Srbin na Mont Everestu

Uzjahao krov sveta

Natčovečanskim naporima, bez boce s kiseonikom, Dragan Jaćimović se ispeo na Konjsko sedlo, najvišu tačku u svetu. Za tih neuobičajeno dugih trideset šest minuta izvrteo je ceo film života, urlao, plakao, radovao se...

U noći između 25. i 26. maja pala je odluka:

- Idemo u napad!

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, naše alpinističke uzdanice, nisu hteli više da oklevaju. Vremenska prognoza je bila neumoljiva. Poslednjeg dana maja počinjao je monsunski period s vetrovima od kojih se krv ledi. Ako ne krenu odmah, propašće dvomesečne pripreme, nade će se raspršiti, sponzori i navijači će se razočarati. Ni te noći im vreme nije išlo naruku. Mnoge ekspedicije su odustale, vratile se kući. Posebno obučena britanska ekipa sastavljena od SAS- ovaca, htela je da 2000. obeleži osvajanjem Mont Everesta i da taj uspeh pokloni svojoj kraljici. Niske temperature, do minus 40, ledeni vetrovi, lavine, zaverili su se protiv svih tih zaljubljenika u visine da u jubilarnoj godini uđu u galeriju nepobedivih.

(Nastavak sa prve strane)

"Idi sam, čekam te"...

Naši momci su rešili. Idu gore pa šta bude. U napad. Everest im nije protivnik. Nije to borba sa štopericom, ni sa sudijama. To je borba sa samim sobom, to je veština i karakterna osobina da se iz sebe iscedi i poslednji atom snage. I da se ni tad ne preda.

Iz baznog logora su krenuli ka vrhu. Sa opremom na leđima i lampama na šlemovima. Satima su se verali, vukli užad. Na leđima su im se boce sa kiseonikom činile tonu teške.

Goran Ferlan je počeo da ne oseća stopalo. Prsti na nogama nisu bili više njegovi. Dvestotinak metara ih je delilo do Krova sveta. Dalje po cenu gubitka stopala ili odustajanje. Dilema kakva se jednom u životu nameće. Žrtvovati stopalo znači ne popeti se više nikad i nigde. Goran je s tugom u očima rekao kratko Draganu Jaćimoviću:

- Idi sam. Uradi to. Čekam te dole u logoru! Ajde, Jaćime!

- Tih poslednjih sto pedeset metara Jaćim je prevalio sam. Prema alpinističkim pravilima to je bilo suludo. Posle tridesetak metara boca sa kiseonikom mu se pokvarila. Ventil se smrzao i odvalio. I tu se više nema kud. Jedina odluka: natrag, nadole, više sreće sledeći put. Jer, na toj visini samo je sedamnaest odsto kiseonika u vazduhu. Nedovoljno da čovek preživi.

I tada Jaćim donosi sudbonosnu odluku, gotovo samoubilačku. Bez boce ide na Krov sveta. Na 8850 metara visine. Jer, da dotle dođe, da bude nadohvat ruke kruna svih napora i ulaganja, a da jedna boca sve poništi, nije mu išlo u glavu. Odluka tvrdoglava i opasna. Nastavio je da se penje. Psihoza koja ga je danima proganjala da sve ne propadne, sada ga je pokretala, da ide dalje, makar i u smrt.

Sporo, ali duboko

Počeo je da oseća malaksalost. Zahvatila ga je hipoksija, bolest koja se javlja usled nedostatka kiseonika u organizmu. Setio se saveta za takav slučaj: da diše sporo, ali duboko. Blaga nesvestica ga je tresla. Čas crvenilo, a čas jarka svetlost su mu se kao koprena navlačili na vid.

Temperatura je bila ispod minus 40 Celzijusovih. Taj prilaz sa južne strane u ovo doba godine je trebalo da bude mnogo pitomiji. Nije bio. Kao da se sve zaverilo protiv našeg momka. Šerpasi su se zbog nevremena povukli. Nisu želeli ništa da rizikuju. Taj narod, navikao na ovu surovu klimu ume da predoseti kada ne treba stavljati glavu u torbu. Oni koji su posmatrali dvogledima sa ostalih visova natčovečanski napor našeg alpiniste tog prepodneva su sumnjičavo vrteli glavom.

Ali, Jaćim je, kao u bunilu, ipak, uporno išao gore. Santimetar po santimetar, peo se i hrabrio sebe da izdrži.

- Setio sam se svoga dede koji je za sve govorio da će to uvek biti "lane". Treba prebroditi muke i potom se sa radošću sećati svega. Zapeo je, a krv mu se smrzavala u žilama.

- Na dva metra od vrha uključio sam digitalnu video kameru. Konjsko sedlo, tako se zove sam vrh, najviši na svetu, treći pol Zemlje. Sedlo, jer je dug oko dva i po metra a širok ni pola. On mora da se zajaše, kao leđa konja. Popeo sam se na njega puzeći, objahao ga i shvatio da je to to. Gurnuo sam ranac od sebe, uključio kameru i stavio je na njega, odmakao se i počeo da vadim zastave. Da ovekovečim trenutak. Prvo našu državnu trobojku, pa onda zastavu Vojske Jugoslavije, pa onda BK grupe i Mobtela koji su nam mnogo pomogli. Bilo je kao u snu. Kao u bajci. Neki osećaj sreće i umora, praznine i grča od trenutka koji protiče.

Video sam pola Kine

Tačno u 10 sati i 15 minuta, 26. maja 2000. prvi Srbin, Dragan Jaćimović iz Pančeva, pripadnik "Kobri", specijalne jedinice VJ, otac dvoje dece, uključio je štopericu i počeo da meri sebi vreme na Krovu sveta, na 8850 metara visine:

- Dva kilometra ispod mene su bili oblaci, sa južne strane a sa severne sam mogao da vidim pola Kine, kao na dlanu. Disao sam sporo i duboko. I po segmentima sam hteo da zapamtim što više od onoga što vidim. Uključio sam i foto- aparat na autoklips da sam slika. Jer, fotografije i video snimci su jedini uverljiv dokaz da sam uradio to što sam uradio.

Umesto da ostane pet-šest minuta, koliko je uobičajeno, i koliko su "odsedali" oni koji su se već četrdeset sedam godina peli na najviši vrh na svetu, počev od Novozelanđanina Edmunda Hilarija 1953. godine, Jaćim je ostao punih trideset šest minuta.

- Čuo sam muziku u ušima. Bubnjanje. Hteo sam da zapevam, ali glas me je izdao. Iz grla umesto glasa šiknula je krv. Mumlao sam nešto, radovao se. Mahao rukama. Vikao sam. Svedok mi je nebo koje, kao da se otvorilo iznad mene. Čini mi se da sam na neku sekundu i odlutao, bio u bajci, nestvarno dodirivao opremu, sebe, taj ljuti kamen, san svakog alpiniste. Bojao sam se da ne omanu baterije koje sam grejao telom. Crvena tačkica na kameri i foto-aparatu uveravala me je da je sve u redu, da će ostati dokaz o mom podvigu. Mislio sam na Gorana. Bilo mi je žao što nije sa mnom jer smo toliko vremena proveli zajedno, zbližili se za ove četiri godine otkad osvajamo vrhove sveta. Setio sam se i supruge Jadranke, koja je strahovala, ali i hrabrila nas. I starijeg sina Ivana koji ima osam i po godina i koji zna napamet svih četrnaest svetskih vrhova viših od 8.000 metara. I Igora koji ima četiri i po i kojem je još svejedno šta to tata radi. Ali, siguran sam, biće ponosan kad shvati. Bilo mi je pomalo žao što tog trenutka nisam imao s kim da podelim sreću. Jer, sreća mora da se deli. Malo sam vode bio poneo. Samo dva litra. I ponestalo mi je. Osećao sam da polako dehidriram. Žvakao sam voćne kocke da mi ne bi usta ispucala. Brisao sam krv iskašljanu iz grla. Goran i ja smo tim i ostali smo tim. Ta misao me je pratila. Bio sam svestan situacije da sam prvi Srbin koji će biti upisan da se ispeo na Mont Everest. To nije mala stvar za našu napaćenu zemlju. Neskromno sam to shvatio svom svojom težinom. Pobedila je moja, to jest naša, poznata tvrdoglavost, da isteramo stvar do kraja, onda kad najmanje za to ima šansi.

Tek početak

Dragan Jaćimović se oporavlja. Ima tegoba sa mišićima noge, preveliki napor su pretrpeli.

- U 10 sati i 51 minut sam krenuo dole. Nijednog trenutka nisam pomislio da mi je ovo prvi i poslednji put na Everestu. Siguran sam da mi je ovaj uspeh tek početak. Jer, Everest jeste najviši, ali ne i najteži vrh na svetu za osvajanje. Mlad sam. Željan iskušenja. Ovo iskušenje je pokazalo da imam dovoljno snage i volje, što je važnije, možda. Kada sam sve po dva puta proverio: pokupio zastave i opremu, kameru i aparat, sa rancem sam krenuo dole. Sasvim sam bio svestan da sam zajahao najveću i najvišu planinu na svetu. Da ću imati čime da se ponosim. I ne samo ja. I svi oni koji su bili s nama i uz nas. Vraćanje sa Konjskog sedla do logora na 8.000 metara obično traje oko pet sati. Ja sam se vraćao čitavih osam. Spavao sam u dva navrata, što je, kažu, opasno po život. Ali, zbog hipoksije, organizam je tako hteo. Nije me slušao. Kada su me videli u logoru, nastalo je veselje. Klimao sam glavom i pokušavao da ispričam, ali su svi skakali na mene, grlili me.

Ispostavilo se da je Dragan Jaćimović bio poslednji koji se ove godine popeo na vrh Himalaja. Jer, od kraja maja počinju vremenske nepogode i Šerpasi se povlače. Ministarstvo za turizam i civilnu avijaciju Nepala više ne izdaje dozvole za te poduhvate do sledećeg proleća.

- Iz njihovog ministarstva je došao zaduženi službenik, pregledao slike i video-trake, uverio se u verodostojnost svega, uzeo mi podatke i uskoro će mi na kućnu adresu stići sertifikat. A u godišnji almanah za 2000. ući će i moje ime kao osvajača Mont Everesta.

Dragan Jaćimović, čovek neograničene volje i velike snage, "Kobra" u najpozitivnijem smislu te reči, osvetlao je obraz i sebi i svima nama. Stižu mu čestitke, ali on ne spava na lovorikama. Sprema sa Goranom nov poduhvat. O tome, kaže, reći će konkretnije kada za to bude vreme. Energija koju ovaj mladi čovek širi oko sebe gotovo da je opipljiva.

Ozren MILANOVIĆ