Ispovest nevino optuženih

Nije samo mržnja nego i pohlepa

Miroljub Momčilović i njegovi sinovi Jugoslav i Boban su proveli u zatvoru u američkoj vojnoj bazi "Bondstil" kod Uroševca trinaest meseci, preživljavajući, donekle sigurni, golgotu Srba na Kosovu i Metohiji. Pretila im je kazna zatvora od četrdeset godina

Prekrio je šakom oči i tako, nalik detetu koje kad zažmuri veruje da je postalo nevidljivo za okolni svet, promrmljao umornim glasom:

- Otišao sam pre neki dan sa suprugom u Crveni krst da preuzmemo paket humanitarne pomoći, pribojavajući se sve vreme da će me neko prepoznati. Kada smo izašli, pritrčali su nam neki ljudi i navalili da im prodamo paket. Hteo sam da propadnem u zemlju, zamalo da puknem od stida i besa...

(Nastavak sa prve strane)

Posle se dugo izvinjavao zbog tog trenutka slabosti, tog izliva emocija, pripisujući to sebi kao kakvu krivicu. Još ne može da se snađe iako je prošlo već dvadesetak dana otkako je, posle trinaest meseci provedenih u vojnom zatvoru u američkoj vojnoj bazi "Bondstil", pušten na slobodu.

Miroljub Momčilović, rođen 1941. godine u Gnjilanu, nekad gordi vlasnik jedne od najboljih mašinskih radionica u Jugoslaviji, imućan a dobar čovek sa bezbroj prijatelja i poznanika, saradnika i poslovnih partnera, tavori danas na dalekoj periferiji Niša svoje prognaničke dane.

Sudbina Miroljubovih sinova Jugoslava i Bobana je istovetna, a ona što je snašla suprugu, ćerku, snahu i dvoje unučadi slična je a podjednako strašna.

- Nedavno je kod nas bio jedan američki novinar, možda baš taj Džošua Hamer iz "Njusvika", nema ruku - priča Miroljub. - Dugo je razgovarao s nama, slikao nas. Učinilo mi se da je iskren, ali džaba, ja u njih više nemam poverenja. Ništa mu nisam prećutao, ništa nisam iskrivio, ne daj bože da sam nešto slagao. Prijatan je čovek, izgleda pošten, sve je to u redu, ali ja Amerikancima, brate, više ne verujem.

Kome verovati

Želeo bi da poveruje kako im je trinaestomesečni boravak u američkom vojnom zatvoru zapravo spasao život, kako su to tvrdili neki od čuvara. Ali, čak i tolika neizvesnost slobode za njega je bolja i prihvatljivija od izvesnosti utamničenja: sloboda je prirodno stanje i ishodište časti, zatvor je posledica krivice ili bar sumnje.

- A bili smo nevini, to je svima bilo kristalno jasno - nastavio je tiho.

- Jedan američki oficir mi je dobronamerno rekao da bismo u njegovoj zemlji, zbog onoga za šta nas terete i uz dokaze koji su ponuđeni, proveli u zatvoru najviše dvadeset četiri časa. Ali, nas su uhapsili u subotu, 10. jula prošle godine a oslobodili nas kao nevine u sredu, 9. avgusta ove godine. Trinaest meseci smo bili zatvoreni iako su svi, ali baš svi, znali da nismo krivi ni za šta, a posebno ne za ono za šta nas terete.

Sudio im je Albanac, pravnik sumnjivih kvalifikacija i još sumnjivijih moralnih pravnih načela. Za njega je pravo vrlo rastegljiv pojam, a pravda tek magličasta naznaka.

- U tom sukobu pred našom kućom u Gnjilanu učestvovali smo moja dva sina i ja, bar sedam napadača Šiptara i trideset sedam pripadnika Kfora. Kforovci su odmah sastavili izveštaj na 137 gusto kucanih stranica o tome šta se dogodilo, ko je na koga pucao, ko je koga ubio ili ranio, ko se gde nalazio... U njemu je sve pisalo, ali taj izveštaj, navodno, nije stigao do sudije. A kakav je on pravnik i koliko je bio zainteresovan za dokaze i logiku, najbolje pokazuje jedan na izgled beznačajan detalj: u pripremljenoj optužnici je, između ostalog, pisalo da sam ja rođen 1948, a moj stariji sin 1958. godine. To nekome može da bude nevažno, ali nije svejedno da li je pucao neko od pedeset ili šezdeset godina i sigurno nije zanemarivo to što sudiji promiču takve pojedinosti.

Onda se zamislio na trenutak, pa nastavio:

- Da budem pošten, Amerikancima je bilo jasno šta se događa. Oni su nas odmah pitali: hoćemo li što pre na suđenje ili ćemo da sačekamo da dođe međunarodni sudija. Izrazili smo želju da se suđenje održi što pre, jer smo bili apsolutno sigurni u svoju nevinost. Bila je to greška... Sad znam: da konačno nije došao međunarodni sudija, neki Francuz, onaj Albanac bi nam razrezao po najmanje četrdeset godina robije.

Juriš na kuću

Momčilovići su bili čvrsto rešeni da ostanu na Kosovu i Metohiji, u svom rodnom Gnjilanu, bez obzira na sve. Bili su ugledna porodica koju su poštovali i Srbi i Šiptari, nikome se nikada nisu zamerili, a mnogima su, kad je bilo prilike, iskreno pomagali, bez obzira na veru i naciju.

- Bila je to greška o kojoj smo mogli da razmišljamo trinaest meseci tokom svog zatočeništva i zbog koje ćemo se kajati celog života - uzdahnuo je Miroljub.

- Jer, da smo se na vreme iselili s Kosova i Metohije, ne bismo sad spali na prosjački štap. Greška nas Srba je i to što naivno verujemo da Šiptare u zločin gura samo mržnja, a ne i pohlepa. Što bi oni mene, nas Momčiloviće mrzeli? Pa, od nas su imali samo dobro. Ali, naša kuća, naša radionica koja je zapravo mala fabrika, naša prodavnica, celokupno naše imanje, po njihovoj proceni vrede bar dva miliona nemačkih maraka. Mislim, vredeli su, jer danas, tamo u Gnjilanu, stoje samo nagoreli zidovi kuće, sve je opljačkano i uništeno.

Te subote, 10. jula 1999. godine, pred kuću Momčilovića u centru grada došla su trojica nepoznatih mladića. Bahato su zahtevali da im se pokažu dokumenta za automobile. Bili su u civilu, a predstavili su se kao pripadnici "OVK".

- Staloženo sam im odgovorio da ću dokumenta pokazati samo ovlašćenim licima, a da oni, očigledno, to nisu. Besno i arogantno su mi pretili tu, pred kućom, ali kad su shvatili da neću popustiti, okrenuli su se i otišli. Ja tada nisam bio svestan da je to, zapravo, bio početak napada na našu kuću.

Četiri sata kasnije, nešto pre pet po podne, pred prodavnicom se zaustavio "jugo". Neko je pozvonio i Miroljub se javio na interfon. Čovek pred ulazom je tražio da majstor siđe dole jer mu trebaju svećice.

- Provirio sam kroz prozor, ali ništa nisam mogao da vidim. Mi smo pre tri godine postavili oko kuće moderan sistem obezbeđenja, sa alarmima i video- kamerama. Bile su uključene i ja sam na ekranu monitora video jednog uzrujanog čoveka koji nikako nije ličio na kupca. Pitao sam ga preko interfona da li mu trebaju svećice za automobil ili za motor, na šta je on besno uzviknuo: "More, silazi dole, majku ti srpsku, ti nam trebaš!" Nastavio je da urla: "Silazite dole svi koliko vas ima, imate dva minuta, predajte se, ovde je UČK"... Čulo se razbijanje stakla na vratima, drmusanje rešetki i repetiranje oružja. Nisam znao koliko ih je pred kućom. Docnije, pregledajući snimak, prebrojao sam ih sedam ili osam, ali mislim da ih je bilo više.

Nastala je pometnja, a po prozorima su počeli da se prolamaju rafali.

- Uzeo sam automatsku pušku kojom je bio zadužen Jugoslav, moj stariji sin, pa priđem prozoru i nasumice ispalim dva rafala. Nisam znao šta se događa, ali čujem da i kforovci počinju da pucaju, zvuk njihovog oružja se razlikuje od našeg. Doviknem svojima: "Kfor puca, spaseni smo."

Koga je Kfor spasao...

Nekoliko minuta nakon početka pucnjave pred kućom Momčilovića se zaustavio tenk.

- Provirim kroz prozor i vidim da je topovska cev uperena na kuću, na nas. Neki prevodilac nam je vikao na srpskom da se predamo. Nego šta nego da se predamo Kforu, oni su tu da nas zaštite. Uzeo sam jedan svežanj ključeva, vezao za njega belu maramicu i bacio ga kroz prozor. Izgleda da to ovi dole, pred kućom, nisu primetili jer je onaj prevodilac i dalje dovikivao da se predamo...

Samo pominjanje prevodioca kao da je u Miroljubu uzburkalo krv. Nastavio je besno:

- Ti prevodioci su nam najviše zla naneli. Među njima je najviše Šiptara. Bilo je nekoliko Grka, a za sve vreme od pravoslavnih bilo je dvoje Makedonaca, oni su jedini korektno prevodili. Ostali su prevodili po svom nahođenju i ubeđenju, ispravljali i menjali iskaze osumnjičenih, na njihovu štetu ili u njihovu korist, u zavisnosti da li je reč o Srbima ili Šiptarima. Zbog njihovog "prevođenja" neke višestruke ubice su oslobađane posle dvadesetak dana, šverceri uhvaćeni sa nekoliko kilograma heroina izlazili su iz pritvora za nedelju dana, nevini su dobijali dugogodišnje zatvorske kazne... Jugoslav je rekao jednom američkom oficiru u zatvoru da neće na Kosovu i Metohiji ništa uspeti da urade ako za prevodioce ne uzmu Srbe koji znaju i šiptarski. Razumeo ga je vrlo dobro, samo je klimnuo glavom.

Onda je pričao o svom "oslobađanju" od razjarene šiptarske bande, o pomoći koju su dobili od Kfora.

- Sve naoružanje koje smo imali u kući stavili smo na jedan trosed zajedno sa municijom, da nam ne bi pretresali i razvašarili sve. Čekali smo da uđu, ali oni, izgleda, nisu videli one ključeve, pa su počeli da razbijaju i razvaljuju ulaz. Jugoslav je prvi sišao u prizemlje. Video sam mu na grudima crvenu tačku od infracrvenog nišana. Naredili su mu da legne. Siđemo za njim moj brat Predrag, sin Boban i ja. I nama narede da poležemo. Vezali su nas, pretresli, pa bacili kraj tenka gde smo ležali dvadesetak minuta. Nismo znali šta se događa oko nas. I dok sam ležao, zagrcnuo sam se od onih svojih reči da će nas Kfor spasti.

Onda su ih sproveli u gnjilanski zatvor.

- Vodili su nas pešice kroz centar grada, a uz trotoar su parkirali svoja vozila da bi nas odvojili od razjarenih Šiptara. Negde na pola puta, posle sto - sto pedeset metara, začuo se dug rafal. Kforovci se baciše na nas, oboriše nas, pa smo svi ležali noseva priljubljenih uz asfalt nekolio minuta. Tek tada nastavismo dalje. Kad smo stigli, smestili su nas u četiri odvojene ćelije, valjda da se ne bismo dogovarali?

Put u "Bondstil"

- Oko ponoći su me pozvali da dam izjavu - nastavlja Miroljub.

- A ispituje me jedan Amerikanac, prevodi Makedonka, čini mi se korektno. Ja nikad pre toga, za svojih pedeset osam godina, nisam bio pred policijom, a kamoli pred nekim istražiteljem. Još stranac, ne razumemo se. Ali, sasluša on mene, zapravo onu Makedonku, pa mi reče: "Nemojte da se plašite. Vaši iskazi se podudaraju, a gledali smo i video-kasetu koju nam je dao vaš sin. Ono što ste rekli odgovara snimku". Meni od toga bi malo lakše.

Pomišlja danas da je zaista srećna okolnost to što su ih te noći čuvali Amerikanci, a ne zatvorski stražari, svi odreda Šiptari. I što su ih, rano ujutru, prebacili u vojni zatvor u bazi "Bondstil".

- Ujutru, sabajle, potrpaju nas onako vezane u jedan otvoreni kamion bez cerade. Ne smemo da razgovaramo, ležimo na dnu onog sanduka. A nešto promiče, rominja, posmrzavali smo se iako je bilo leto. Svašta mi je tada prolazilo kroz glavu, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da ću u zatvoru provesti narednih trinaest meseci. Više sam brinuo za ženu Goricu i snahu Radicu koje su ostale same u kući. Konačno stigosmo. To me je vratilo u stvarnost. Gledao sam pažljivo oko sebe i ustanovio da taj "Bondstil" uopšte nije onakav kako ga opisuju: ništa tu nije sagrađeno od čvrstog materijala, sve je improvizovano. Baza je sačinjena od dvadeset baraka, a u svakoj ima mesta za četrdeset devet vojnika. Zatvorski deo je izdvojen i ograđen bodljikavom žicom. Čini ga šest šatora između kojih su poređane drvene palete, a svaki je zasebno opet ograđen bodljikavom žicom. Tu su još četiri manja šatora za "izolaciju" ili za žene, kojih je takođe bivalo među zatočenima. Ne znam koliko je tu boravilo vojnika, a naše procene su se kretale od hiljadu do hiljadu i petsto. Neke od njih ćemo dobro upoznati i upamtiti.

Miloš LAZIĆ