Užice - grad trojki Rode rade prekovremeno Za samo pet meseci tri mame - Dragana Milošević, Milena Misailović i Aleksandra Nikolić - na svet su donele devet zdravih beba, tri dečaka i šest devojčica. U gradu na Đetinji već razmišljaju da osnuju udruženje "trojkaša" jer ih već imaju pet Slobodanku Šobatović nisu iznenadili nenajavljeni i nepoznati gosti. Čak i ne pita za povod iznenadne posete. - Izvolite, oni su ovoj sobi. Došli ste u pravi čas, nijedno ne spava - nasmejano veli i širom otvara vrata iza kojih se čuje višeglasno tepanje. - Od Badnje večeri kod nas je stalno gužva. Kad se oglasi zvono na vratima, a svi su ukućani na broju, odmah znam da moja unučad opet imaju goste. Mi se ni za one najavljene posebno ne pripremamo. Jednostavno, ne stižemo. Stalno su nam ruke pune beba. Jer, u razmaku od devet dana obe moje ćerke su se porodile i ja sam postala baka dve devojčice i dva dečaka. Dragana, mlađa Slobodankina ćerka, 6. januara ove godine, oko pola dvanaest, rodila je za tri minuta troje dece, dva dečaka i devojčicu. Vest o radosnom događaju u užičkom porodilištu odjeknula je gradom na Đetinji koji je svoje nove trojke čekao pune dve decenije. - Mi smo naše čekali osam meseci jer se Dragana porodila 25 dana ranije. Jeste da smo planirali troje dece, ali ne baš odjednom - smeje se Saša, srećni tata, čija je veselost prosto zarazna. Dok na cuclu hrani Luku, ne skidajući pogled sa njega, između dva tepanja, brzo priča: - Da Dragana nosi trojke saznali smo kad je bila u sedmom mesecu trudnoće. Bio sam oduševljen. To je stvarno super. Strepeli smo kako će sve proći, nije da nismo, ali Dragana je do samog porođaja bila na nogama, čak joj ni stomak nije bio mnogo veliki, vidite kako izgleda, isto kao i pre trudnoće. Porodila se carskim rezom. Prva je svetlost dana ugledala Iva, pa onda Krsman i na kraju najkrupniji Luka. - U našoj a ni u Sašinoj porodici nema ni blizanaca a kamoli trojki - dodaje Slobodanka - ali su obe moje ćerke bile nedonoščad, pa evo, hvala Bogu, ništa im ne fali. Tata - majstor za kupanje Dragana stojeći ljuljuška Ivu i u priču unosi još detalja: Krsman je rođen sa 1100 grama, Iva sa 1400, a Luka sa 1600. Prvo dvoje su bili dugi četrdeset, a Krsman ih je "nadvisio" za dva santimetra. Mesec i po dana su bebe bile u inkubatoru, u užičkoj bolnici, dok nisu dostigle potrebnu težinu, a onda su stigle kući u dvosoban stan Draganinih roditelja gde ih je već čekala jedna beba. Jer, samo devet dana pre Draganinog porođaja njena sestra Slađana je dobila devojčicu Ivanu. I ona sa suprugom Milošem Mandićem živi sa Miloševićima i Šobatovićima. Kažu da im nije tesno, dobro su se organizovali. Jedino se muče sa sušenjem pelena. Na njihovu terasu ta količina nije mogla da stane pa su zamolili komšije preko puta njihove zgrade, koji imaju kuću i dvorište, da im ustupe jednu žicu. Sad sve funkcioniše besprekorno. Naravno, da sve mogu sami roditelji, nema ni govora. Baka Slobodanka je danonoćna dadilja, u pomoć joj priskoči i suprug Milovan, a kad su muškarci na poslu, radnim danima, brigu oko beba deli sa prijom. U šali kažu da su Sašinoj mami Ruži velikodušno dali slobodne vikende. - Dok bebe nisu stigle kući, sobu smo napunili krevetićima, a ormare pelenama i svim neophodnim sitnicama. A što se tiče predstave kako će sa njima izgledati naš život, bili smo blaženi u svom neznanju - ne skidajući osmeh s lica, sada već u poslu oko previjanja Krsmana, priča Saša. - Prvih mesec dana je bio pravi haos jer su se bebe naizmenično budile. Tek što jednu uspavamo druga počinje da plače. Ali, ubrzo smo navikli na sve njihove "hirove". Ja sam postao neprikosnoveni majstor za kupanje i previjanje. Prvog dana okupao sam jednu, a četvrtog sam već bio iskusan, kupao sam sve troje. Da l’ sam umoran, pitate. Nemam pojma, o tome uopšte ne razmišljam. Odmaram se na poslu, a kad dođem kući, prvo za šta se uhvatim je cucla. Dragana i Saša su se zabavljali još od srednje škole. Vršnjaci su, 1973. godište. U braku su dve godine. Ona je profesor engleskog u užičkoj gimnaziji, a on radi, ili kako kaže, već osam meseci se odmara u Elektrodistribuciji gde je zaposlen u nabavnoj službi. - Za dve godine, koliko će mi trajati porodiljsko odsustvo, zaboraviću i srpski a kamoli engleski - šali se Dragana, a na pitanje da li bebe već pokazuju razlike u temperamentu odgovor je potvrdan. - Luka je tih i prava maza. Krsman je sav u ekstremu, već sad mu se dešava da u snu jeca. A Iva... E, ona je nešto posebno. Što bi Saša rekao, mora uvek da bude po njenom. Najvažnije je da dobro napreduju i da sustižu svoje vršnjake. - Eto mi smo otvorili sezonu - kaže Saša. - Sad već možemo da otvorimo udruženje užičkih trojki. Posle nas se posrećilo Misailovićima, pa Nikolićima koji žive tu blizu, na pet minuta hoda od nas. Nego, sve se brinem kako će naša situacija uticati na mog starijeg brata Slađana koji je neoženjen. Pitam se da li će se prepasti da i njega mogu "snaći trojke" ili će ga naše "čudo" naterati da se i sam što pre oproba. Biće još trojki u Užicu, verujem. Znate, ove godine kod nas rode rade prekovremeno. Ili im je dosadilo da nose jednu po jednu bebu pa rešile da skrate postupak i isporuče po tri odjednom. Ništa im nije teško Najmlađe užičke trojke će zasigurno imati lep osmeh jer je njihov tata Dragan Nikolić Žuća poznati gradski stomatolog. Mama Aleksandra je građevinski inženjer. Nikolići žive u lepoj kući Draganovih roditelja gde on ima i svoju ordinaciju. Kad je Aleksandra, posle četiri godine bračnog staža, ostala u drugom stanju, nisu ni sanjali da će odjednom dobiti troje dece. - Život je pun iznenađenja - kaže Dragan. - Kad se na ultrazvuku videlo da Sanja nosi trojke, nisam hteo da znam kojeg su pola. Samo sam želeo da sve prođe kako treba. I prošlo je baš tako. Aleksandra je celu trudnoću iznela kao od šale. U bolnicu je otišla nekoliko dana uoči porođaja, a porodila se carskim rezom, samo što je ušla u deveti mesec, 29. maja. - Prva se rodila Eva, teška 1850 grama, zatim Mia, ona je imala cela dva kilograma, a potom i Ina, najlakša, 1750 grama - priča tridesetpetogodišnja Aleksandra. - Kad sam se probudila, ugledala sam Dragana kako stoji pored kreveta. Osećala sam se prelepo, neponovoljiv i neopisiv je to doživljaj. Pustili su ga da uđe kad je okončan porođaj. Posle desetak dana izašli smo iz bolnice. One su zaista kočoperne bebe, odmah su počele da dobijaju na težini. Već sad se vidi da je svaka ličnost za sebe. Karakteri su im različiti, ne liče jedna na drugu. Aleksandra nam pokazuje svesku, svojevrsni dnevnik u koji svakodnevno upisuje kad je koja devojčica jela, spavala, kakila i koliko je dobila na težini. Na pitanje šta joj je bilo najteže prvih nedelja po porođaju, bez razmišljanja odgovora: "Ništa mi nije bilo teško." - Naučili smo da brzo spavamo - smeška se Dragan dok u ruke uzima Evu u prelepoj haljinici, spremnoj za fotografisanje. - Mnogo nam znači pomoć baka i deka. Jer u svakom trenutku bar troje odraslih mora da bude u kući. Od Nikolića krećemo na drugi kraj grada, u naselje Krčagovo, da upoznamo Misailoviće Milenu i Srđana. Ali zvonjenje na vratima u prizemlju žute dvospratne zgrade što gleda na bolnicu