Sa novim predsednikom Veća građana saveznog parlamenta

Raskid sa partijskom državom

"DOS je jedno čudo. Kad nekome strancu kažete da u koaliciji imate osamnaest stranaka, on se hvata za kosu jer oni sa tri stranke u koaliciji imaju teškoća, a mi funkcionišemo", kaže profesor Dragoljub Mićunović

Moja pokojna majka, a bila je to mudra žena koja je umrla u 97. godini, jednom mi je govorila da ne dajem mnogo intervjua. "Nećeš moći svaki put isto da pogodiš, pa će te ljudi uhvatiti u laži, a ne možeš sve da zapamtiš" - kaže profesor Dragoljub Mićunović i nastavlja: - Šalim se, naravno, ali o meni je sve manje-više poznato. Bio je to jedan dosta buran i aktivan politički život što je više bio rezultat naše kompletno dramatične političke slike, nego mog političkog avanturizma. Ali, kad sve saberem, kao dete doživeo sam smrt kralja Aleksandra. Onda bombardovanja, pa deportaciju iz Skoplja, izbeglički život, zatvore, logor, posle sve što ide kao pokušaj stvaranja karijere, univerzitet, nauka, opet borbe, izbacivanje s posla, ponovo oduzimanje pasoša, pa novi posao. Pred kraj karijere se vraćam na univerzitet, ulazim u politički život, počinje veliko zalaganje za političke slobode u raznim fondacijama i forumima, a onda sve što me je dovelo na čelo jedne stranke što je opet nova borba, izbori, pa internacionalna scena. Bio sam u Vašingtonu, Njujorku deset puta, u Beloj kući, Kongresu, Senatu, bio u Savetu Evrope, govorio u Evropskom parlamentu. Držao sam predavanja u Londonu, Pragu, ruskoj Dumi, sreo se sa Jeljcinom, Iglbergerom, Bejkerom, Madlen Olbrajt, upoznao sam razne ljude, s nekima, kao sa Micotakisom, bio u prijateljskim odnosima... Jednostavno bilo je to uzbudljivo.

(Nastavak sa prve strane)

Samo na prvi pogled, samo neupućenima, iz ovih reči moglo bi izgledati da je doajenu među opozicionarima i poslanicima, novom predsedniku Veća građana u saveznom parlamentu, sve bilo ne samo uzbudljivo već i krajnje jednostavno, uz to i završeno. Jer, profesor Mićunović se i politikom, kao i profesurom, bavio na način da to izgleda jednostavno. A, u stvari, kazuje da je reč o vrsnom i političaru i profesoru.

Dakle, još manje da je sve završeno. Jer, za prave političare, kao i za profesore - nema završetka. Ne postoji političar u penziji. Postoji samo onaj koji to više nije.

Zato ozbiljni poslovi u našem parlamentarnom životu tek predstoje.

Decenije bez parlamenta

- Mi i nismo imali pravi parlamentarizam - kaže Dragoljub Mićunović. - Mislim da je veliki izazov za mene i sve nas zato što sada prvi put imamo šansu, kako reče moj stari prijatelj Desimir Tošić, da formiramo prvi pravi parlament. Jer, od kada je kralj Aleksandar raspustio skupštinu, imali smo okupaciju, pa jednopartijski sistem, dakle na nama je sada da stvarno formiramo jedan pravi evropski parlament. To nije lako. Jednostavno, ovde kod svih ljudi nema demokratske političke kulture i tek se mnogi moraju navići na zakone i poslovnike koji to obezbeđuju. U prethodnom režimu, koji ja gledam već 55 godina, menjali su se nazivi: prvo je to bila Komunistička partija, pa Savez komunista, pa Savez komunista Srbije, na kraju Socijalistička partija Srbije i Jugoslovenska levica. Ali, ne treba mnogo filozofirati o navodnim razlikama, dovoljno je videti da su neki isti ljudi bili funkcioneri u svim tim menama. Dakle, mi smo imali jednu jako dugu vlast, a svaka vlast koja dugo traje se kvari, čak i kada je sastavljena od anđela.

Čitaoci će lako zaključiti kako smo imali svakojaku drugu, ali anđeosku vlast nikako. Kako onda obaviti to veliko spremanje, objašnjava naš sagovornik:

- Nama predstoji raskid sa jednim tipom države i društva. Znači, raskid sa partijskom državom. Socijalizam je redukovao život društva na političku partiju koju je proglasio avangardom. To smo imali do juče. U svakoj zajednici, banci, preduzeću, ama do fudbalskog seoskog kluba oni su morali da budu predsednici, predsednici upravnih odbora, dakle da potpuno kontrolišu čitav život.

Mi smo u dva maha, u jednom manje, drugi put malo više, imali simuliranja višepartijskog sistema. Prvi put 1945, 1946. kada su Grol, Jaša Prodanović i Dragoljub Jovanović imali neke partijice koje su malo bile puštene u skupštinu, ali vrlo brzo i likvidirane.

Četiri i po decenije kasnije socijalisti sa Miloševićem na čelu, posle dužih natezanja, referenduma "izbori ili ustav" i zahteva tek formirane opozicije, bili su prinuđeni da raspišu višepartijske izbore na kojima je, u opštini Stari grad u Beogradu Dragoljub Mićunović izabran za poslanika, da bi u klupama parlamenta ostao do danas. "To mi je izuzetno drago, jer znači da nisam razočarao birače, čim su me tri puta uzastopce birali."

Prvi put - konkurencija

- Bilo je sukoba od samog početka - priča poslanik o tim vremenima što već prete da se presele u zaborav. - Opozicija je doživljavana kao najveća nesreća ovog naroda. Nikada se nije razvila neka normalna debata, ako bi se razvila, dočekivana je na nož. Šta je bilo u pitanju? Nije se razumelo da nema parlamentarnog života i slobode bez opozicije. Jer, opozicija je institucija koja je i izmišljena zato da kontroliše postojeću vlast, da joj ne dozvoli da bude apsolutna, a istovremeno da ona bude škola da je, kad se ova smeni, zameni. Zato se opozicija mora uvažavati i negovati kao i vlast. U Engleskoj opozicija ima isti status kao i vlada Njenog veličanstva. Oni su jednako tretirani u štampi, i jedni i drugi se podjednako plaćaju iz istog budžeta... Dakle, to je taj balans koji omogućava uzajamnu kontrolu. Temelji demokratije su nastali kad se shvatilo da je čovek biće sklono kvarenju, zloupotrebama vlasti i poslednjih trista godina politička teorija samo pronalazi sredstva protiv zloupotreba vlasti. To je opozicija, to je nezavisno sudstvo, to je slobodna štampa, to je kontrola vlade kroz anketne odbore i tako dalje. Dakle, prema čoveku se polazi s nepoverenjem, a ne s ubeđenjem da je idealan, nepogrešiv, jedan i jedini. Ovim rezom koji se dogodio mi ulazimo u novu fazu slobodnog parlamentarnog života. Biće i sada i krađa, i pokušaja zloupotrebe vlasti, i sukoba, i šta hod hoćete. Ali, biće konkurencije. Jedni će kontrolisati druge, sukobljavati se, biće jedne štampe i druge štampe, biće jednih grupa i drugih grupa. I što je najvažnije biće smenljivi. Izbori, izvolte, doći će neko drugi. Do sada smo mi imali jedan zatvoren sistem u kojem su se udružili policajci i kriminalci, šverceri i carinici. Potpuno zatvoren sistem u kojem nema konkurencije, sem kada jednoga šefa mafije treba drugi šef da skine. Sve drugo je bilo u zatvorenom sistemu. Zato je naš prvi zadatak da izgradimo državu. Danas smo baš o tome razgovarali, i što reče novi ministar pravde profesor Momčilo Grubač biće potrebno da neko ovaj šut iznese iz skalamerije koju smo mi zvali država. Znači, da napravimo normalan ustav, dobre zakone, odlične sudove, kompetentnu policiju i upravni aparat i da prilagodimo sve privredne i političke standarde Evropi. Da budu komplementarni.

Profesor Mićunović je optimista:

Neće to dugo trajati. Taj posao moramo da završimo za dve, tri godine ako hoćemo da budemo članovi saveta Evrope. To je prosto tehnologija modernog sveta. Kao što vi ne možete da imate četvrtaste točkove na automobilu, ne možete da imate ni pravila i propise ako hoćete da poslujete s njima. Naše banke moraju da liče na evropske banke, preduzeća na evropska preduzeća ako hoće da posluju s njima, naši sudovi moraju da liče na evropske sudove ako hoće da sarađuju s njima. Naša policija mora da liči na evropsku policiju, naši univerziteti na evropske univerzitete da bi nam priznavali diplome. Dakle, postoje već neki postignuti standardi u demokratskim i parlamentarnim državama i mi njih treba da se pridržavamo. Naravno, ne gubeći ništa od naše osobenosti u kulturi, naših nacionalnih vrednosti, naše tradicije, to nikome ne smeta.

Može da se izglasa!

U prvim godinama višestranačkog sistema televizijski prenosi skupštinskih zasedanja bili su najgledanije emisije. Tako su, prvi put, gledaoci mogli da vide "Šešelj demokratiju" na delu. I mnogi su se tada zapitali, "kako li sve to Mićunović podnosi?"

- Bilo bi nelogično da ja sad kažem da je bilo izuzetno teško jer nekada je sve to bilo izazovno. Da im kažete šta mislite. Ja sam, recimo, govorio šta je to argumentacija, šta, na primer, autonomija Univerziteta, a onda izađe Bidža i kaže: "Ama dosta, bre, profesore, vi nam držite predavanje!" Ja kažem: "I treba, jer vi ste očigledno bežali sa časova kada su ta predavanja držana, a imate tu šansu i sada: pobegnite!" Dakle, nevolja je bila u tome što se nekada čovek osećao da govori uzalud. Da su ljudi već potpuno gluvi, mentalno blokirani da bilo šta čuju. Time su se čak i hvalili. Sećam se da je Božović rekao: "Mi možemo da izračunamo da je krug četvrtast, mi možemo to da izglasamo." "Možete da izglasate, ali zato krug neće biti četvrtast", kažem ja, ali oni to očigledno nisu razumeli. U prethodnom mandatu, a mislim da je to bio završetak ponižavanja i uništavanja parlamenta, čak su kršeni poslovnici. Mi smo, na primer, imali po poslovniku predviđeno da je predsednik dužan da obezbedi da sednice Veća građana prenose RTS i Crnogorska televizija. Počne sednica, ja se javim, pitam: "Gde su kamere?" "Kamere, kakve kamere?", pita predsednik. Ja kažem: "Povređen je poslovnik." On kaže: "Da glasamo!" I ljudi glasaju da vide nešto što ne vide. Izglasaju da kamera ima kojih nema. Ali, vrhunac je bio na poslednjoj i pretposlednjnoj sednici. Po poslovniku je predviđeno da, ako se ne donese drugačija skupštinska odluka, sednice moraju da počnu u 11, a završe se u 7 uveče. Dođemo mi u 11, nema nikoga, u restoranu pijemo sokove, viski, ko šta pije, dođe i 12 sati nikakvog obaveštavanja, 13 sati, svi sedimo i čekamo ne znamo šta. Negde posle jedan pojavi se Minić i kaže: "Idemo". Ja opet dignem dva prsta i kažem: "Čekajte, ljudi, povređen je poslovnik." Nikom se ništa ne bi desilo da su rekli, jeste, izvinjavamo se, ali oni kažu: "Glasaćemo." "Da ali vi ćete u 13 glasati da je 11 časova. To je prvo ponižavanje poslanika. A drugo, pošto će to izglasati Skupština, to je zakon. Onda morate celom narodu javiti da svi vrate časovnike dva sata jer je Skupština tako odlučila!" Oni su u 13 izglasali da je 11. To je jedan primer potpunog besmisla učestvovanja u takvom parlamentu. To je bio, naravno, jedan egzibicionizam u čemu je predsednik Radikalne stranke uživao, to se pretvaralo u štalu, u viku, zabavu, u sve a ne parlament.

Sada ćete imati prilike da stvari promenite.

- Na kraju, posle deset godina, dobio sam šansu da, mogu da utičem na neke zakone. Da zajedno sa mojom parlamentarnom grupom koja je dominantna, zajedno sa koalicionim partnerom, donesemo zakone koji su neophodni ovoj zemlji. To je zadovoljstvo. Ja sam bio u prvom sazivu Skupštine Srbije, imao sam tamo razne predloge i amandmane, a jedino što su prihvatili bilo je da se ne unosi oružje u Skupštinu i da obezbeđenje ne sme da ima oružje. Bio sam zapanjen kada smo tamo išli na pregovore i kada su mnogi ulazili sa po dvadeset telohranitelja koji su nosili "heklere". Toga, sem u gangsterskim filmovima, ne možete da vidite. Toga u ovoj skupštini neće biti.

Od svađe do saradnje

Svojevremeno, prava poslastica za štampu bila su saznanja da je ovaj ili onaj opozicioni lider bio kod bivšeg predsednika na čuvenom kanabetu, u poverljivom razgovoru. Razna imena su kružila, ali koliko sećanje služi, ne i našeg sagovornika. No, to svakako ne znači da se nisu sretali.

- Milošević je bio različit prema različitim ljudima. Prema meni se ponašao izrazito s poštovanjem i korektno. Ipak sam ja bio redovni profesor univerziteta, javna ličnost od ugleda i on nije prelazio preko neke crte. Ja sam opet čuo da je prema nekim drugima, naročito prema svojim saradnicima, umeo da bude vrlo grub. Ali, to je bilo svega nekoliko puta na osnovu čega ne bih mogao da izvlačim neke zaključke u celini. O i njegovoj politici imam najgore mišljenje. Jednom uskom politikom i prvo partijskim, a kasnije i ličnim interesom, on je upropastio državu. To je vrlo žalostan bilans njegove politike.

Kako sarađuje sa Zoranom Đinđićem, s obzirom na sukob u okviru Demokratske stranke?

- Mi smo imali sukob, ja sam podneo ostavku i jedno vreme odnosi su bili vrlo hladni. Ali, smatrao sam, a mislim da to i Đinđić uviđa, da imamo važnija posla i da ne možemo dozvoliti da se neke naše stvari iz prošlosti pojavljuju kao smetnja našem zajedničkom radu. Jer, kada sam ovde sazvao okrugli sto opozicije, Đinđić je došao među prvima, lepo smo se pozdravili i nastavili da radimo. Od tada do danas naša saradnja se intenzivira zbog prirode posla i na neki način i odnosi postaju mnogo mekši, normalniji i mogu reći da su sada sasvim korektni, tu nema nikakve napetosti. Tim pre što su nam gledišta često slična i to ne predstavlja nikakvu teškoću.

Većina ljudi je ovde imala razne sukobe?

- Znate i da je svojevremeno i Koštunica otišao iz Demokratske stranke. Sa njim nisam imao neku veću napetost, kao kasnije sa Đinđićem, ali isto smo se bili dosta udaljili. Međutim, kada sam organizovao onaj okrugli sto, Koštunica je to prilježno prihvatio i bio najkonstruktivniji u radu okruglog stola, odigrao je veliku ulogu da to kasnije funkcioniše. I naši odnosi su vrlo dobri i bliski. Meni je drago što su ti moji prvi saradnici i prijatelji opet okupljeni oko jednog istog posla i da je Demokratska stranka pokazala da je upravo ona bila prava alternativa Miloševiću još 1990. godine. Tu je i Batić koji se odvojio od Koštunice i kako on u šali kaže: "Sve su to moja deca, a Batić je unuče" Jer on se odvojio od Koštunice koji se odvojio od Mićunovića, ali sve su naravno šale, niko tu nikome nije bio ni otac, ni majka, ni unuče. Mi smo svi bili saradnici na istom poslu i veoma mi je drago da smo ponovo na tom poslu i da polažemo jedan veliki ispit. To govori da je Demokratska stranka, bez obzira što se cepala, ponovo našla snage da se udruži i da ona nije slučajno osnovana. To je bila prava stranka za naše društvo. Vreme posle 5. oktobra, prvo strahova i neizvesnosti, potom euforije i oduševljenja osvojenom vlašću, zamenio je strah da li će opozicija uspeti da ostane jedinstvena ili će ko zna koji put lični, uskostranački interesi nadvladati opšte dobro.

- DOS je jedno čudo - tvrdi novi predsednik Veća građana saveznog parlamenta. - Kada strancu kažete da u koaliciji imate osamnaest stranaka, on se hvata za kosu jer oni koji imaju tri stranke u koaliciji imaju nevolja. Oni ne mogu da veruju da ovo uopšte može da funkcioniše. Međutim, najveći deo naših odluka donosi se konsenzusom. To znači s velikim naporom, argumentima, pomirljivošću, ustupcima i kompromisom da se uopšte ne glasa nego da se ljudi slože. Sigurno, to su različiti ljudi, partije, temperamenti, interesi ako hoćete, ali to kao što ste videli funkcioniše. Prvo, nisu verovali da ćemo se ujediniti. Kad sam poslao prvo pismo i zakazao okrugli sto, i sam sam bio skeptičan da li će svi doći. Došli su. Kasnije nisu verovali da ćemo se ujediniti oko zajedničke liste. Dogovorili smo se. Onda da nećemo moći da dođemo do zajedničkog kandidata. Došli smo. Isto tako da nećemo moći da se dogovorimo oko sastava vlade, dogovorili smo se. To isto nije lako: imamo devet ili deset ministarskih mesta, a 18 stranaka. Neko mora tu dvršetku jednog ovakvog razgovora, veliki optimista:

- Imamo veliku demokratsku bazu koja će na ove izbore ići zajedno i dobiti ih kao što je dobila i prethodne.

Mihajlo DAJMAK