Zlatiborski simbol nije izumro

Kloniran zlatni bor

Kada je proletos otkriveno da se još zimus izvalilo jedino stablo, svi su mislili da je drvo po kojem je planina dobila ime zanavek nestalo sa lica zemlje. Ali, dr Mihailo Tošić, šumarski inženjer, uspeo je da oživi ovaj izrod u svojoj vrsti

Bio je nadaleko čuven. Čak slavan. A umro je u samoći. Samo se izvalio, ostavljajući za sobom duboki krater prečnika tri metra. Starina, godine mu još nisu precizno sračunate mada upućeni u njegov životopis vele da je sigurno prevalio osmu deceniju, nije izdržao velike mrazeve, težak sneg na svojim plećima i nalete vetra što je na imanju porodice Kuzeljević, u novovaroškom selu Negbina, na padinama Murtenice, na samom kraju Zlatibora, potkraj lanjske zime nosio sve pred sobom.

(Nastavak sa prve strane)

Poslednji čuveni beli bor prošaran žutim četinama, "zlatni kako ga seljani oduvek zovu,, pao je 17. decembra prošle godine.

- Da se zlatni bor srušio, mene su novinari obavestili tek 25. aprila ove godine. Samo sedam dana pre toga smo se dogovarali u Javnom preduzeću "Srbijašume" u Beogradu da se obave pripreme do jeseni i sledećeg proleća da se obavi kalemljenje i urade drugi poslovi na trajnoj zaštiti ovog varijeteta belog bora. Ali, nevreme nas je preteklo - priča dr Mihailo Tošić, inženjer šumarstva u penziji, vrstan kalemar, dok zaklonjeni od vreline sedimo na tremu njegove vikend kuće u selu Rasna nadomak Požege. - Istog časa kad mi je vest saopštena, krenuo sam put Negbine sa džakom i kalemarskim priborom pod miškom. Sve sam se nadao da je preostala još neka živa grančica. Srećom, nisam se uzalud nadao. Jednu grančicu sam nakalemio na stabalce belog bora, visok pedesetak santimetara, koje je niklo na desetak metara od palog drveta. Ostalo, tridesetak grančica koje još nisu bile sasvim svele, strpao sam u džak i doneo ovamo. Sve sam ih nakalemio na mladice belog bora koje sam već imao u dvorištu. Ali, suša je učinila svoje. Preživelo ih je pet-šest i na njima su već izrasle žute iglice pri vrhu. Zahvaljujući, kako se to sada kaže popularno i naučno, kloniranju,, zlatni bor sa Negbine, naučno ime mu je Pinus silvestris L. var. zlatiborica Omanović, ostaće sačuvan za pokolenje.

Ima ih i na Tari

Običan svet je čuo samo za ovaj, Omanovićev zlatni bor. - Međutim, dr Tomić nam objašnjava da borova sa zlatastim četinama ima više vrsta. On sam je pre šest godina, proučavajući zlatiborske borove, uz pomoć meštana baš u Negbini našao jedno mlado stablo belog bora sa žutim iglicama s tim što su one u odnosu na pomenuti zlatni bor kraće, mnogobrojnije i, što je najvažnije, jednoobrazne, to jest, žutozelene boje u toku leta, zlatnožute u jesen i tamnožute u toku zime. Postoji i razlika u anatomskoj građi između ovih borova pa je u botanici ovo stablo nazvano Pinus silvestris var. aurea zlatiborensis Tošić.

- I ovo stablo sam klonirao u mom dvorištu - nastavlja dr Tošić. - Jedan bor sa žutim iglicama, ovog puta crni, 1995. godine pronašao sam na Tari, na mestu zvanom Osijek, iznad sela Kremne. Slobodan Janković vlasnik imanja na kojem raste ispričao mi je da je tada stablo bilo staro oko 55 godina i da su mu jednogodišnje četine zlatnožute, a dvogodišnje i starije žutozelene boje. A i prvi zapis o boru sa zlatnim četinama koji je načinio Josif Pančić odnosio se baš na crni. On je, naime, još 1875. godine posmatrao stablo crnog bora u blizini Negbina. Meštani su ga već tada nazivali zlatni bor, a u "Dodatku flori Kneževine Srbije" Pančić je zapisao: "Zlatni bor što u jednom komadu u blizini sela Negbina raste nije ništa drugo nego običan crni bor, koji je sa bilo koga kvara zakržljao, te mu se vrh nakrivio,a četina nešto požutela." Pančićev naslednik profesor Adamović je proučavao ovo stablo i utvrdio da je poseban varijetet, a češki botaničar Novak ga je 1926. godine i fotografisao.

Kosta Urošević, profesor biologije iz Užica, o istom stablu zlatnog bora, pored ostalog, piše: "Obišao sam ga prvi put u junu 1910. godine. Visok je do šest mestara, u obimu ima metar i po, oko sredine je kriv, vrh mu je presečen, a grane su mu razvedene horizontalno kao u svih starijih crnih borova." Uroševiću je zagonetna žuta boja, koju i Pančić pominje, ali on primećuje da se takve iglice stalno održavaju. "Ako je bolestan, on bi se do sada svakako osušio i uginuo, međutim on kao takav i dalje postoji", zaključuje užički profesor. Ovo stablo se prema Salihu Omanoviću, šumarskom inženjeru iz Sarajeva, koji je otkrio beli zlatni bor 1937. godine (onaj s početka priče), osušio 1934.

Tri teorije o imenu

- Profesor Urošević je u svojim radovima kategoričan da Zlatibor nije dobio ime po boru koji je Pančić video i Adamović opisao, već po bogatstvu borovih šuma koje su posečene da bi se dobili pašnjaci - besedi dr Tošić o poreklu imena jedne od najlepših i najposećenijih planina u Srbiji. - Nema dokumenata koji bi jasno dokazali vreme i poreklo nastanka naziva Zlatibor. To je nesumnjivo toponim vezan za vrstu bora isto kao mesta zvana Krnji bor, Borovi, Borići, Borova glava. Ranije se Zlatibor i šire područje oko njega zvalo Rujno, po istoimenom manastiru kod Užica. U 18. veku sve je češći naziv Zlatibor, mada se za širu okolinu i u 19. stoleću zadržava naziv Rujno. Krajem prošlog veka poreklo naziva Zlatibor izaziva interesovanje i polemike iz kojih su se iskristalisala tri mišljenja. Po prvom, naziv potiče od bogatstva borovih šuma. Smola, katran i luč bili su predmet i međudržavnih trgovinskih ugovora, a Zlatiborci su za luč i katran kupovali sve što im je trebalo, počev od žita i drugih kućnih potrepština pa do plodnih njiva u požeškom polju. Po drugom, naziv je dobijen po žutom izgledu zlatiborskih pašnjaka izmešanih sa retkom borovom šumom. A po trećem, u narodu najpoznatijem, planina je dobila ime po stablima bora sa žutim četinama nazvanog zlatni bor.

Zlatni bor je, međutim, mutant, narodski rečeno izrod u svojoj vrsti. Greška prirode. Proučavajući ih, dr Tomić (doktorirao je na temu genetike i oplemenjivanja šumskog drveća sa naglaskom na beli bor) utvrdio je da ovaj koji je zimus pao, dakle i kalemljene mladice u njegovom vrtu, ima tri vrste četina: zelenih oko 80 odsto, a žutih i žutozelenih svega oko 20 procenata. S tim što se žućkaste nalaze na posebnim grančicama pri vrhu letorasta grana. Žute četine imaju kraći životni vek, te ih prvenstveno iz tog razloga ima malo, a ne zato što posle određenog vremena prelaze u zelenu boju, kako se uglavnom u literaturi tumači ova pojava.

Žuta bukva sa Vlasine

Na svom placu, površine svega 37 ari, ispod kojeg je tunel kroz koji tutnje vozovi na relaciji Beograd-Bar, dr Tošić je napravio svojevrsnu botaničku baštu. Tu su, uz raznovrsno voće i povrće, i Pančićeve omorike, pa čempresi, piramidalne jele, srebrna smrča,mahonije, američki i domaći hrast, smrča gracilis, pa ona sa granama koje buvkalno vise (obe je Mihailo pronašao na Goliji), tri crna bora sa Zlatibora sa srebrnastobelim četinama...

- Najviše sam ponosan na ovu piramidalnu jelu - pokazuje na vretenasto stablo koje se svojom visinom i lepotom izdvaja u vrtu. - Pronašao sam je na planini Ogorijevac, južno od vrha Javora, opština Sjenica, u šumi jele i bukve, 1963, a okalemio ovde dve godine kasnije. Ova jela ima veoma uzanu i piramidalnu krunu sačinjenu od grana koje rastu uvis pod veoma oštrim uglom, a u njenom gornjem delu su i potpuno uspravne. Kruna se kod ove jele može obnavljati što predstavlja poseban fenomen.

Nalazište piramidalnih jela, čije je zvanično ime Abies alba Mill. var. elegantissima Tošić, 1965. godine stavljeno je pod zaštitu države i predstavlja vanrednu botaničku vrednost jedinstvenu u našoj zemlji, a verovatno i u Evropi. Jer, tragom dokumenata po kojima je takva jela nađena u Francuskoj 1857. i u Nemačkoj 1891. godine, dr Tošić je stigao u šume južno od Grenobla, a potom i u arboretum (botanička bašta koju čini šumsko drveće) u Aušbergu, Švajcarska, ali tamo takvih jela nije bilo. A i njihov opis nije odgovarao izgledu jela sa Ogorijevca i iz Tošićeve bašte.

- Sva moja istraživanja govore u prilog da je naša piramidalna, elegantna jela, jedinstvena lepotica svoje vrste na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Dobro je što je zaštićena zakonom, mada su bez ljudske brige, u smislu daljeg razmnožavanja, paragrafi mrtvo slovo na papiru. i kraj zlatnog bora još u vreme Drinske banovine i Kraljevine Jugoslavije stajala je tabla na kojoj je pisalo: "Ko oštećuje ovo stablo, ili izvodi neke promene na njemu, kazniće se po paragrafu...", a, ipak, danas na tom mestu tih borova nema - kaže ovaj neumorni istraživač našeg šumskog blaga iza koga je 55 originalnih naučnih radova predstavljenih i na kongresima i skupovima botaničara u inostranstvu.

Razotkrivena prevara

- Srećom zlatni bor - nastavlja dr Tošić - niko nije prisvojio sa strane kao što se to, na primer, desilo sa bukvom sa žutim listom, narod je zvao zlata, zlatija, žutija, a prvi je na Vlasini zapazio i opisao u jednom zagrebačkom šumarskom časopisu profesor Obradović iz Beograda, 1892. godine. Međutim, jedan Nemac, poznati rasadničar, prezivao se Špet, uneo je žutu bukvu u svoj katalog i registrovao pod svojim imenom i to 1891. godine. Nekako se domogao kalem grančice i uspeo da ovo lepo drvo raširi po celoj Evropi, ali pod njegovim imenom. Ona i po našim parkovima raste kao špet bukva. Tek je pre nekoliko godina Branislav Jovanović, profesor dendrologije, nauke o šumskom drveću, razotkrio prevaru. Mada u svom radu nije koristio taj termin, i laiku je jasno o čemu je reč.

Iako zašao u sedmu deceniju života, dr Mihailo Tošić svoje penzionerske dane ne provodi u dokolici. Pun je energije, zdravlje ga još dobro služi, a o našem šumskom blagu priča kao zanesenjak koji je tek na početku naučne karijere. S velikom ljubavlju neguje svoje borove prošarane zlatnim četinama, jele što streme ka nebu kao odapete strele, zadovoljan što je, eto, i sedma sila počela da navraća u Rasnu. A ko zna kakvo će ime Hrasno Polje, kako se u vreme Turaka zvala Rasna (hrasno znači dobro, plodno polje) imati za sto godina, na primer.

Možda će joj ga odrediti neko drvo-izrod što se baškari ili upravo stasava u Tošićevom vrtu.

Milica STAMATOVIĆ