Seka Medić: Moja američka odiseja (3)

Izgubila sam ljubav, a dobila slobodu

Rodila sam dete i dovela familiju iz Apatina u Čikago da bismo bili na okupu, ali moja sreća nije dugo trajala. Ipak, nisam se predavala

Naša ljubav nije prestajala. Dale se vratio sa poslovnog puta iz Minesote. Došao je mojoj kući pravo sa aerodroma. Iako je bio mrtav umoran, jedva je čekao da me oseti.

Svlačimo se, vodimo ljubav. Bilo je to 6. februara 1983. godine. Potom mi je mesečni ciklus kasnio.

- Čestitam, vi ćete imati bebu - rekao mi je lekar.

Bila sam u šoku. Otkrio je da sam RH negativna i da će mi biti potrebna specijalne injekcije u trudnoći kao preventiva.

Odem kući. Dale dođe kasnije, po običaju. Odmah mu saopštim vest:

- Moj dragane, ja sam trudna.

- Čudi me da do sada nisi...

- Šta ćemo da radimo?

- Nešto ćemo već da smislimo, nemoj da se sekiraš.

Posle nekoliko dana sretnemo se u restoranu na doručku, pre posla. Bio je vrlo neraspoložen. Pokušava da me ubedi da abortiram.

- Sada nije pravo vreme za bebu! - rekao je.

- Zašto ne sada kad se tako dogodilo? - pitala sam.

I dalje je objašnjavao:

- Bolje je da sačekamo da se razvedem. Dete nije igračka.

Tu se raziđemo. Sledećih dana zove me na posao i nastavlja da me nagovara da abortiram. Ja sam, međutim, odlučila da bebu zadržim.

To je u njemu stvorilo veliku paniku. Dođe sa natečenim limfnim žlezdama na vratu i kaže mi:

- Izgleda da imam rak i ne bih želeo da budeš sama sa detetom. Zato te molim da nas oboje spasiš abortusom.

Ja se stvarno uplašim, pozovem moju majku u Apatinu i objasnim joj situaciju. Moj očuh Vojislav je sedeo pored nje i slušao razgovor. Oteo je slušalicu i kazao mi:

- Srećo, kako god ti odlučiš, mi smo uz tebe. Na to je moja majka rekla:

- Rodi dete, rodi ga za sebe, da ne budeš sama u tuđem svetu, jer život bez dece je besmislen. I nema za šta da se sekiraš, mi smo ti na raspolaganju.

Uz olakšanje dobila sam snagu da nisam sama i rešim da zadržim trudnoću.

Kad je Dale uvideo da ne menjam mišljenje, počeo je ređe da dolazi.

Odlučila sam, da bih skratila sebi muke (jer je on u međuvremenu ozdravio i nije imao rak), da raskinem sa njim. Dale je to prihvatio.

Tako sam ostala sama i grlila i milovala svoj stomak i osetila buđenje deteta.

Ipak sam imala deo svoje ljubavi.

Upoznajem značajne ljude

Dok je moje dete odrastalo u Apatinu, ja sam neprestano radila. Uspela sam da za četiri godine uštedim petnaest hiljada dolara i da dam učešće za kuću. Radila sam na dva mesta. Na Elizabetino insistiranje salon sam preselila u "Hajat-ridžensi". Skupljala svoje mušterije, prelazila sam iz salona kod Pola u salon u "Hajatu". Postala sam frizerka broj jedan.

Tu sam upoznala gazde velikih kompanija, njihove žene i decu; goste hotela iz čitavog sveta. I državnike, i mafijaše. I one koji su to hteli da postanu.

A sastav frizera i ostalog osoblja je bio fenomenalan. Većinom su bili Evropljani. Dolazili su i velikani poput Frenka Sinatre.

Sve je bilo kao u bajci. Dobro smo radili, mušterije su nam bile zvezde televizijskih stanica, posao je cvetao. Morti Rozenkrants, koji je bio predsednik velike kompanije, zamolio me je da friziram njegovu suprugu Rene, objasnivši mi:

- Otkad smo se doselili u Čikago, pre godinu i po dana, ona je u depresiji. Izgubila je prijatelje, veze, mesta na koja je odlazila i ovde ne može da se snađe. Voleo bih kada bi pristala da izađe iz kuće, bar da napravi novu frizuru. Možda bi joj to pomoglo. Mi živimo preko puta, pa ne mora daleko da ide.

Na to sam ja odmah pristala jer znam šta znači ostaviti drage prijatelje, promeniti sredinu i živeti bez igde ikoga.

Bila je sreda, jedan sat po podne. Da bih joj ulepšala prvi dolazak u salon i iznenadila je kako bi se osećala dobrodošla, da oseti ljubav i pažnju, da nije sama, kupila sam cveće i stavila ga na moj sto. Kad je Rene sela u frizersku stolicu, ozbiljnog lica i pogledala u cveće na kome je vidno bilo ispisano njeno ime, širom je otvorila oči i ponovo pogledala u mene. Glavom sam joj dala znak da je to za nju u znak dobrodošlice. Tog trenutka je zaplakala.

- Ne znam zašto sam toliko dugo čekala - rekla je.

Od tog trenutka smo postale dobre prijateljice. Preko nje sam upoznala celu njenu familiju, predivne ćerke, plemenite kao ona, i brojne prijatelje.

Rene danas živi na Floridi. Njen suprug Morti je u penziji. Konačno živi lepim životom. Ja ih često čujem telefonom, a ponekad odletim na nekoliko dana da ih vidim i da budem sa njima.

Kristin Malul koja radi na berzi pomaže mi pri obračunu poreza. A Barbara Band, lepa, visoka, američka Indijanka koja je guverneru desna ruka, takođe je moja velika prijatljica.

Dovela sam familiju

Sredinom 1987. godine odlučila sam da preselim familiju iz Apatina u Čikago. Prvo je došla moja mama s mojim sinom Dragomirom i očuhom. Došla je i tetka Sonja, koju smo zvali Seja.

Za mamu i tatu sam dobila zelene karte na osnovu spajanja porodice, a tetka je došla samo u posetu. Ja sam živela na gornjem spratu, a oni na donjem. Kupila sam im nameštaj i posuđe. Posle nekoliko meseci, dođe Slava s mužem i decom u posetu, ali njen muž reši da ostane.

Onda je moja mama sređivala papire za decu. Zetu Iliji, Slavinom mužu, nađem posao da radi na građevini, da dobija sto dolara na dan. Međutim, kad je otišao gazdi, rekao mu je:

- U Jugoslaviji nisam čistio đubre, neću ni ovde!

Ali je zato ubrzo našao u komšiluku bar u koji je odlazio. Nastavio je sa svojim ranijim načinom života: nerad i kafana. Svi su krivi, samo ne on, jer niko neće da ga plati koliko on vredi.

Nakon svađa i ubeđivanja, on je rešio da se uzbilji i da prvi put vodi brigu o svojoj familiji. Ja u to poverujem. Tada sam ih sve izdržavala držeći makaze po šesnaest sati dnevno. Kupimo auto na kredit da bi Ilija imao čime da ide na posao. Nedelju dana kasnije, u pola noći, on me zove pijan: slupao je automobil. Traži da se dođe po njega. Njegov izgovor je bio:

- Eto, desilo se.

Kažem onda sestri Slavi: "Ili podnosi papire za razvod ili se vraćaj kući. Ja neću njega da izdržavam."

Tada nije imala snage da se razvede. Posle su se, ipak, razišli.

Za ljubav moje Slave, ja sam izdržavala i nju i decu dok ne stane na noge. To je malo duže potrajalo.

Stigla je i mlađa sestra Tanja sa svojim sinom. Prebacimo njenu turističku vizu na studentsku i upišem je prvo na engleski, pa onda na fakultet, da bih bar nju osamostalila.

I pored svakodnevnih teškoća ipak su mi dosta pomogli oko deteta. Moj sin Dragomir Ilić rastao je u porodici, sa svojom braćom i sestrama.

Svakog dana sam se pojavljivala u frizerskom salonu premorena i izlobličena, pa mi je Frenk prijateljski rekao:

- Što me nisi pitala pre nego što si dovela familiju? Ja sam tu školu prošao. Familija je najlepša na fotografiji jer si ih onda uvek željan.

Naše četiri porodice živele su u dvospratnoj kući kao u košnici.

Svi nezadovoljni! Pate za kućom, za Apatinom, kritikuju ovu zemlju i njen sistem, neće da se menjaju, da se prilagode, samo nalaze greške, neće da rade. A ovde je Mister Dolar prvi i jedini zakon. To mora svako da zna da bi sebi skratio muke i brže napredovao.

Da bih našla malo svog mira i imala svoj stan, prodam dvospratnicu i kupim kuću sa šest stanova. Svi su još zavisili od mene. Niti sam mogla da ih vratim, niti da ih ostavim. Odlučila sam da svako ima svoj stan.

U toj kući smo stanovali: mama, čika Vojo, moja najmlađa sestra i njen sin u jednom stanu, u drugom stanu moja sestra Slava sa dvoje dece, a ja sam stanovala u trećem. Ostala tri stana sam izdavala, ali renta nije pokrivala kredit i troškove oko zgrade.

Mama i očuh su pomagali koliko su mogli. Mama se zaposlila kako čistačica da bi zaradila bar za hranu. Moja Slava je pomagala oko zgrade i čišćenja i ponekad bi našla vanredan posao. Teško se snalazila, a meni je bilo još teže da joj pomognem zbog njenog neznanja engleskog. Uglavnom smo se krpili i pomagali se kako je ko mogao.

Za nevolju, kupila sam zgradu koja je bila u raspadanju, mada je na prvi pogled dobro izgledala. Popravke su odnosile mnogo novca, pa je na kraju izašla triput skuplja nego što sam je platila.

Dale i dalje dolazi da zadovolji sebe, da se poigra sa sinom, a inače živi svoj život sa svojom porodicom. Stalno je, kaže, u razvodu. Da bi mi dokazao da je to tako, upoznao me je sa svojom majkom. Odveo nas je na večeru. Za stolom joj je rekao:

- Mama, želim da ti kažem da nas dvoje imamo sina.

Na to je ona, ne trepnuvši, odgovorila:

- I to ste uspeli da napravite!

To je bio njen jedini komentar. Nikada svoje unuče nije videla niti je tražila da ga vidi.

Stigla je tužna vest

Marija Vorner je moja dugogodišnja mušterija i prijatljica koja je sa četrnaest dolara došla u ovu zemlju i postala milionerka. Kad mi je teško, ja se samo nje setim. Sama je podigla šestoro dece i u isto vreme otvorila radnju starog nameštaja. Danas joj ta radnja donosi veliki novac, a prodaje i novi nameštaj. Ta ista Marija je meni pomogla u dekorisanju moje kuće.

U kući na dva sprata ja sam stanovala iznad roditelja, a Slava je bila preko puta mene. Od tri stana imam prihode, a od tri rashode, ali važno je da svako ima svoj prostor. Tu smo bili od 1988. do 1993. godine. U stvari, oni su tu stanovali, a ja sam se 1992. preselila u kuću koju je Dale kupio za nas i našeg sina.

Odselim se, a moji ostanu i dalje u zgradi. O kući je vodio brigu moj očuh. Pomagao nam je na sve moguće načine i bio nam na raspolaganju. Decu je vozio u školu; kako je kome trebalo nekud da ide, on ga je vozio. Za to sam mu kupila crvenu "tojotu". Zaslužio je mnogo više od toga, ali on je bio presrećan s tim. Mnogo je voleo da vozi auto, da bude od koristi. Uvek me je lepim rečima dočekivao, nikad me mojim imenom nije nazvao, već samo: "Srećo". Sa uživanjem je kuvao sve što volim da jedem. I uvek me pitao: "Šta treba za tebe danas da uradim?" Bio je mnogo potresen zbog rata u Jugoslaviji. I samo se brinuo da ne umre u tuđini. Godine 1993. mama i očuh odu kući na godišnji odmor. Jednog jutra zvoni telefon. Bilo je to 30. juna 1993. godine. Moj ujak je nazvao Slavu, moju sestru, a Slava mene, da mi saopšti tužnu vest: "Umro je... deda". Slava se davi u suzama. Zvali smo ga deda zbog dece.

Moja sestra Tanja, koja je bila veoma bliska s njim, njegovo jedino dete, zavila se u crno... Kako je to bilo strašno! Ona i dan-danas njega ne može da prežali. Odem kući, moramo da saopštimo deci. Ne znam kako će to moj mali sin da podnese. On je bio njegov mezimac. Kad je Dragomir čuo da je deda umro, bacio se na pod, valjao i vikao: "Deda, deda, deda..." Spremim se na put, ali aviona za Jugoslaviju nema. Sankcije. Dogovorimo se s mamom da ga sahrane bez nas. Rešimo da odemo za četrdeset dana.

Morala sam da kupim kuću pored koje prolazi školski autobus, da vozi decu u školu.

I Dale je bolestan

Dale je postao nemoguć. Valjda zato što nisam bila srećna i vesela, što nisam zaboravljala smrt očuha. Nije imao razumevanja, a možda se i plašio, nije znao šta njega čeka, pa je sve to ispoljavao na hladan način. Dok sam se ja mučila oko kuće, u tuzi, on je vodio svoj život. Moj sin je prvi put upoznao svoga brata Jovana, drugog Daletovog sina. Sašu je upoznao kasnije.

U to vreme sam strahovala za Daletov život. Jedne večeri, dok smo sedeli u restoranu, njemu je pozlilo.

Lečila sam ga, stavljala mu obloge i kuvala čajeve, molila ga da ide lekaru. Pozvala sam mog doktora. Kad sam opisala simptome, kazao je:

- Najverovatnije je srce. Najbolje bi bilo da ga odmah dovedeš.

Kad sam to saopštila Daletu, rekao je:

- Ne dolazi u obzir. Proći će.

Oporavio se malo i nastavio da živi normalnim životom. Međutim, pojavio mu se kašalj i on je sam sebe lečio misleći da je prehlada. Posle nekoliko meseci, kad više nije mogao da dođe do vazduha, dao je sebi dijagnozu: astma i nabavio aparate. Međutim, bio je sve slabiji.

U bolnici su mu izvukli vodu iz pluća i produžili život. Srčani mišić mu je toliko bio oštećen da je trebalo da bude srećan za svaki dan koji doživi.

To saznanje me je ubijalo. Molila sam se za nas, sebično sam se molila za sebe. Nisam mogla da zamislim život bez njega. Bolje je da bude na kraju sveta, ali da bude živ i zdrav. Smrt njegovu nisam mogla da zamislim.

U to vreme održavala se konferencija banke u kojoj je Dale radio. Dodeljivane su nagrade najuspešnijima. Razmišljao je da li da ide, jer ipak je to četrnaest sati leta. Rešio je da ide, rizikujući život.

Od Havaja sam očekivala da budu raj na zemlji, bar su tako pričale moje mušterije, ali sam se mnogo razočarala. Havaji su mešavina Floride i Kalifornije. Prema našoj Crnoj Gori, Havaji nisu ništa.

Ceremonije, nagrađivanja... Na plaži su napravili havajski prijem na pesku, na obali mora. Postavljeni su stolovi prepuni hrane, svakog mogućeg voća, prasetine koja se peče ispod zemlje u specijalnom sosu, sva moguća pića, ribe pripremljene na razne načine... Gore baklje, a prelepe Havajke igraju uz zvuke bubnjeva.

A kad je udario pljusak, svi pobegnu unutra dok se ne razvedri. Amerikanci ne znaju da se ponašaju u takvim slučajevima. Poremetiće im se šminka, frizura...

Posle pljuska, svi se vratili na plažu i nastavili sa slavljem do ranog jutra. Tu muškarci vode razgovore, dok žene moraju da budu u senci muževa. To je nepisani zakon. Svi se ophode po tim pravilima.

Dale je zdravstveno u redu. Svake večeri idemo na prijeme i ples. Danju se odmaramo pored bazena ili na plaži... Uglavnom, napet odmor. Svakom moraš da se nasmešiš, da mu udeliš kompliment.

Vratili smo se u Čikago, jedva čekajući da ponovo budemo u svojoj kući. Otkad je Dale kupio kuću za nas, nismo se razdvajali. Živeli smo kao muž i žena, samo što je uvek nešto falilo. Njegovo ime je, ipak, bilo na drugoj adresi.

"Žabo, volim te!"

Igramo remi Dragomir, Dale i ja. To nam je bilo najlepše veče. Držim karte, a Dale se nakašlja, Pogledam ga ispod oka. On prestade. Pomislih: biće u redu. Oko deset Dragomir i ja odemo ukrevet i prvi put zaspimo tvrdim snom. U pet do jedanaest trgnem se. Čula sam neki tupi zvuk.

Dale bi me zvao da se nešto događa. Često je ostajao da gleda televiziju i da se opusti, a večeras je ponovo tvrdim snom zaspao.

Sledećeg jutra zateknem uključen televizor. Nešto se beli na podu. Daletovo telo presavijeno. Pozovem sina da zove 911 i da ostane u kuhinji, a iz mene se ote vrisak: "Dragomire, probudi se! Probudi se!"

U tom bolu, moju vrisku nadjačavala je pesma na televiziji koja je u tom trenutku počela, a bila je naša pesma: "Uvek ću te voleti". Umro je na nogama.

Daletova zakonita supruga poslala mi je poruku preko Rožike da će ona sve da sredi i da sam ja svoj posao završila. Osećala sam se bez veze. Nisam bila sa njim u braku i nisam imala nikakva prava da se mešam. Da mu majka nije bila živa, ja bih to drugačije uradila. Ali, zbog nje nisam htela da pravim nikakve kombinacije. Znala sam koliko je obožavao majku i da se nije razveo samo zato što to ona nije dozvoljavala. Zato sam sve prepustila legalnoj supruzi.

U tom košmaru znala sam jedino da nemam nikakva prava. Imao je dva odrasla sina, Sašu i Jovana, koji su bili kod nas svake večeri.

Kad je policija ustanovila da je umro prirodnom smrću, u kući kao u osinjaku. Svi šuškaju, šapuću, sve mi nešto daleko. A moj Dragomir sedi u kuhinji i crta očev lik.

Sahrana je odložena za nedelju dana, dok stigne majka iz Beograda. Daletova supruga je poslala sinove da pokupe sve Daletove papire. Dala sam sve.

Na opelu mora da je Daletovoj ženi bilo neprijatno kad naši prijatelji meni izjavljuju saučešće. Trebalo je i ona da to preživi, a pogotovo u crkvi.

Ja sam se sećala kako je Dale znao da mi dlanovima drži lice i da mi kaže da sam ljubav njegovog života, sećala sam se kako me po sto puta zvao, samo da mi kaže:

- Žabo, volim te!

Postala sam slobodna

Kad je Dale umro, ja sam, u neku ruku, postala slobodna. Nisam zavisila od te ljubavi, mada mi je nedostajala. Koliko god mi je bilo teško, toliko mi je bilo lakše jer tada sam prvi put znala na čemu sam.

Osvanjivala sam u kafani kod Mikija Kneževića. Opijala sam se da zaboravim. Može li se ikada zaboraviti ono što se jednom volelo?

Ja sam rešila da sud odluči da li je Dale Dragomirov tata ili nije. Kad je Saša, Daletov najstariji sin, to čuo, došao je i kazao mi je:

- Teta Seko, ja znam da je Prase on ga tako zove moj brat, i ja ću to da potpišem.

Tako je moje dete dobilo socijalno od države.

Posle nekoliko meseci ostala sam bez kuće. Kredit se toliko uvećao da sam je prodala da podmirim dug. Vratila sam se kod mame, Slave i Tanje. Nisam se predavala. Naprotiv, prionula sam svim snagama na posao. Pokazalo se da se moje veze, koje sam stekla dok su poznate ličnosti sedele u mojoj frizerskoj stolici, i te kako isplate. Hrabro sam ušla među poslovni svet kao posrednik u poslovima. Zarada mi je omogućila da imam stan u elitnom delu Čikaga, da vozim luksuzna kola i odmaram se na krstarenju. (Kraj)

Dobrila GAJIĆ-GLIŠIĆ