Životin J. Nikolić: selo - likovni centar u Pomoravlju Vranovac u vatrometu boja "Seljačka Šumadija na Nikolićevim slikama ne miriše na znoj, ne podseća na bune i ratove, ona je sva u idiličnim akordima, u lepoti sna - svaka slika je svet za sebe", zapisao je kritičar Sreto Bošnjak Na proplancima planine Crni vrh kod Jagodine ugnezdilo se selo Vranovac. Ako je dobilo ime po vranama, koje su takođe crne, onda je to suprotno njegovom raskošnom koloritu. Otud nije čudo što je ovo selo iznedrilo slikare na čijim platnima je vatromet boja. Svi su samouki i kako kaže rodonačelnik ove male likovne kolonije Životin J. Nikolić iznedrilo ih je vranovačko podneblje, a kosmičke sile su tome pripomogle. On se seća da je još u osnovnoj školi skrenuo na sebe pažnju crtežima "Igranje mečke" i "Zadušnice", da bi se posle toga sav posvetio slikanju. Ubrzo su četkicu i boje prihvatili i njegov brat Milorad i otac Jezdimir, koji je inače bio višestruki zanatlija. Pridružili su im se i Životinova deca ćerka Sanja i sin Saša. U međuvremenu slikarsku zajednicu u Vranovcu je uvećao Ljubiša Jovanović, kao i Milinka Savić iz susednog sela Gornje Štiplje. Likovna "zaraza" se širila Pomoravljem. U Jagodini su se među samouke umetnike svrstali Dragan Pavlović (sada stvara u Beču) i Stevan Veljković (u Lilu je slikar i galerista), zatim Boris Stevanović iz Lozovika i mnogi drugi. Beogradska pesnikinja Mira Alečković, oduševljena samoukim stvaraocima u moravskom selu, napisala je ove stihove: "U Vranovcu je nekad bilo vrana/ ali jedna je bila zlatna/ i spustila đerdan zlatni/ na mnoga slikarska platna." A pesnik Gruže Dobrica Erić je u "Zlatnom đerdanu" ovako okarakterisao umetničku radionicu domaćina u Vranovcu: "Ceo jedan narod žedan Đurđevdana i Božića/ stao je u zlatni đerdan Životina Nikolića". Koviljka Smiljković, upravnica jagodinskog Muzeja naivne umetnosti, u kome je Nikolić predstavljen sa devet radova, rekla je da on ne slika folklor, ali iz njega uzima elemente, pa zato njegove slike podsećaju na vez i tkaninu. A likovni kritičar Sreto Bošnjak ovako je okarakterisao slikarstvo rodonačelnika vranovačke škole: "Ta seljačka Šumadija na Nikolićevim slikama ne miriše na znoj, ne podseća na bune i ratove, ona je sva u idiličnim akordima, u lepoti sna - svaka slika je cvet za sebe. On koristi obilje folklora, vizuelnog i običajnog. U njegovim slikama nema mitologije, religioznih scena, čudovišta i fantastike. Slika je njegova "svečanost oka" i radost duha, otvoren prozor u neki drugi, lepši svet, izvan ovog našeg vremena i izvan svih vremena." A Đorđe Kadijević je tome dodao: "I ma šta iskusio u godinama što su pred njim, Životin Nikolić, ubeđen sam, neće dopustiti da potamni to njegovo titravo, pegavo sunce, da se snužde njegove šarene, crveno-zelene-žute tarabe, da opuste njegova dvorišta sa plavo- zeleno-rozikastim bunarima, oko kojih kao pauni u zemaljskom raju gmižu gizdave kokoške. Neka nam se učini da je ta slika raja odveć "nevina", ali ne možemo poreći da nam takva, šarena i puna kružića i tačkica, nije draga, i već pomalo potrebna". Životin Nikolić je okupio samouke slikare Srbije u Udruženje sa sedištem u Vranovcu i učinio mnogo na njihovoj, a i svojoj afirmaciji. Izlagao je na 160 kolektivnih i 60 stalnih izložbi na području prethodne Jugoslavije, ali i u Ženevi, Tunisu, Montrealu i još nekim gradovima u svetu. Zastupljen je u Beču u muzeju "20. stoleće", a u Lavalu kod Pariza u Muzeju Henrija Rusoa.

---