Ko je junakinja bojeva na Ljubiću i Čačku

Srpska Jovanka Orleanka

Tankosava iz Zeoka je pobegla iz ropstva i izvestila Miloša Obrenovića o pripremi Turaka za napad, čime je presudno uticala na tok sudbonosne bitke u Drugom srpskom ustanku

Na groblju u dragačevskom selu Zeoke postoji spomenik sa iznenađujućim natpisom: "Jovanka Orleanka 1770-1848. Heroj u ratu na Ljubiću i Čačku 1815. g." Ovaj natpis je urezan na mermernom porodičnom obeležju koje je Budimir Risimović sedamdesetih godina ovog veka podigao kao podsećanje na pretke. Na njemu je upisao i ime osnivača svoje familije Risima koji je označen kao "zastavnik u îî sr. ustanku 1815. g."

Ko su, zapravo, zastavnik Risim i Jovanka? Na istom groblju još vremenu odoleva posiveli i mahovinom prošarani beleg od sitnozrnog peščara na kojem je prevukovskim pravopisom usečeno kratko nadgrobno slovo: "1847. Glavni Srbin iz familije zeočke Risim Janković požive 59 let, prestavi se junija 29." Na desnoj strani ovog znamenja urezana je zastava, a na levoj ćemerlija - znaci koji upućuju da je ovaj ustanik sa barjakom i sabljom krivajicom vojevao protiv Turaka u Drugom srpskom ustanku.

Inače, Risim je mlađi brat Maksima Jankovića Amidže, čuvenog dragačevskog kneza i kapetana iz doba prve vladavine kneza Miloša, na čijem se oborenom i travom obraslom spomeniku još raspoznaje da je bio "kapetan nad Dragačevom". A Jovanka je Risimova žena, ali joj je pravo ime bilo Tankosava. Kako je, zašto i od kada Tankosava dobila ime legendarne francuske heroine - razjašnjenja počinju od pobedničkog boja na Čačku i Ljubiću 6. juna 1815. godine.

"Nekakva robinja iz Dragačeva"

Vuk Karadžić je u "Srpskoj istoriji našega vremena" zapisao: "Uoči onoga dana kad će pobeći, uteče nekakva robinja iz turskog logora i dođe Milošu pod čador te kaže da se Turci negde spremaju: ili da beže, ili će opet da udare na Srbe." Vuk ne navodi ni kako se zove, ni odakle je ta robinja, a to se ne može saznati ni iz knjige "Nova Milošijada ili osvoboždenije Serbije od nesnosnog iga turskog" koja je objavljena u Kragujevcu 1833. godine, a čiji je spisatelj Vasilije Jovanović, pisar suda Požeške nahije u Čačku. U toj knjizi - pesmarici pominje se robinja koja po pogibiji Imšir-paše (u narodu poznatog kao Ćaja-paša) "iste one noći postara se od Turak’ uteći" i gospodaru Milošu saopštiti da su Turci svoje konje osedlali i "jesu sebe pospremili" ili da na njega napadnu ili da gledaju "kud da proderu". Ali, ovu će robinju bliže odrediti i po mestu živeljenja i po poreklu Sima Milutinović Sarajlija u svojoj "Istoriji Serbije 1813-15", gde je zapisao da je ona bila "iz Dragačeva, a sna Maksima Crnkovića, bivšega pri Karađorđu kapetana; ona ista izađe na Ljubić i kaže srpskome novom i sretnom gospodaru da hoće Turci zaista bježati i to naskoro, jerbo su se sa svim spremili, ali kuda će i na koju stranu i u koji čas, to ne znade".

Tu robinju iz Dragačeva pominje među "dejstvujućim licima" i Gliša Zuban u svojoj drami "Knjaz Miloš na Ljubiću 1815. godine", objavljenoj 1861, a u kojoj ona kazuje, pred svanuće, knezu Milošu: "Ja sam bila robinja u Čačku, i noćas sam Moravu preplivala, pa sam pošla ka’ guska u maglu, a evo naiđem na Tebe i na moju srpsku braću. Nego čueš Gospodaru! Turci se spremaju da beže, ali ne znam kuda i ja ne veruem, da će u Čačku osvanuti."

I dalje je robinja dragačevska bezimena. Prvi koji će je imenovati, ali kao Jovanku Orleanku, biće pesnik Vojislav Ilić Mlađi. U svojoj rodoljubivoj poemi "Ljubić" on navodi da je ona Amidžina snaha koju Imšir-paša "zarobi i čak u Čačak sobom odvede", a potom kako se u ponoć, preodenuta u ruho turskog oficira, iskrala iz pašinog dvora i talasima Morave zaplivala prema "drugoj strani". Kad je za njom turski stražar ispalio kremenjaču, "ali naprazno", ona mu je, plivajući ka Ljubiću, doviknula:

"Slušaj, Turčine,

ja nisam časnik turske ordije

već snaha slavnog Maksima Amidže.

Do danas bejah paši robinja,

a sad sam srpska žena slobodna."

Ubrzo je čujemo na Ljubiću kako, uz kneginju Ljubicu, hrabri uplašene ustanike:

"Uz Ljubicu, na mostu, Jovanka Zeočanka; ta srpska velikanka, ta srpska Orleanka,

pred masu koja beži istavlja muške grudi:

"Ne bež’te braćo moja! Ovamo! Natrag ljudi!

A kad je boj na Čačku okončan završnom bitkom u selu Rtarima, Maksim Amidža je odatle uzeo "svoju snahu Jovanku", pa "pevajući glasom pobednim" otišao "u svoje ravne Zeoke".

Najzad, u listu "Čačanski pokret" objavljena je 1933. godine pesma nepoznatog autora "Junak devojka" u kojoj je ova Zeočanka, da bi bila što sličnija junakinji iz Orleana, imenovana devojkom ("a devojka jedna iz Zeoka) Srpkinjica, gorskom divu ravna"). Pesma se završava željom da toj junačkoj devojci treba odati dostojnu hvalu i "da Jovanka srpska Oreleanka gordo ime mi joj danas damo".

Iz literature u epitaf

Iz poeme Vojislava Ilića Mlađeg i njoj slične pesme anonimnog čačanskog pesnika ime Jovanke Orleanke dospelo je na spomenik na zeočkom groblju. Budimir Risimović se tako odužio svojoj srčanoj čukunbabi, nazvavši je herojem, ali joj je zametnuo istinsko kršteno ime - Tankosava. I, ne znajući prave godine njenog rođenja i smrti, naveo ih je proizvoljno (1770-1848). (Jedino je sigurno da je Tankosava preminula pre 1837. godine, jer joj nema pomena u protokolu umrlih koji je tek od te godine počeo da se vodi.)

Bilo kako bilo, trebalo je mine više od sto pedeset leta od odlučujućeg boja u Drugom ustanku na Čačku i Ljubiću, pa da se u nadgrobnom slovu na seoskom groblju u Dragačevu pomene legendom ovenčana Jovanka Orleanka. Njeno ime je postepeno od Vukove "nekakve robinje", Sarajlijine "jedne srbske robinje iz Dragačeva rodom", Zubanove "Dragačevke, bivše robinje u Čačku", Ilićeve "Jovanke Zeočanke - srpske Oreleanke" i junak-devojke "gorskom divu ravne" neimenovanog autora iz čačanskog kraja. Činjenice iz ustaničkog ratovanja za oslobođenje Srbije u narodnom pamćenju su za stoleće i po, izmenama u predanju, preobražavane u polumitsku priču i tako stigle i u umetničko poetsko štivo iz kojeg su se preselile na familijarni nadgrobni kamen jedne dragačevske porodice. Po načelu slobodnog pesničkog uveličavanja i poređenja došlo se do uverenja da je Tankosava iz Zeoka preokrenula ishod sudbonosne bitke Drugog ustanka u korist Srba, kao što je to svojevremeno (1429. godine) učinila Jovanka Orleanka za Francusku prilikom osvajanja Orleana, a potom i Poatjea posle duge okupacije Engleza.

Tako se od obične Imšir-pašine robinje stvorio heroizovani lik, uzdignut do visine pravih romantičnih heroina iz viteških spevova. Od snage Maksima Amidže,a žene Risima Jankovića iz Zeoka, došlo s edo uzvišene device iz Orleana. Od smeone sRpskinje Tankosave do legendarne Francuskinje Jovanke.

Radojka NIKOLIĆ