Porodica MiljkoviŠ pešice stigla od Hrama svetog Save do Atosa Milena poljubila svetu zemlju Mlada Kragujevčanka je prva žena, posle carice Jelene, koja je stupila na svetogorsko tlo. Put dug oko hiljadu kilometara prešla je sa ocem Milošem i bratom Milanom za dvadeset šest dana Zavet i san su ispunili. Pešice za dvadeset šest dana, noseŠi neophodni teret težak petnaestak kilograma, korak po korak, sa platoa ispred Hrama svetog Save na Vračaru došli su do Hilandara i dalje do najvišeg vrha Svete gore Atosa na 2033. metra. Krenuli su na Vidovdan, 28. juna, posle vidovdanske liturgije i molebana za sreŠan put koji su služili sveštenici svetosavskog hrama. (Nastavak sa prve strane) Miloš, pedesetogodišnjak, staklorezac Fabrike automobila u Kragujevcu, Milena, dvadesetdvogodišnjakinja, student druge godine hemije i Miloš MiljkoviŠ, osamnaestogodišnjak, tek svršeni srednjoškolac, otac, kŠi i sin, prva su srpska porodica koja je pešice stigla na Svetu goru. Pred metalnu kapiju sa krstom koja i simoblično označava ulazak na Atos i predstavlja hilandarska vrata, stigli su 21. jula posle dvadeset tri dana hodanja, muka, ponekad i prevelikih za tela i duše dvoje mladih ljudi, ali ne i za njihovu veru da Še stiŠi u Hilandar i ostvariti san koji su samo šest meseci ranije, u svojoj skromnoj kuŠici u Kragujevcu njih troje počeli da snivaju sa majkom Radicom, zaposlenom u Fabrici namenske i bakom Živanom, penzionerkom. Žuljevi su popucali Iz porte Svetosavskog hrama, hvatajuŠi se Avalskog i starog kragujevačkog puta, nekadašnjim carigradskim drumom, Miloš, Milena i Milan MiljkoviŠ su krenuli put Kragujevca. - Dogovorili smo se da ne idemo autoputem jer je to za nas koji pešačimo "pustinja" bez vode, izvora, kuŠa i dvorišta, čega ima na "sporednim", kragujevačkom i carigradskom drumu. Negde pred Oplencem, gde smo svratili da se pomolimo u crkvi svetog đorđa, Milena je dobila žuljeve na tabanima i između prstiju - priseŠa se tata Miloš sa jednog od najtežih trenutaka na putu, a bilo ih je još. - Kada smo joj predložili da zastanemo, naljutila se - dodaje brat Milan. - "Ne, ne, idemo, pa makar na rukama išla", rekla je onako odlučna i hrabra kakva je... - Ništa strašno. Zastali smo, probušila sam žuljeve, namazala ih mašŠu, stisnula sam zube i predveče smo bili u Kragujevcu. Dočekali su nas momci i devojke iz Kulturnog centra predvođeni direktorom Živomirom RankoviŠem, pesmom, igrom, pogačom i solju, a ja sam i pored užasnih bolova oseŠala da mogu da poletim. To nisu mislili i lekari kragujevačke bolnice. Žuljevi su joj "isečeni",noge previjene. Dan i po morala je da ostane u Kragujevcu, pa su tek onda krenuli put Kruševca, Niša, Skoplja i Soluna... Lekar Vojne bolnice Slavoljub StaletoviŠ je Mileni poklonio desetak tuba izvanredne masti, da usput neguje tabane. - Imala sam ja još jednu krizu i to mnogo strašniju. Na ulazu u Niš posle 250 pređenih kilometara, zapala sam u strašnu krizu. Približavali smo se tabli na kojoj je pisalo "Niš-centar", a pored nje je stajala reklama za restoran "Mekdonalds". Bilo je izuzetno toplo, oko 45 stepeni. Znoj mi je ulazio u oči, telo mi je malaksavalo, noge kao da nisu bile moje, a od automobila koji su promicali pored nas i "vazdušnih udara" počele su da me bole uši. Otac i brat su primetili da zastajkujem, usporavali su korak, hteli sa mnom da razgovaraju, a ja sam samo odmahivala rukom i govorila: "Idite, idite...". Počela sam i da haluciniram, pa sam umesto oznake da do centra Niša ima 4.000 metara, "pročitala" da piše - 400 metara. Tipična halucinacija i premor... A sami smo krivi jer smo prethodnog dana, kao da nas je neka đavolja sila povukla, rastojanje od Ražnja do Niša, pedesetak kilometara, prešli gotovo bez odmora. Milan je sanjao majku Dok baka Živka i majka Radica pripremaju sokove, slatko i kafu, Milan "brani" seku, prekida je da bi ispričao da je i on imao loše sate i dan. - Prošli smo bili Stratoni, gradiŠ samo 35 kilometara udaljen od Svete Gore - seŠa se svakog detalja Miloš. - Bili smo premoreni i oko 21 čas smo u jednoj šumi legli da prespavamo. Odjednom, u mraku, osetio sam čvrst očev zagrljaj i kao u bunilu čuo njegove reči: "Dobro je, sine, dobro je... Sve je u redu, tu sam, otac je tu..." A šta je, u stvari, bilo. Sanjao sam da sam stigao kuŠi u Kragujevac, pa sam u snu počeo da vičem: "Mama, evo me, stigli smo, mama, stigli smo". Otac je čuo, skočio i zagrlio me, a ja sam se tog trenutka probudio. Sanjao sam majku. A u snu sam buncao rečenicu koju sam stvarno izgovorio kada nas je automobilom sačekala u Preševu gde smo po povratku sa Atosa iz Soluna došli vozom. "Mama, evo nas, uspeli smo". To sam rekao. Miloš, Milena i Milan gotovo samo uzgred spominju ono što interesuje sve njihove prijatelje, komšije, rođake i sve drage ljude koji su ovih mesec dana bar tri-četiri puta dnevno sa njima bili u mislima ili se čuli mobilnim telefonom koji im je za put poklonio Milošev brat. - Napravili smo u tih hiljadu kilometara od Beograda do Atosa nekih milion koraka, vodu i hranu nismo nosili, tek litar dva, dok ne dođemo do prve česme ili izvora, da bismo imali što manje tereta, a sve troje smo na putu iscepali po sedam pari cipela. Milena je jedne, za uspomenu, čak i sačuvala - priča otac Miloš. - Prelazili smo između 25 i 40 kilometara dnevno, jednom, ono pred Nišom, čak i pedeset kilometara u jednom danu, a hranu smo kupovali od seljaka, na pijacama... Spavali smo pod vedrim nebom, uvek blizu naselja, najčešŠe u dvorištima seljaka koji su nas od srca primili. Milena stupa na Svetu Goru Dva najlepša doživljaja sve troje MiljkoviŠa na hodočasničkom putu su susret sa hilandarskim ocima Vasilijem, antiprosopom, predstavnikom Hilandara u Svetogorskom savetu u Kareji i ocem Vojislavom Bilbijom, čestim gostom hilandarskog svetilišta u Kakovu, kao i sam uspon na Atos, na koji su, posle pričesta u Hilandaru, krenuli Miloš i Milan, ostavivši prethodno Milenu u Jerisosu. - Morali su da me ostave - objašnjava priču Milena - jer ja nisam smela, kao žensko na Hilandar. Sa ocem i bratom sedela sam u dvorištu manastira u Kakovu, razmišljali smo gde da ih čekam, gde da spavam te tri noŠi dok se oni vrate sa Atosa, kada su naišli otac Vasilije i otac Vojislav. Videvši našu zastavicu na kojoj je pisalo "hodočašŠe", prišli su nam i počeli s nama da razgovaraju. Bili su presreŠni zbog naše hrabrosti, ali je otac Vasilije primetio i tugu u mojim očima što se posle dvadeset tri dana, pred samim Hilandarom i Svetom gorom rastajem sa ocem i bratom. - Milena, zbog onoga što si do sada učinila, zbog tvoje volje i želje da se dolazeŠi dovde pešice pokloniš svetogorskoj zemlji, doživešeŠ sutra nešto što Še ti za čitav život ostati u srcu. Rekao mi je otac Vasilije. - Budite sutra oko deset časova u Kumici, na ulazu, na granici, Svete Gore. - Poslušali smo i nešto pre deset časova i bukvalno na stotinak metara od metalne kapije koja predstavlja takozavna svetogorska i hilandarska vrata, mesto odakle počinje svetogorska sveta zemlja, deleŠi se od civilnog dela