Somborski spomenar Pavla Blesića

Zapis o majci Mariji

Dugo je bio poznat po starim kapijama i oronulim zidovima svog rodnog grada, a onda je zaronio u svet dokumenata i porodičnih albuma

Na izložbama u Somboru, Subotici, Novom Sadu i Beogradu somborski slikar Pavle Blesić svodi račune svog poluvekovnog rada. Skulpturama, crtežima, tapiserijama i slikama on ispisuje najneobičniji spomenar svog rodnog grada iz kojeg je retko izbijao. Zaljubljen u Sombor, postao je njegov zatočenik i hroničar vremena prošlog.

Blesićeva biografija, ona u kojoj se nabrajaju umetnikove samostalne izložbe, nije bogata, a evo zašto.

- Može nekome da izgleda da sam sebičan čovek jer svoje skulpture u početku, pa onda slike, nisam radio za izložbe, nisam imao ambicija da na izložbama dokazujem svoj umetnički ego, nego sam se trošio, krunio svoj umetnički naboj, u somborskom okruženju, u ovom svom ateljeu - kaže umetnik. - Ja sam rođen u Somboru i on je neraskidivi deo mene, a samim tim i mog rada.

Sada na retrospektivnim izložbama povodom pedesetogodišnjice umetničkog rada i 75-godišnjice života publika, pa i kritičari, mogu da ga upoznaju i po nekim drugim slikama, a ne samo po kapijama i zidovima.

- Bilo mi je ponekad krivo kad čujem da za mene kažu: "Onaj Paja, kapidžija iz Sombora!" Jeste, slikao sam proteklih nekoliko godina te izanđale somborske kapidžike i oronule varoške zidove jer je i to deo mojih zapisa o rodnom gradu. To je moj spomenar somborskog (ne)zaborava. Ali, slikam i drugo.

Pavle Blesić: ZABORAVLjENI ZID

Svoje zapise o Somboru Blesić je proširio na likove, na stare dokumente...

- Malo bojažljivo, da ne bih poremetio koprenu uspomena, zaronio sam u intimu svoje varoši i, rekao bih, u male stvari u njoj. Jednostavno, kao rođeni Somborac naslutio sam umetničkom intuicijom izazove u njima. A onda sam pokušao da tragam za mogućnostima savremenog slikarskog kazivanja o tome.

U tom ciklusu zapisa je i slika sa likom njegove majke koju je "odlikovao" s nekoliko kolajni.

- Ja sam, valjda, jedini čovek na svetu koji je tako zdušno odlikovao svoju majku. Ona, moja mati Marija, zaslužila je to ordenje. Jer, dve moje sestre i mene ona je podizala i pripremala za život. Otac Marko je bio varoški redar, boemčina, koji je mnogo voleo druženje i kafane i retko je bio u krugu porodice. Majka je radila od jutra do sutra, pa sam od zaborava želeo da sačuvam i taj zapis o njoj.