Ekskluzivno

Šta je istina o "Pauku"

Nisam spremao atentat na Miloševića!

Odmah po izlasku iz Centralnog zatvora, Jugoslav Petrušić, ličnost oko koje su se ove godine vrtele velike političke afere, pristao je da govori za "Ilustrovanu Politiku". Ovo je njegova ispovest

O svemu postoje dokazi. Neoborivi, pismeni dokazi. Oni se nalaze u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, njih poseduje MUP Srbije, Služba državne bezbednosti. Svako ko je želeo mogao je da vidi te dokumente koji sasvim jasno dokazuju barem jednu stvar, a to je da nikada ništa nisam uradio protiv interesa Jugoslavije.

Osuđen sam na godinu dana zatvora zbog krivičnog dela iznude koje nisam počinio. Pa i pored toga nisam ni na koga ljut, nikome ne želim da se svetim. Ovde, u Beogradu, osećam se potpuno bezbedno i uvek sam spreman da odgovorim na sva pitanja, na sve optužbe. Pitam se jedino zašto su neki ljudi izabrali baš ovaj način da se obračunaju sa mnom. Ali, vreme će i na ovo pitanje dati odgovor. A sve je, bar kad je reč o ključnim događajima vezanim za Kosovo i Metohiju, počelo mnogo godina ranije...

U službi francuske vlade

Ja sam od 1991. godine radio za francusku civilnu obaveštajnu službu. Godinama sam bio angažovan kao pratilac visokih funkcionera te zemlje uključujući i predsednika Miterana. Kasnije sam, obavljajući druge poslove, samo koristio veze koje sam do tada stekao.

Francuska vlada je to znala. Znala je i da ću svoje znanje i informacije kojima raspolažem iskoristiti da pomognem Jugoslaviji, ali je znala i to da ništa neću uraditi na štetu francuske države.

U novembru 1997. godine u Parizu se održavao "Minition sajam" na kome je prisustvovao i jedan visoki funkcioner MUP-a Srbije. U to vreme ja sam već bio ubačen u redove albanske mafije koja je delovala širom Evrope. Posedovao sam informacije da Bujaz Bukoši, Tom Beriša i Agim Čeku, koji je bio komandant OVK, spremaju oružane provokacije na Kosovu. Zbog toga sam tražio da razgovaram sa jednim visokim službenikom francuske obaveštajne službe DST. Na tom sastanku jasno je rečeno i dokazima potkrepljeno da u martu sledeće, 1998. godine, na Kosovu počinje oružana pobuna koja se ne može zaustaviti.

Drugog decembra dolazim u Beograd i srećem se sa visokim funkcionerom MUP- a Srbije. Sastajemo se na jednom splavu, ja mu ponavljam ono što sam već rekao. I, tada počinje...

Od 4. do 7. decembra, tri dana zaredom, službenici Državne bezbednosti razgovaraju sa mnom. Ne hapse me, sve je u granicama korektnog.

- Ko si ti, za koga radiš? - pitaju me.

Interesuje ih odakle im i koliko su pouzdane moje informacije o Kosovu. Ja ponavljam sve što sam im već predočio dodajući da oružane provokacije treba da prerastu u rat. Otkrivam im sve detalje, uključujući imena ljudi koji treba da budu zaustavljeni. Oni to ozbiljno shvataju i tako se završava.

Od tada počinje moja saradnja sa Saveznim ministarstvom za inostrane poslove Jugoslavije, koja traje sve do 24. marta 1999. godine, odnosno do početka napada NATO-a na Jugoslaviju.

Sastanci u Parizu

U tom periodu imao sam intenzivne sastanke sa prvim političkim savetnikom jugoslovenske ambasade u Francuskoj. U okviru te saradnje evidentirano je čak 65 pisanih izveštaja koji su sadržavali sve podatke o predstojećim događajima. Sve to postoji u arhivi SMIP-a.

Za sve to vreme ja prosleđujem i poverljive informacije o delovanju albanske mafije. Francuzi mi kažu: "Radi, ali nemoj protiv nas!" Ja sam tih dana uglavnom u avionu. Po celoj Evropi. Ipak, pouzdano znam da me Francuska ne kontroliše.

Dolazim do informacija da se uveliko sprema dogovor oko podele teritorije Kosova i Metohije. Dobijam i neke planove. Američki plan pod šifrovanim nazivom "Gepardova koža" predviđa da Srbi ostanu na svojim teritorijama. Tu je i evropski plan iza kojeg u stvari stoji francuska vlada. On predviđa da Srbima treba da pripadne 32, a Šiptarima 68 odsto teritorije Kosova i Metohije.

Shvatio sam. Postojale su dve struje. Ona koja je za bilo kakav dogovor i ona koja je za rat. Razmišljao sam kao vojnik, profesionalac. Nije bilo moje da cenim koja je od te dve varijante prihvatljivija. Jedino što sam mogao to je da našoj strani, odnosno SMIP-u, dostavim potrebne informacije. Dostavljao sam četiri vrste podataka: "obične podatke", "rizične", "visokorizične" i takozvane "a-bomba" podatke. U našem poslu se zna da kada je reč o "a bomba podacima", postoji mogućnost da stradaju i davalac i primalac informacije. Ja sam takve podatke dostavljao jugoslovenskoj strani. Reč je o detaljnim planovima NATO-a u vezi sa bombardovanjem Jugoslavije.

I, počelo je. Od prvog dana, dakle od 24. marta 1999. godine, bio sam u vezi sa Službom državne bezbednosti MUP-a Srbije. Na osnovu nekih podataka koje sam ja donosio prvih dana rata razbijena su i neutralisana dva glavna štaba OVK u selima Ladrovci i Pagaruša.

U sastavu vojske Jugoslavije

O mom vojnom angažovanju u ratu na Kosovu mogu samo da kažem sledeće: iz MUP-a Srbije poslat sam u regrutacioni centar u Grocku, zatim sam otišao u Niš, a potom sam ušao u sastav Trećeg voda vojne policije 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije sa činom rezervnog kapetana prve klase. O tome šta sam u navedenom svojstvu radio i kakve sam zadatke izvršavao još je rano govoriti. Između ostalog, sa nekim svojim saborcima sam ulazio u Albaniju. Izviđali smo duboko u neprijateljskoj pozadini, povlačili se pod unakrsnom snajperskom paljbom...

Prve moje nevolje počele su 15. juna 1999. godine kada sam uhapšen pod optužbom za špijunažu. U tom slučaju u svojstvu vojnog tužioca pojavljuje se gospodin Nebojša Maraš, čovek koji će pola godine kasnije protiv mene podići optužnicu, ali kao civilni zamenik okružnog tužioca u Beogradu. No, tada, posle tog prvog hapšenja i osamnaest dana pritvora oslobođen sam jer nije bilo nijednog dokaza protiv mene.

Međutim, devetog novembra prošle godine, u pet sati ujutru ponovo sam uhapšen. Sve te optužbe protiv mene smislile su sitne duše. Reč je o šest ili sedam ljudi iz Službe državne bezbednosti koji su pakujući "dokaze" da sam neprijatelj ove zemlje hteli da izvuku neku ličnu korist. Teroristička grupa "Pauk"... To ne postoji niti je ikada postojalo. Sve to o "Pauku", mojim planovima da izvršim atentat na bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića i još gomila neistina podmetnuti su i samom šefu SDB-a Radetu Markoviću kome nije preostalo ništa drugo nego da izda nalog za moje hapšenje.

Atentat na Miloševića, kakva besmislica! Pa služba je od mene upravo i tražila da ispitam da li se takvo nešto priprema. Preko nekih svojih veza u Švajcarskoj sam došao do informacija da ne postoje takvi planovi i to sam preneo službi. Međutim, nije vredelo, neko je želeo mene na optuženičkoj klupi. Istovremeno, moralo je svima da bude jasno da je onda pored mene na klupu trebalo ostaviti i mnoge ljude sa kojima sam godinama sarađivao, trebalo je suspendovati šefove svih tajnih službi i, konačno, proces protiv mene trebalo je onda da bude i proces protiv 125. motorizovane brigade, Treće armije i čitave Vojske Jugoslavije, a to tako nije moglo da se desi.

Sada mogu da kažem, a to će vreme potvrditi, da su moje izjave u istrazi falsifikovane, odnosno prerađene. Iskreno se nadam da će kad-tad to obelodaniti i istražni sudija Paunović i ostali akteri postupka. Nadam se da će sudija Paunović objaviti i da je od DB-a dobio upozorenje da sam ja inteligentan i da pazi kako me ispituje. Moja treća izjava više ne postoji u sudskim spisima. Fascikla sa navodnim dokazima o postojanju grupe "Pauk" je jednostavno iščezla.

Godinu dana u CZ-u, u samici broj šest blok 202... Šta reći o tome? Prema meni su postupali uglavnom korektno, izuzimajući pojedine gadosti kao što su držanje moje zatvoreničke porcije sa kašikom na podu kojim šetaju miševi. Svojim advokatima sam tvrdio da mi ne gine petnaest godina, a onda smo, kako je vreme odmicalo, gajili nadu da bih mogao da prođem i sa devet, pa onda i sedam godina. Ali, kada sam čuo da je novinar Filipović osuđen na sedam godina, nade su se raspršile. Ipak, kako je tekao postupak, izgledalo je sve bolje.

Sve što sam uradio bilo je u interesu naše vojske i naše države. Ja ću i dalje raditi za Jugoslaviju. Ali, želim da kažem da je sve ono drugo što radim bilo gde u svetu i što nije na štetu jugoslovenskih interesa, moja lična stvar...

Šifrovano ime Dominik

Ovo je priča koju je Jugoslav Petrušić ispričao nakon izlaska iz beogradskog Okružnog zatvora. Tog popodneva, u ponedeljak, 13. novembra, imali smo priliku da sa njim provedemo prve časove slobode posle skoro godinu dana njegovog tamnovanja zbog nečega što, kako je Okružni sud u Beogradu ustanovio prvostepenom presudom, nije učinio.

Jugoslav Petrušić je rođen 1962. godine u selu Gazdari u opštini Medveđa. Sa tri brata rastao je u porodici partizanskog prvoborca.

Posle osnovne škole obreo se u Beogradu. Stekao je zvanje biološkog tehničara, a potom je počeo studije na poljoprivrednom fakultetu. U međuvremenu je odslužio vojni rok. Kao pripadnik specijalnih jedinica tadašnje JNA obezbeđivao je visoke funkcionere, između ostalih i Petra Gračanina. Verovatno je pokazao i interesovanje i afinitet prema vojničkom načinu života.

U francuskoj obaveštajnoj službi DST Petrušić je stekao visoka priznanja. Pod šifrovanim nadimkom Dominik postao je specijalista za pitanja islamskog fundamentalizma.

Saradnju sa Službom državne bezbednosti MUP-a Srbije počeo je 1993. godine, a prema sopstvenim rečima, 1998. počeo je da održava veze sa Saveznim ministarstvom za inostrane poslove. Kako je "Ilustrovana Politika" već pisala, Petrušić je 1997. godine, kao pukovnik Jugo, sa grupom profesionalnih vojnika sa područja nekadašnje Jugoslavije učestvovao u građanskom ratu u Zairu, boreći se na strani jedinica zairskog diktatora Mobutua.

Na pitanje ko je on, u stvari, odgovara:

- Mene cene po onome što uradim, odnosno, donesem. Ako sam radio sa 63. padobranskom i 72. izviđačko-diverzantskom jedinicom Vojske Jugoslavije i Specijalnom antiterorističkom jedinicom MUP-a Srbije, onda je jasno ko sam...

Milan Janković