Srpski književnik u Parizu, a zadužbina u zavičaju

Ne gradim crkvu za sebe

"Ključ od bogomolje predaću mojim Ivanovčanima, a ja ću, kao i moji seljani, počivati na obližnjem groblju", veli Milovan Danojlić

Zaputili smo se u Ivanovce. Selo je poznato po vrednim i umnim seljacima, ali i po književniku i pesniku Milovanu Mići Danojliću koji je ovde rođen, a već godinama živi i radi u Parizu. Sa porodicom svakog leta dolazi u zavičaj na letovanje. Ove godine je stigao nešto ranije. Gradi u selu svoju zadužbinu - ckrvu.

Brdo koje se uzdiže iznad Ivanovaca zove se Kamalj. Uspon i krivine velike a put makadamski prilično neravan. Ali, stari dobri "fića" Dobrivoja Alempijevića iz susednog sela Brančića kojim se vozimo poskakuje kao jarac, krklja, mislite sad će stati, ali on gura uzbrdo.

Sa tog glavnog seoskog puta skrenusmo desno, kako su nam seljaci objasnili, na tek kroz šumu probijen put. Svojim buldožerima probio ga je Dragoljub Vesić Bubonja, poznati ovdašnji biznismen da bi njegov zemljak Danojlić, mogao da doveze građevinski materijal za crkvu koji je kupio na Bubonjinom stovarištu, dole na Ibarskoj magistrali.

Na jednom proplanku usred šume na vrhu Kamalja ukaza se mala lepa tek sagrađena spolja neomalterisana crkvica, pokrivena crvenim crepom, sa otvorenim zvonikom i tek postavljenim bronzanim zvonom. U hladu pod jednom improvizovanom nadstrešicom sedi Milovan sa radnicima koji završavaju poslednje radove.

- Ovde, na ovom brdovitom Kamalju - priča nam pisac - rođen sam ravno pre šezdeset tri godine, 3. juna 1937. Na očevini sam, tamo prema Moravcima, davno podigao skromnu kuću za odmor u koju svakog leta dolazim sa porodicom. Ovog leta sam ovde, takođe na očevini sagradio crkvicu, koju još treba samo da spolja okrečim i unutra oslikam freskama. Ali, to ću učiniti kasnije, kad smognem para. Sutra ću osveštati nastanak ove bogomolje, a kad potpuno bude gotova, onda ću i celu crkvu.

Pešačio i čitao

Danojlićev otac Veselin i majka Vinka, čiji se grobovi nalaze nedaleko od crkve, bili su čestiti i vredni ljudi. Imaju četiri sina. Sve su lepo odgojili, školovali i izveli na put. Milovan je, eto, postao poznat i ugledan pisac i van granica naše zemlje. Milutin je direktor Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Beogradu i, takođe, uspešan pisac. Dragutin radi u Beogradskoj indutriji piva, a Draža u tamošnjem Gradskom vodovodu.

- Svi smo - kaže Milovan - hvala Bogu, živi i zdravi i porodični ljudi. Volimo se i slažemo.

Milovan je, kažu seljaci, bio neobično živo i bistro dete. Izdvajao se od drugih mališana. Mnogo je voleo knjigu.

- Sećam ga se - kaže 73-godišnji seljak Radovan Bušić - kad je ono pošao u gimnaziju u Ljig. Pešačio je svaki dan po četrnaest kilometara od kuće do škole. Sretao sam ga kako idući putem bos drži u rukama otvorenu knjigu i naglas uči. Toliko je bio zanesen učenjem da nije primećivao prolaznike. Voleo je i da radi. Da pomaže ocu, a i drugima. Čuvao je stoku, plastio seno, skupljao vlatove pšenice, okopavao kukuruz... A bio je prilično buntovan, nije voleo nepravdu. Ustajao je ovde na seoskim zborovima i javno kritikovao vlast. A i u školi. To onda nije bilo baš uputno, pa su ga nekoliko puta isterali iz škole, i ovde u Ljigu i tamo u Beogradu.

I kad je 1953. godine bio isteran iz gimnazije u Ljigu, Milovan se obreo u Beogradu.

I postade pisac

- Bio sam presrećan - kaže naš sagovorik. - Sva moja čula su pirovala. Pesme i prozu već sam počeo da pišem. Hteo sam da postanem novinar. Književni poziv mi se činio pretežak, odviše uzvišen. Tri godine sam se u Beogradu snalazio kako sam znao i umeo i mogao. Bio sam ulični prodavac novina i od toga se uglavnom izdržavao. A onda sam se usudio da nekoliko napisa pošaljem ondašnjem nedeljnom listu "Republika". Neki su objavljeni. Za mene je u tim člančićima najvažniji bio potpis na kraju. Sramota me da to priznam, ali tako je.

Negde 1954. godine Milovan je sreo na ulici Oskara Daviča i usudio se da mu u ruke tutne hrpu svojih napisa.

- Pročitao je neke letimično, tu na ulici - seća se Milovan - i rekao mi: "Ovo nije loše. Pošalji mi, pokrećem nov časopis "Delo". Poslao sam i on ih je objavljivao.

Milovan se na kraju zaposlio kao novinar u "Borbi".

- Stanovao sam u sobičku na Banovom brdu, hladnom kao ledara. Nabavio sam neku bubnjaru i ložio je uglavnom novinama koje sam pokupio po raznim redakcijama. Te 1958. godine dobio sam želju da napišem nešto novo, jedinstveno, živo, razumljivo svima i svakome. I odraslima i deci. Nije mi se išlo u onu moju hladnu sobu, pa sam često noći provodio u redakcijskoj sobi, gde mi je bilo toplo, dremuckajući za pisaćim stolom. Duša mi je bila puna, prepuna. Voleo sam život i Beograd, sve što je lepo u njemu. Bio sam srećan i bogat što sam svoj duh pomešao sa disanjem velikog grada.

I tako dremuckajući preko noći u redakciji mladom piscu su na um pali tramvaji. Pitao se šta li oni sad rade i napisao pesmu o tramvajima: "Noć kad odmakne, / Kad tek poneka sijalica kao zlatna kruška zasija / I svakom na srcu odlakne, / Šta rade tada tramvaji."

- U dve-tri sledeće noći napisao sam još pedesetak pesama i zaokružio knjigu.

"Kako spavaju tramvaji", ubrzo su štampani u Beogradu.

- Tako sam sa dvadeset godina - kaže Milovan, položio vanredno maturu, imao zbirku objavljenih pesama, sobičak na Banovom brdu, dva-tri ljubavna poraza i uverenje da je svet moj, i dao sam otkaz u "Borbi".

Tako se, eto, rodio pisac Milovan Danojlić koji je do sada napisao oko četrdeset veoma čitljivih knjiga poezije i proze. Dobio je i dosta vrednih nagrada: Oktobarsku nagradu Beograda, Zmajevu, Miloša Đurića, Isidore Sekulić, "Neven", NIN-ovu...

Milovan nije zaboravio da opeva i onu svoju bubnjaru koja začas plane, zabubnji, ali se začas ugasi i ohladi. Napisao je veoma lepu pesmu: "Furunica - jogunica".

- A onda sam se - nastavlja pisac - vratio selu. Postao sam vegetarijanac. Oduševljen prirodom napisao sam "Rodnu godinu". Knjigu sam posvetio majci Vinki. Kad je ona prošle godine umrla, našao sam je među njenim stvarima, brižno uvijenu u srebrnasti papir. Posveta joj je očigledno mnogo značila.

U Parizu, kad je otišao 1968. godine, nastavio je da stvara u svom prizemnom stanu u Devetnaestom kvartu.

- Pisao sam - seća se - pored otvorenog prozora. Prolaznici su me pozdravljali. Mlade mame su dizale decu na rame i objašnjavale: "Gledaj, ovo je pisac, on sad piše knjigu." Ali, ja nisam pisao o onome što sam video kroz prozor. Mašta mi je bila u Beogradu.

Bogomolja za selo

Ova crkva nije prva zadužbina Milovana Danojlića. Kad je drugi njegov brat Milutin stigao za školu, otac Veselin je smogao snage i para i u Žarkovu podigao malu kuću da bi mu sinovi u njoj stanovali i školovali se. Pored kuće je tekao potok na kome nije bilo prelaza. Svakog jutra đaci koji su išli u obližnju školu morali su da ga preskaču i obično su upadali u vodu i onako mokri, čak i zimi, odlazili na čas. Milovan je stalno išao kod nadležnih u opštinu i molio i kumio da na potoku naprave mostić. Oni su mu obećavali, ali od toga nije bilo ništa. I on jednoga dana više nije mogao da gleda nevolje đaka. Skinuo je vrata sa one svoje kuće i njima premostio potok, a na jednoj tabli, pričalo se, napisao: "Zadužbina Milovana Danojlića".

- Ne, nisam ja to napisao - kaže Milovan. - To su drugi uradili. Nisam mogao više da gledam kako se deca muče i upadaju u vodu. Ali sam se divio umešnosti seljanki. Noseći na drvenim obramicama dve kante sa mlekom u grad, one kad dođu do potoka, onako iz mesta, ripnu i preskoče ga. Pri tom se one kante sa mlekom i ne zanjihaju.

Zašto se odlučio da podigne ovu crkvu?

- Pa, zato što selo nema bogomolju. Seljaci moraju da idu u Moravce ili Ljig da se mole Bogu. Gradio sam je isključivo od svojih para zarađenih pisanjem. Ni od koga nisam tražio niti uzeo dinara. Štedeo sam godinama. Crkvu poklanjam ljiškoj parohiji kojoj moje selo pripada, odnosno ovom narodu. Kad je budem uskoro završio, daću im ključ pa neka se narod kada im zatreba služi njome. Parohijski sveštenik će za tu priliku dolaziti iz Ljiga. Crkvu sam posvetio Svetom Nikoli, mojoj krsnoj slavi.

Za gradnju ove bogomolje Milovan je dobio pismeni blagoslov od vladike žičkog Stefana. U njemu, između ostalog, stoji: "Vaša zadužbina, koju nakon završetka prilažete Bogu i svom rodu u večni amanet našoj Svetoj Crkvi je nešto najbolje što možete da učinite za Vas i Vaše pokolenje. Sa toplim željama i blagoslovom Božijim, episkop žički Stefan."

- Ne. Neću kad umrem počivati u ovoj crkvi ili u njenoj porti. Kažem, nisam je zbog sebe, nego zbog ovog naroda gradio. Počivaću gde i ostali moji seljani, na obližnjem seoskom groblju.

Crkvu je projektovala arhitekta Ljubica Bošnjak iz Beograda, a gradili su je Milovanovi zemljaci vični zidanju: Radojko Danojlić i Radovan Jelić. Zvono teško oko pedeset kilograma, dar crkvi, kako na njemu piše, "braće Danojlića", izliveno je u Futogu.

Odlazimo kod Milovana kući da bismo sutradan ponovo došli na osvećenje crkve.

Sin pomuzao kozu

Malo dalje odavde, na samoj granici između Ivanovca i Moravaca, Milovan je na očevini još davno sagradio skromnu kuću za odmor, kupio i tu doneo dva stara vajata.

Dočekuje nas supruga doktor književnosti Sanja Bošković, nekadašnji profesor na Sarajevskom univerzitetu, sada lektor za srpski jezik na starom uglednom univerzitetskom centru Poitieres između Pariza i Bordoa. I sinovi sedmogodišnji Stefan i godinu dana stariji Borislav. Sanja sva radosna kaže suprugu:

- Bora pomuzao jutros komšijsku kozu.

- Milovan se obradovao ovoj sinovljevoj veštini.

- Svako leto provodim ovde - kaže naš domaćin. - Vidite, ovde je lepše nego u Švajcarskoj. I deca jedva čekaju da dođu ovamo. Učio sam ih, a i oni vole da rade seoske poslove, iako su rođena u Parizu i da ovde žive na seoski način. Da kupe šljive, plaste seno i drugo. A Bora je želeo pošto-poto, i danima pokušavao, da pomuze komšijsku kozu. I, eto, jutros je uspeo. U Parizu, inače, igra fudbal.

Milovan trči da nam iz svog bunara donese hladnu vodu, a ljubazna domaćica Sanja na to iznosi slatko od kupina koje je ovde sama skuvala i med sa orasima. Kasnije dođoše i kolači.

Sutradan smo se ponovo našli kraj crkve. Već oko deset sati narod je pristizao sa svih strana: pešice, kolima, u traktorskim prikolicama. Svako je nosio neki prilog. Flaše i balone sa rakijom i vinom, prasiće i jagnjiće na ražnju, tepsije sa gibanicama i raznim pitama, raznovrsne torte, velike hlebove i druge đakonije, kako je to red u ovim prilikama i u ovim krajevima. Milovan je sa suprugom dočekivao goste i primao darove.

A onda je paroh ljiški sveštenik Svetolik Zečević sa kolegom iz Belanovice Ratkom Radojčićem osveštao crkvu, malu da primi sve koji su došli, pa je narod stajao i ispred bogomolje. Na kraju Milovanov sin Bora je bez i jedne greške očitao pred svetom "Oče naš".

- Eto, vidite, šta znači dobro domaće vaspitanje - kaže jedna starica. - On se rodio i živi u Parizu, a tako je tečno i naizust izgovorio celu molitvu. Retko to koje naše dete ovde zna.

A onda sa crkvenog zvonika, sa brda Kamalja, odjeknu zvono. Ovaj događaj okupljeni narod je prvo propratio smerno krsteći se, a onda je došlo do naglog izliva oduševljenja. Svi su snažno zapljeskali. Od radosti uvis su poletele šajkače i šeširi. Danojlići su stajali ozarena lica. Milovanu i njegovoj supruzi Sanji zaiskrila je i suza u očima.

Bogosav MARJANOVIĆ