj narodnoj nošnji reč, Andrija dodaje i priču o indijanskom poglavici u kanadskom rezervatu koga su upoznali 1978. godine. Džimiju Smitu, kako je poglavici bilo ime, toliko se dopala naša šajkača da je bez imalo dvoumljena braći dozvolio da obuku njegovu nošnju u zamenu za srpsku kapu.

Sekirom na avion

Sreli su u Americi i pilota Ričarda Feldmana. Njega su seljaci u Moravcima spasli zajedno sa ostalim članovima posade koji su se našli u savezničkom avionu što je pao u kukuruze, sredinom Drugog svetskog rata.

- Seljaci su im dali svoja odela i sproveli u Pranjane odakle su se Amerikanci domogli slobode - kaže Toma i dodaje da se u Moravcima još prepričava anegdota nastala povodom tog događaja. - Sve što je bilo u avionu, a priča se da je bilo hrane da celo selo preživi tri meseca, seljaci su odneli svojim kućama. Na kraju je osala samo olupina a i nju je jedan Moravac uspeo da strpa u zaprežna kola planirajući da od toga napravi dvorišnu ogradu. Sretne ga drugi i upita: "Kako, bre, uspe da isečeš onoliki avion?" "Sekirom, znaš valjda kako se seče avion", ko iz topa će ovaj kao da svaki dan samo to radi, komada avione.

Uspeli su Bajići da pronađu i stignu i do jedinog, pravog srpskog sela u Americi, a veruju i u celom zapadnom svetu. Nalazi se u Pensilvaniji blizu grada Monrovila i ima svega dvanaest kuća.

- Na ulazu u selo stoji tabla na kojoj piše SerbiantoŢn - priča Andrija. - Naselili su ga Kordunaši koji su tu dolazili da rade u rudnicima gvožđa. To je brdovit i šumovit kraj, zaista podseća na ovdašnje predele. Tamo sada žive potomci tih doseljenika, četvrtog kolena, a verujem, iako nismo nikoga sreli jer smo banuli pre podne, da niko ne zna ni reč srpskog. Ali, eto, ime sela je opstalo.

Najsvežiji utisci vezani su za Australiju u kojoj su gostovali prošle zime i vratili se uoči početka NATO agresije na našu zemlju. Ovog puta Bajići su sebi priredili pravu avanturu - posetu rudniku opala Kopapidi koji je od najbližeg grada Adelajda udaljen tačno 860 kilometara.

- Put vodi kroz pustinju, naseljenih mesta celom dužinom uopšte nema. Vidi se samo malo peska, pejzažom dominira sitan kamen i nisko zakržljalo rastinje. Videli smo divlje konje, kengure, pustinjske lisice i crne orlove - priča Toma. - Iako je put u odličnom stanju, vožnja nije nimalo jednostavna, posebno noću kad kenguri izleću pred vozila, privlači ih svetlost. Naišli smo na petnaestak mrtvih i četrdesetak živih kengura. Po danu ih nismo videli.

Rudnik opala Kopapida je pečalbarska kolonija od stotinak stanovnika. Među trideset porodica ima nekoliko srpskih i nekoliko hrvatskih, brojniji su Grci i Italijani. Jevreji, mada su glavni otkupljivači opala, odnedavno im konkurišu Kinezi, ne silaze u rudnik.

- To je opasan posao, sami smo se uverili jer smo sa našim rudarima silazili pod zemlju i sve to zabeležili kamerom - kaže Toma. - Kopači nemaju nikakvo osiguranje, a hodnici u zemlji, na dubini od petnaest do pedeset metara nemaju, na primer, nikakve podgrade. Uz to za razbijanje zemlje oni koriste ekploziv. Zemlja se pumpama izbacuje na površinu tako da Kopapida, kada joj se prilazi s puta, izgleda kao ogromno polje načičkano piramidama. U okna se silazi merdevinama koje se spuštaju kroz otvore nalik na bunare. Kroz njih dopire svetlost u podzemne hodnike i to je pored lampi na kacigama jedino osvetljenje koje rudari koriste. Pod zemljom je zaista prijatno jer je temperatura osamnaest stepeni, bez vlage, a napolju je paklenih šezdeset.

Život pod zemljom

Mesto ima i mali privatni aerodrom i svega nekoliko kuća nad zemljom u kojima se erkondišn nikad ne isključuje. Većina rudara, a svi tamošnji Srbi, živi bukvalno pod zemljom, a njihovi domovi liče na manje ili veće pećine. Zidovi su zemljani premazani nekim lakom. Uz svoje stanove Srbi su izgradili i veliku salu, neku vrstu doma kulture sa restoranom, kao i crkvu sve sa ikonostasom i oltarom.

- Naravno, tu je i pop koji ima svoju pećinu i obavlja sve pravoslavne obrede, venčava, krsti, osveštava... Crkva je posvećena Svetom Petru, a njegovu figuru u zemlji uradio je jedan Maor sa Novog Zelanda koji je i oslikao ikonostas. Dok je to radio, morao je da nosi šajkaču i da bude ogrnut srpskom zastavom - priča Toma dok gledamo video-zapis koji potvrđuje njegove reči. - U restoranu se služi isključivo piće iz Jugoslavije, kisela voda "Knjaz Miloš", "vinjak 5", stomaklija, nikšićko pivo. Tu smo i saznali da je prota vrlo strog i da je jedan vernik od njega dobio batine kada je za Novu godinu za stolom opsovao Boga. Čuli smo i da od naših rudarski posao najbolje poznaje jedan brka iz Knina, ljudina od čoveka, pravi šmeker, koga svi uvažavaju i slušaju. Inače tamo vladaju vrlo fer poslovni odnosi. Bukvalno bilo ko, i bez australijskog državljanstva, može da dođe i kupi parcelu za svega tridesetak dolara i niko drugi mu u nju neće ulaziti niti tu kopati. To je jedno do nepisanih pravila života u rudniku koja svi poštuju bez obzira na veru i naciju. U Kopapidi vade beli, tirkizni i crni opal. Za ovaj poslednji kažu da je proklet pa je za njega teško naći kupca.

Bajići vele da ima naših ljudi koji su se obogatili od opala ali da o detaljima nerado govore. Upoznali su u Kopapidi i Mikana Simićevića koji se bio vratio u Jugoslaviju, rešen da nikada više ne traga za opalom, sagradio kuću od četiristo kvadrata u Svilajncu, živeo u njoj dve godine, a onda ponovo digao sidro i pravac australijska pustinja.

- Čuli smo još sličnih priča. Ljudima valjda takav način života uđe u krv i ne mogu dugo bez njega - kaže Toma. - Pokazivali su nam veoma vredne opale, za jedan su tvrdili da vredi, kad se obradi, dva miliona dolara. Ja kao laik ne bih za njega dao ni dvesta, ali, eto, oni svaki dan rizikuju život zbog tih kamenčića.

Pesma sa mirisom pogače

Braća Bajić su, zajedno sa Bebom Tošić, u Australiji održali šesnaest koncerata za mesec i po dana. Turneja je bila dobro organizovana i posećena što je, kažu pevači, izuzetak kada je ova daleka zemlja u pitanju.

- Tamo prolazi izvorna muzika, ali njima nju ne može svako da peva. Oni hoće da kroz pesmu osete miris pogače, proje, sira, kajmaka. Traže pevanje sa aromom, a mi baš tako pevamo - objašnjava Toma. - Dva velika estradna imena prodala su u Australiji samo dvadeset ulaznica i vratila se kući. Koleginica kaže: "Nemoj da mi više pomeneš ni "a" od Australije."

Toma ne krije svoje ogorčenje zbog sve češćeg napada na našu narodnu i izvornu muziku. Neprihvatljive su mu tvrdnje da je narodna muzika ispevana i da nam treba turska. Pri tom oni koji taj stil propagiraju ne znaju, što je evropska nauka odavno utvrdila, da Turci nikad nisu imali svoju narodnu muziku, već su primili arapsku preko svojih najamnih radnika. Stariji Bajić ističe da su još vizantijski muzički stručnjaci, diplomate i putopisci, što su Srbiju pohodili u srednjem veku, ocenili da muzika sa ovih područja nije primitivna. Zna se da je Stevan Prvovenčani svojim gostima posle ručka svirao, Vizantijci beleže da je znao da svira na gitari, a Toma misli da je pre reč o guslama ili grčkoj kitari. Despot Stevan Lazarević je isključivo slušao bojnu muziku, Karađorđe je znao i voleo da svira na gajdama i fruli. Miloš Obrenović, nabraja Toma, nije znao ni da peva, ni da svira, ali je voleo da igra, izađe na sabor i povede kolo. Tito nije voleo narodnu muziku, ali je negovao i uvek dovodio i takve pevače da mu pevaju. Tako su i Bajići pred Josipom Brozom pevali sedam puta.

- Mi narodnu muziku ne proučavamo već gledamo kako da je sahranimo. Ja je branim koliko mogu. Skupio sam zbirku narodnih pevanih lirskih pesama, eno je u kolima, tomovi su zauzeli celo zadnje sedište. Te pesme i muzika su pravo bogatstvo, jer su proizvod duha ovog naroda i slika njegovog života - besedi Toma uz napomenu da stalno nešto skuplja, izdao je zbirku zdravica a priprema i knjigu o narodnoj meteorologiji. - Sećam se, na jednom festivalu u Austriji gde smo i mi pevali, prišao nam je jedan Nemac i pitao da li nam je na repertoaru pesma "Ali Paša na Hercegovini". Nije bila, ali kad sam se vratio u Beograd, bacio sam se u potragu i pronašao je. Pesma je nastala u srednjem veku a govori o tome kako Ali Paša iz Hercegovine piše lepoj Mari u Bišću i pita je da li bi pošla za njega. Ona odgovara: "Prosiš li me neću poći za te, ženiš li se ubiću se mlada." Jasno je da je ljubav dvoje mladih bila nemoguća zbog različite verske pripadnosti, a jasno je i zašto se Švaba interesovao baš za tu pesmu.

Na pitanje da li ima mesta na svetu gde nisu pevali a želeli bi, Toma kao iz topa odgovara:

- Ima. Valjevo. Nikad nismo pevali u Valjevu jer nas nisu zvali, a čak imamo i našu pesmu posvećenu tom gradu.

Braća Bajić su zadovoljni ljudi koji vole svoj posao i ponosni su na ono što su uradili i rade. Ipak, ističu, da su najsrećniji kad se četiri generacije (Toma i Andrija ukupno imaju pet kćeri i četvoro unučadi) na nekom slavlju nađu na okupu. I nikom od svojih potomaka ne preporučuju da stanu pred mikrofon.

Milica STAMATOVIĆ