|
|
Traži se lek i u prirodi
Gljiva koja guta kancer?
Iako se tačno hiljadu godina veruje u šitake kao prirodni lek protiv
holesterola i drugih bolesti, tek odnedavno su kod nas počele da se gaje
Kada su se nedavno kod nas pojavile pečurke egzotičnog naziva šitake, i ne
baš pristupačne cene, mnogi su u velikom luku zaobilazili rafove u samouslugama
sa nevešto ispisanom reklamom "lekovite gljive". Retki što su znali šta su šii
take, kako se ispravno izgovara i čita, pazarili su stotinak grama. Prodavačice
su se našle u čudu, jer šta se sa sto grama gljiva može spremiti?
(Nastavak sa prve strane)
A može i to mnogo šta. Stotinak grama je, čak, velika količina. Naša
greška je što ne znamo šta su i kako se troše. Dakle, šta su to šii take?
Mr Ivanka Milenković je nesporni stručnjak za gljive. Njenom zaslugom,
tačnije zaslugom kompanije "Agroekonomik", u čijem okrilju posluje i preduzeće
koje gaji micelijum odnosno "seme" pečuraka, malobrojni proizvođači zasadili su
i prve količine japanskih gljiva.
- Za šii taku se zna tačno hiljadu godina, a prvi zapisi potiču od
japanskog naučnika Vanga iz 1313. godine - kaže mr Milenković. - Godinama, čak,
u Kini je to bila dominantna gljiva, a zahvaljujući svojim sastojcima, poslednjih
decenija ima šansi da to postane i u Evropi, odnosno Americi.
Zašto je to tako, odgovor je više nego jednostavan: šii taka poseduje
polisaharid lentinin, koji ima neka, eksperimentalno dokazana, lekovita
svojstva. Pre svega, izuzetno blagotvorno deluje na smanjivanje takozvanih loših
frakcija holesterola. Dakle, smanjuje masne čestice u krvi. Pored toga, veruje se
da ima antikancerogeno dejstvo. Navodno, ne samo da usporava rast kancerogenih
ćelija već deluje i na njihovo povlačenje.
- Kod nas od pre petnaestak godina postoji interesovanje za uzgoj šii take
- ističe mr Ivanka Milenković. - Nažalost, sve se, bar do sada, završavalo na
pokušajima ili retkim entuzijastima. Valjda zato što se za ovu gljivu malo zna,
jer proizvodnja nije mnogo složenija nego proizvodnja šampinjona ili bukovače. A
kada bi bilo više proizvođača, cena bi sigurno bila niža.
Miroslav Vasiljević je jedan od entuzijasta koje pominje naša sagovornica.
Postao je to sticajem prilika: diplomirani inženjer ratarstva u PKB-u, u vreme
enormne inflacije koju bismo svi hteli da zaboravimo, nije mogao da se prehrani
sa platom od desetak maraka. Krenuo je u privatan posao, blizak njegovom
obrazovanju i počeo u Staroj Pazovi da gaji gljive.
- Sa mojom proizvodnjom - objašnjava Vasiljević - a to je kilogram-dva
dnevno, nemoguće je postići cenu nižu od deset maraka za kilogram - kaže. - Kada
bi proizvodnja bila veća, onda bi i cena bila niža, ali o tom potom. Šii taka,
ipak, traži više truda nego šampinjon ili bukovača. Traži i više strpljenja. Jer,
od zasejavanja mora da prođe mesec i po do dva dana nekada i tri puta više dok se
ne pojave prve pečurke. Atmosfera mora da je sterilna, jer su osetljive na
zaraze, posebno na zelenu plesan, od koje leka nema. Da bi se sve to sprečilo,
zasejavanje se obavlja pod ultravioletnom lampom, sa gas-maskom na licu.
Valjda se zato šii taka retko može kupiti u svežem obliku. Najčešće se
suši, pa tako osušena prodaje u bio šopovima i drugim prodavnicama zdrave hrane.
Njena lekovita svojstva, međutim, nisu prepreka gurmanima koji uživaju u ukusu
šii take i ne razmišljaju o holesterolu ili, ne daj bože, kanceru.
- Ovu gljivu ljudi jednostavno vole ili ne - kaže Ivanka Milenković. - Jer,
njen ukus se ne može porediti ni sa čim pojedinačnim. To je šii taka. Zato, u
kulinarstvu gotovo da i nije jelo već začin. Deset odsto šii take i devedeset
odsto šampinjona ili bukovače, eto jela u kojem dominira njen ukus. Isto važi i
kada se koristi u terapeutske svrhe: dnevna doza je samo 75 grama.
I u tako malim količinama, međutim (i parfemi se pakuju u male boce), ona
je osvojila svet. Pretprošle godine, na primer, samo u Sjedinjenim Državama u ovu
gotovo začinsku gljivu uloženo je dvanaest milijardi dolara!
Samo stoti deo od toga bio bi garancija za bolje zdravlje nacije. O
gastronomskim uživanjima i da ne govorimo.
|