Reporteri "Ilustrovane" u Prizrenu

Srbi okruženi bodljikavom žicom

Od 25.000 pravoslavnih duša ostalo je stotinak, sateranih u geta, dok se broj Albanaca utrostručio. Evo kako teče svakodnevni život u gradu na Bistrici

U Sredačkoj župi, Prizrenu i okolini, na području na kome je do prošlogodišnjeg juna živeo etnički najstariji srpski živalj, danas gotovo da Srba i nema. Ono malo što ih je preostalo sabijeno je u nekoliko sela okruženih svom silom i oružjem pripadnika Multinacionalne brigade jug u takozvanom nemačkom sektoru Kfora ili u prizrenskim kućama opasanim bodljikavom žicom i vrećama napunjenim peskom pretvorenim u bunkere i, u stvari, u kazamate za pravoslavne.

(Nastavak sa prve strane)

Sam Prizren, srednjovekovni srpski carski grad, pretvoren je 13. juna 1999. godine u najveći srpski zatvor na Kosmetu u kome u stalnom strahu za goli život jedva preživljava oko stotinak mahom starijih ljudi i žena koji samuju u naselju Podkaljaja, u kome ih je svega dvanaestoro, dok u drugim delovima drevnog Dušanovog grada živi nekoliko porodica sa decom od četiri do sedamnaest godina i nekoliko devojaka i mladića do trideset leta. To je sve što je ostalo od, do prošle godine, dvadeset do dvadeset pet hiljada pravoslavaca.

U Dušanovoj prestonici danas umesto četrdesetak hiljada živi, trguje i zabavlja se oko, prema nemačkim procenama, sto pedeset hiljada nekih novih Šiptara pristiglih iz Albanije i zapadne Evrope. Ulicama se slobodno šetaju samo oni. Malobrojni pripadnici turske manjine se trude da kao senke neprimećeni obave neki posao za videla, dok Srbi, naročito muškarci, i ne izlaze!

Barikada pred Mitropolijom

- Nealbancima je potrebno mnogo hrabrosti i odlično poznavanje šiptarskog ili turskog jezika da bi se usudili da odu do prodavnice ili pijace - počinje priču sveštenik Aleksandar Našpalić koji iz prizrenske Mitropolije, takođe pretvorene u utvrđenje opasano žicom, vrećama peska, barikadom na ulazu koji štite nemačka borna kola i mini-tenkovi, do Bogoslovije udaljene stotinak metara izlazi samo u nemačkom džipu i uz oružanu pratnju. - Teror je počeo odmah po ulasku pripadnika međunarodnih oružanih snaga pristiglih, tobože, da obezbede mir i ravnopravnost. Iza Kfora su, u stvari, ušli teroristi UČK a za njima bande pljačkaša i razbijača. Planule su srpske kuće, neke stare i po dve stotine godina. Bio je to otvoreni lov na Srbe i njihovu imovinu. U gradu je tokom prva tri-četiri meseca ostalo oko četiri stotine porodica, što Srba što Cigana, što izbeglica pravoslavaca iz Bosne. Međutim, zulum je postao neizdržljiv. Ljudi su nestajali i u po bela dana, pa je narod, spasavajući goli život, koristio svaku šansu da izvuče živu glavu. Sada nas je ostalo stotinak. Prvi kontingent Kfora ništa nije preduzimao da nas zaštiti. Danas je, ako se to uopšte tako može nazvati, nešto bolje i mirnije.

Paljevine i pljačke su postale retkost, a dva su razloga za to: prvi je - sve što je srpsko moglo da se opljačka, opljačkano je, a drugi se krije u činjenici da su nemački vojnici konačno shvatili ko je ko i šta se zapravo događa, pa sada silom oružja čuvaju ono malo preostalih Srba, nespaljenih kuća i svetinja čak i pojedinačno.

- Primera radi - nastavlja otac Aleksandar - naselje Podkaljaja je opasano žicom. Nemačke patrole i straže nikome bez posebne dozvole ne dopuštaju da dođu do tih dvanaestak ljudi i žena. Evo, pogledajte Mitropoliju. Na ulazu je barikada, jedan deo nemačkog štaba je, ne slučajno, baš ovde smešten. Vojnik na ulazu nikoga neće pustiti u Mitropoliju ako nije prethodno najavljen.To je pravilo koje moraju svi da poštuju pa čak i kad je reč o međunarodnim zvaničnicima i predstavnicima svih mogućih humanitarnih službi i organizacija. Moraju da se najave i Srbi koji se usude da, uz pratnju, dođu u crkvu nedeljom ili za vreme velikih pravoslavnih praznika. Čak se i policajcima i vojnicima koji nisu ovde stacionirani na ulazu oduzima oružje.

Takve mere opreznosti postale su neophodne onog časa kad je komanda Kfora za sektor jug shvatila da UČK teroristi, maskirani u humanitarce, dolaze u Mitropoliju i Prizrensku bogosloviju, u kojoj je u jednom trenutku bilo više od trista duša izbeglih sa cele teritorije Kosmeta među kojima i pedeset šiptarskih porodica, da bi "hapsili" i odvodili one za koje su pretpostavljali da mogu biti opasni svedoci zločina šiptarskih separatista.

- Opasnost je bila takva da i dan-danas, kad nam neko dođe u posetu ili na razgovor, njegov vojnik pratilac stoji u kancelariji i čeka da se završi posao zbog koga je došao kako bi ga lično ponovo ispratio do izlaza iz Mitropolije - objašnjava otac Aca.

Zbog svega toga je uveden i policijski čas od ponoći do pet sati ujutru.

Darija jedina veza

Nevolja ono malo Srba stradalnika je i u tome što njih, zapravo, nema ko da zastupa i predstavlja pred međunarodnom zajednicom.

- U Prizrenu nije ostao niko ko bi nas na neki način, kao u drugim delovima Kosmeta, organizovao i zastupao. Otac Ilija Šmigić, ja i monasi Miron i Nektarije kao sveštenici i Darija Petrović, divna hrabra i obrazovana dvadesetčetvorogodišnja devojka koja je ostala uz baku Dobrilu Dolašević da - po amanetu počivšeg dede Milorada - čuva i sačuva porodično ognjište, pokušavamo da za to malo našeg življa i stradalnika u Bogosloviji obezbedimo pravičnu raspodelu humanitarne pomoći, hrane, lekova i novca kad odluče da ga dele - priča mladi, odmereni, ali i energični sveštenik Aleksandar Našpalić.

U stvari, svi Srbi koji uporno pokušavaju da opstanu u carskom Dušanovom gradu telefonom zovu Dariju Petrović, koja sa bakom živi u kući bunkeru na Bulevaru cara Lazara 33 a (o njima je "Ilustrovana" pisala) tražeći pomoć, obaveštenje, prevoz, medicinsku zaštitu... Darija, potom, obaveštava vojnike, uvek su dvojica, koja dvadeset četiri sata dežuraju u kući, i sveštenike Acu ili Iliju u Mitropoliji, a oni komandu Kfora.

Dok razgovaramo o mučnom životu koji se i ne može nazvati životom već sumornim preživljavanjem, pogled kroz prozor zaštićen bodljikavom žicom bludi preko cevi tenka i mitraljeza na stari kameni most sagrađen u 14. ili 15. veku, niz šetalište sa leve i desne obale prizrenske Bistrice kojim hrle stotine i stotine mladića i devojaka ližući sladoled, veselo žagoreći, ničim sputani i ni od koga ugroženi.

Ispred Mitropolije stiže pet-šest autobusa. Đaci šiptarskih škola stigli su na ekskurziju. Došli su da posete kuću Prizrenske lige. NATO bombarderi su je teško oštetili, ali je među prvima, zbog ideološkog značaja, sasvim verno rekonstruisana. Prethodno su posetili "groblje zaslužnih oslobodilaca" na izletištu Ljandovica na kome je, inače, dinamitom srušen spomenik Bori i Ramizu, sinonim NOB-a i bratstva i jedinstva iz vremena rastočene SFRJ. Na tom, za današnje Šiptare svetom mestu sahranjen je i nedavno ubijeni Ekrem Redža, jedan od komandanata terorističke UČK, inače Turčin po nacionalnosti i bivši oficir JNA, koga su Tačijevi ekstremisti "uvažavali" dok im je trebao, a potom ga likvidirali. Danas ga "slave" dovodeći na njegov grob đake manipulišući javnim mnjenjem.

Iz misli nas trže otac Aca, spomenuvši gospođu Stanu Šemić i porodicu Tomislava Jovanovića, četrdesetpetogodišnjeg blagajnika "Prizrenprevoza", koga su teroristi oteli 1. novembra prošle godine i o kome se do dan-danas ništa ne zna.

Branila se petardama

Gospođa Stana Šemić je jedna od onih odvažnijih i srčanijih Srpkinja koje se usuđuju da i same, bez vojničke pratnje, siđu iz naselja Podkaljaja do Mitropolije i oglasi se nedeljom, ako sveštenici nisu u Prizrenu, crkvenim zvonima.

- Njihove hodže - objašnjava gospođa Šemić - redovno se oglašavaju sa minareta Sinan-pašine džamije. Zašto se onda ne bi oglasila i naša zvona? Od nemačke komande sam dobila napismeno da mogu u svako doba da uđem u mitropoliju. Niko me neće oterati iz Prizrena. Ovde sam rođena i ovde ću ostati. Glupo je reći da se ne plašim, ali sam čvrsto rešena da odavde nikuda ne idem. Čuvam svoju kuću i kuće rodbine u koje će se oni, verujem čvrsto, jednog dana vratiti. Govorim turski i albanski i domaći Šiptari me dobro znaju. Mnogi su mi bili prijatelji. Zlo su ovi pridošli ko zna odakle. Ali, i njima sam se suprotstavila. Pokušali su da mi opljačkaju kuću, vređaju me na ulici nazivajući me "škinjom", provociraju opaskom "ne damo Kosovo". Odgovaram da ga ni ja ne dam. Ono je pre moje nego njihovo.

Među malobrojnim Srbima još se prepričava događaj sa samog početka šiptarskog terora u Prizrenu po ulasku snaga Kfora i terorista UČK.

Pljačkaši su nasrnuli na srpske kuće u Podkaljaji. Razvaljivali su i odnosili sve što im je došlo pod ruku, među njima je bilo i bremenitih žena u poodmakloj trudnoći. Jedne noći su pokušali, iako su znali da nije napuštena, da uđu i u kuću Stane Šemić. Pokušali, ali i pobegli glavom bez obzira.

- Primetila sam - priča Stana - da se neko vrzma oko ograde. Srce mi je zalupalo. Nisam znala kako, ali sam znala da ih moram sprečiti. Dohvatila sam metalnu šipku i stala uz prozor. Svesna sam bila da mi je to slabo oružje. I taman kad su neke spodobe preskočile ogradu, setila sam se da imam neke zaostale dečje petarde i prskalice. Brzo sam ih uvezala u snop, kresnula šibicu, upalila fitilj i bacila u pravcu odakle su se čuli šumovi. Petarde su eksplodirale, one prskalice zasevale i nastao je lom i dernjava: "Škinja ima oružje!" Pobegli su bezglavo skršivši se nazad preko ograde. Posle je došla nemačka vojska, shvatili su da nikakvo oružje nemam i stavili me pod svoju zaštitu. Danas je cela Podkaljaja "zaštićena" zona.

Međutim, i u toj "zaštićenoj" zoni, ipak, plane poneka kuća.

- Tražila sam od komandanta Prizrena da pregledaju sve kuće koje je UČK još juna prošle godine obeležila nekim žutim krstovima. Reč je, naravno, o srpskim kućama jer u Podkaljaji i nije bilo Šiptara. Mislim da su, pored toga što su obeležene za pljačku, tu ostavljene i neke naprave koje mogu da upale zgradu. Obećali su da će doći njihovi inženjerci da vide šta je posredi da uklone te oznake i razminiraju ako treba i ako ima mina u tom delu naselja - energična je Stana Šemić.

Ta srčanost greje dušu Srbima u Prizrenu, ali može da bude i pogubna. Činjenica da ni sa kim nisu bili u svađi, da se nikome nisu zamerili i da nikakvo zlo nikome nisu naneli - ništa ne znači. Glava se gubi bez stvarnog razloga. Netragom nestaju samo zato što su Romi, Srbi ili Turci lojalni državi u kojoj žive.

Život na oprezi

To potvrđuju i Nadežda Krupniković i Zlata Vasiljević.

- Znam turski, šiptarski i nemački, pa se malo slobodnije krećem. Ponekad se - kaže Nadežda Krupniković - sretnem sa nekim od starosedelaca Šiptara. Kad su sami, uljudno se jave, hoće da popričaju. Čak i pitaju mogu li nečim da pomognu. Neki, međutim, iz straha za sopstveni život okreću glavu ili pređu na drugu stranu ulice da ih neko od ovih ekstremista, posebno mlađih, ne vidi sa mnom. A ti mlađi su spremni da ubiju samo zbog pogleda. Sad su se malo primirili jer nas Nemci zaista savesno čuvaju i hrabre da ostanemo. Uz to su prema izgrednicima postali stroži. Ali...

- U ovom času se ne treba junačiti - dodaje Zlata Vasiljević. - Naravno, nadu ne gubimo, ali treba sačuvati ovo što je ostalo od kuća i sačekati da se naš narod vrati. Ne smemo da pokažemo strah, no ne treba ni izazivati. Zato se trudimo da budemo tihi i oprezni ali da, ipak opstanemo ovde. Kad bi nas bilo više, bilo bi nam lakše. Bilo bi lakše i kada bi naši počeli da se vraćaju. A sve bi bilo bolje da nije bilo panike i da je bilo pribranih ljudi da spreče egzodus. Pa, samo u Podkaljaji je živelo desetine hiljada Srba. Mogli smo i mi kao Kosovomitrovčani da zadržimo deo Prizrena, ali, eto, ostade nas stotinak. Izdržaćemo valjda.

Tomislav je nestao

Da oprez nije naodmet, naprotiv, potvrđuje zlehuda sudbina Tomislava Jovanovića.

- Moj muže se nikada nikome nije zamerio. Živeo je u ovoj kući u Ulici Mustafe Bakija 23 punih 45 godina sa ocem Veselinom, slepim starcem, majkom Jelicom i sestrom Zoricom. Ovde smo i dva sina izrodili - započinje sumornu priču Cveta Jovanović kad smo je uz pomoć nemačkih vojnika posetili.

- Radio je u "Prizren-prevozu" i kad su u grad ušle međunarodne mirovne snage, predan poslu, odlučio je da se javi firmi. Međutim, u opštem haosu nikako nije mogao da uspostavi vezu. Pao je u depresiju, zvali smo nemačkog lekara. Kad mu je bilo bolje, 1. novembra je odlučio da ode do preduzeća.

Tomislav je govorio albanski i turski. Tvrdio je da nikome ništa nažao učinio nije. Bio je uveren da nema razloga da se plaši. Porodica ga je odvraćala i nagovarala da sačeka da ga pozovu, da se situacija još malo smiri...

- Nije vredelo - nastavlja Cveta. - Rekao je da će videti sa upravom. Ili će nastaviti s poslom, ili će uzeti dokumenta i vratiti se. Hteo je da raščisti i razjasni kako ćemo i od čega dalje da živimo. Čekali smo ga s ručkom do petnaest časova. Kad se nije pojavio, pozvala sam komandu Kfora telefonom da prijavim nestanak. Javio mi se Šiptar i zahtevao da lično dođem.

Odbila sam. Uplašila sam se šta će biti sa decom i starcima ako i mene zadrže. Uostalom, ja ne znam ni nemački, ni albanski. Oko sedamnaest sati javio se, slučajno, pop Ilija Šmigić i kad je čuo šta se dogodilo i u šta sumnjamo, odmah je angažovao Kfor i ne znam koga još. Stigli su vojnici sa ženom prevodiocem, zapisali sve što smo ispričali i uzeli Tomislavljevu sliku. Nedelju dana kasnije sve smo morali da ponovimo policiji UNMIK-a jer ih, navodno, niko pa ni Kfor nije ni o čemu obavestio.

Negde u decembru u kući Jovanovića je zazvonio telefon. Javio se neki Šiptar sa informacijom da je, navodno, Tomislav u odmaralištu Našec, da će ga posle ispitivanja pustiti jer znaju da on nije nizašta kriv i da će to trajati još tri dana. Rečeno im je i da ga je, u stvari, preuzeo Kfor.

- Niko, međutim - objašnjava Cveta - u komandi Kfora ništa nije znao o tome. Ni dan-danas niko, tvrde, ne zna šta se dogodilo. Zvali su me na nekakav miting rodbine otetih u Gračanici. Bila je to neka žena iz, kako se predstavila, Međunarodnog Crvenog krsta. Ja, međutim, nisam otišla. Jednostavno ne znam šta bih tamo radila, koliko bi to pomoglo i šta bi se dogodilo kad bih i ja ne daj bože nestala. Umesto bilo kakve vesti o Tomislavu, marta ove godine usnulu porodicu Jovanović je oko 23 sata probudio bat teških vojničkih čizama, zveket oružja duž ograde kuće i lupa na ulaznoj kapiji.

- Izletela sam u spavaćici da vidim šta se dešava. Onako zbunjena i uplašena, u prvi čas nisam ni primetila na zidovima ograde vojnike s puškama uperenim na nas. Bili su to pripadnici turskog i nemačkog kontingenta Kfora - priča i sad vidno uplašena Cveta Jovanović. - Navukla sam trenerku, otvorila kapiju, a oni su kao vetar uleteli u kuću. Sve su ispreturali, izvrnuli krevete, čak su i slepog svekra digli sa dušekom zavirujući ispod njega. Zgrabili su mi sina Dejana, ja sam zaplakala i pitala ih šta traže.

Kasnije se ispostavilo da je neko prijavio dolazak sedokosog čoveka, tajno, noću, u kuću Jovanovića.

- Pitali su me da li moj muž ima belu kosu, bradu i brkove? Odgovorila sam da ne znam da li mu je kosa pobelela, da je imao brkove i da mu je, možda, za sve ovo vreme i brada porasla. Međutim, čemu ta surovost čak i da se vratio, pa ovo je njegova kuća! Otišli su izvinjavajući se jer su, navodno, tražili nekog belokosog čoveka sa bradom, a ne mog muža.

Zaćutala i zvona

Porodica Jovanović i dalje živi u nadi da će se Tomislav jednog dana vratiti. U to ih uveravaju i komšije Šiptari i Turci koji ih kriomice pomažu. Sinovi Dejan i Aleksandar ne idu u školu, čekaju da im se otac odnekud pojavi. Svi žive od humanitarne pomoći. Povremeno neko od komšija angažuje mladiće da pomognu na nekoj građevini u susedstvu ne bi li zaradili koju nemačku marku da plate račun za struju i telefon.

Poslednje što su čuli je da je Tomislav razgovarao tog 1. novembra 1999. sa kurirom, misle da se zove Adem, ispred kapije "Prizren-prevoza". Da li je to tačno i gde je taj kurir, niko ne zna.

O Srbima se, i inače, u Prizrenu malo šta zna, svi su oni zatočenici bez suda i presude.

Uostalom, u drevnom Dušanovom carskom gradu "uhapšena" je i čuvena crkva Bogorodice Ljeviške (sv. Petke), zadužbina kralja Milutina, sagrađena 1307. godine. Opasana bodljikavom žicom, zakatančenih dveri debelim lancem ne oglašava se svojim zvonima. Nemački vojnici je čuvaju čak i tenkom kako ne bi doživela sudbinu popovske kuće koja je planula prva u Prizrenu juna 1999. godine.

Bodljikavom žicom, vrećama peska i mitraljeskim gnezdom čuvana, tavori i stara Prizrenska bogoslovija u kojoj su, pored prognanih Srba i Roma, utočište našli i za UČK nepodobni Šiptari.

To je, međutim, već neka druga priča.


General Ronald Kater:

SAMO DA SRBI IZDRŽE

U glavnom štabu multinacionalne brigade Kfora za sektor jug sreli smo nemačkog brigadnog generala Ronalda Katera, komandanta MNB, pod čijim su zapovedništvom pored nemačkih i vojnici Rusije, Turske, Austrije, Švajcarske, Slovačke, Gruzije, Azarbejdžana i Bugarske, a do maja ove godine bili su i Holanđani.

Brigada broji 8.937 ljudi. Od toga je 5.108 Nemaca, 425 Rusa, 1.043 Turčina, 460 Austrijanaca, 147 Švajcaraca, 40 Slovaka, 34 Jermena, 34 Azerbejdžanca, 39 Bugara a Holanđana je bilo 1391. Glavni štab MNB opslužuje dodatnih 216 nemačkih vojnika i oficira.

Zona odgovornosti ove brigade obuhvata Mališevo, Orahovac, Suvu Reku, Prizren i po deo granice sa Albanijom i Makedonijom.

Daleko od stabilnosti

Pedesetjednogodišnji nemački visoki oficir je odmah na početku razgovora naglasio da želi da bude apsolutno nepristrasan i da po bilo koju cenu zaštiti svakog ugroženog čoveka u zoni svoje odgovornosti.

- Često odlazim u Prizrensku bogosloviju. Tamo su smešteni najugroženiji ljudi svih nacionalnosti i konfesija. Njima je i najpotrebnija međunarodna pomoć. Pored toga, bogoslovija je jedan od važnih srpskih kulturno-istorijskih spomenika i obavezni smo da je, uostalom kao i ostale, maksimalno zaštitimo. To i činimo veoma ozbiljno i temeljno. Odmah hoću da kažem da je situacija u Prizrenu i drugim delovima Metohije u kojima mi delujemo kao multinacionalna brigada mirnija, što me raduje, ali je još daleko od stabilne - izgovorio je odsečno i precizno, gotovo u jednom dahu, general Kater.

Zastavši za trenutak, dok mu licem prelete senka zabrinutosti, nastavio je nešto tišim glasom:

- Najviše me plaši da će i preostali Srbi iz ovog regiona, a posebno iz Prizrena, napustiti svoje domove. Ne osećaju se sigurnim, a i uslovi za život su im izuzetno teški. Svesni smo toga i trudimo se koliko je u našoj vojničkoj moći da im pomognemo i da ih zadržimo ovde, istovremeno nastojeći da obezbedimo i povratak onih koji su pod pritiskom, ili iz straha, napustili svoja ognjišta. Da bismo to sprečili, u januaru smo osmislili plan pod nazivom "Operacija RISTO" kojim će se popraviti uslovi za život obezbeđivanjem vode, struje, jačanjem ekonomije... Posebno se to odnosi na Orahovac i Veliku Hoču. Italijani su zaduženi da poprave prekinuti vodovod između Đakovice i Velike Hoče. Jačamo medicinsku zaštitu, podržavamo srpsko školstvo i obezbeđujemo prevoz učenika iz Velike Hoče u Orahovac. Imamo dobar kontakt sa tamošnjim življem i stalno ćemo unapređivati te odnose. Želimo da se Srbi vrate.

Na primedbu da je teško ubediti nekoga da se vrati na područje gde mu je život ugrožen, general Kater bez uvijanja odgovara:

- Znamo da je najveći problem sloboda kretanja. Na tom planu činimo za sada male, ali uporne korake. Organizovali smo prevoz između Orahovca i Zvečana i to je veoma važno. Uostalom, to je jedini i pravi put za smirenje tenzije: da ljudi mogu da se kreću i rade. Zato i nastojimo da privredne objekte koje smo zaposeli za potrebe vojnika i štabova što pre napustimo preseljenjem u bivšu kasarnu Vojske Jugoslavije kako bi u njima mogla da se nastavi proizvodnja i ljudi počnu ponovo da rade svoj posao.

Na pitanje ko će dobiti posao i da li će i Srbi moći da se vrate na svoja radna mesta, ko će određivati ko može a ko ne da radi, generalu su otvrdle crte lica, a u očima mu je zatitrala iskra nedoumice:

- To je već političko pitanje. Naime, pitanje vlasništva ne spada u vojničku nadležnost. Znamo da je reč o državnim firmama, a kako se suverenitet SRJ ne dovodi u pitanje, to će biti komplikovan proces. Niko ne zna kako će albanski narod to prihvatiti. To će morati da reši politika.

"Oduzimamo oružje..."

General Ronald Kater je rekao da je Albancima jasno stavio do znanja da nasilje neće tolerisati.

- Znamo da je Prizren središte organizovanog kriminala na Kosovu i Metohiji. Protiv toga se, odlučno, zajedno sa policijom Unmika i drugim međunarodnim organizacijama, svakodnevno borimo. Oduzeli smo na hiljade komada oružja, od trofejnog do najsavremenijeg, mine, eksploziv i slično. Nedeljno se u Kosovu Polju, zbog kapaciteta, uništava po tri stotine komada, a svakodnevno se, i pored otpora - ponekad žestokih kao u slučaju razoružavanja Ramuša Haradinaja koji nije imao pravo da nosi i poseduje oružje - razoružavaju ljudi i nalazi skrivena vojna oprema. Postupamo i postupaćemo po zakonima pravne države i to bez obzira o kome je reč. Albanci moraju da znaju da nisu, iako mnogi od njih misle da jesu, povlašćeni.

General Kater je, potom, govorio o svom uverenju da će se jačanjem ekonomije smanjiti kriminal, a rekonstrukcijom i izgradnjom stambenih objekata i preseljenjem onih koji su se nasilno uselili u srpske stanove i kuće obezbediti povratak prognanika.

- Naravno, ništa od toga se neće dogoditi preko noći i brzo, ali se na tome mora raditi uporno i strpljivo, a pre svega odlučno. Mi smo, mislim na nas vojnike, sasvim spremni da sve povratnike maksimalno zaštitimo. Posle početnih teškoća sada u tome apsolutno uspevamo. O povratku Srba svakodnevno razgovaramo i sa Albancima. Tvrde da se i oni slažu, ali uz uslov da pred sud mora izaći ko god je okrvavio ruke. To, međutim, važi i za njih. U drugoj polovini ove godine bi trebalo da budu obezbeđene pare od EU za obnovu porušenih naselja i ekonomije. To je ključno pitanje i pravac ka konačnom smirenju tenzija. Želim i da napravim zaobilazni put oko Prizrena kako bi se tranzitni saobraćaj izmestio iz grada i rasteretile saobraćajnice u njmu.

U nešto opuštenijem razgovoru general je pitao da li smo mogli slobodno da se krećemo Prizrenom. Čuvši da niko, ili retko ko od Srba, sme da makne bez pretnje njegovih vojnika, nemački visoki oficir je smrknutog lida udarivši stisnutom pesnicom o sto, samo rekao: "To nije dobro. To uopšte nije dobro." Zapisao je tu konstataciju u svoju beležnicu, kao i poruku Srba iz Podkaljaje, koju smo mu preneli, da mnogi još nemaju struju i telefonske veze.

Shvativši iz naših primedbi o slobodi kako žive, primera radi Darija Petrović i njena baka Dobrila, ali i ostalih stotinak Srba, ponudio je Dariji koja je prisustvovala razgovoru, da dođe u Nemačku i tamo dovrši školovanje.

- Gospodine generale, ja ne znam zašto ste vi ovde, odnosno do kada ćete biti, ali sam ja u svojoj zemlji i u njoj želim da ostanem, kao što želim i da živim ovde u Prizrenu. Zato sam i ostala u njemu. Hvala vam na ljubaznom pozivu. Ipak, ostaću dok god to bude moguće - odgovorila je dvadesetčetvorogodišnja devojka.

Očigledno ganut njenom odlučnošću, general Kater je izrazio svoju želju da se uskoro, kako reče, vrati u prelepi Prizren bez uniforme i oružja, samo u džinsu, da prošeta gradom i popije kafu sa nama u nekom od kafića.

Slobodan MILOŠEVIĆ