Posle tragedije u kanjonu Morače

Ceo grad je plakao

Kao da je na Mojkovac pao crni plašt kad je pred sportsku halu stigla kolona vozila u kojima je bilo šest sanduka

U zajedničkoj grobnici, u rodnim Poljima kod Mojkovca, pretprošlog petka je sahranjeno šestoro Tomovića koji su, kao što smo već pisali, pet dana ranije stradali u kanjonu Morače, kada se u tesnacu Andrijevo, desetak kilometara od manastira Morače prema Podgorici, na Jadransku magistralu sručila ogromna gomila kamenja i njihov automobil odnela u sedamdesetak metara duboku provaliju.

Golema tuga u Mojkovcu, koja je u gradu na Tari zavladala već pretprošlog ponedeljka u podne kada je postalo izvesno da se tragedija desila i gromovito odjeknula vest o nesreći porodice Tomović u kanjonu Platije, kulminaciju je dostigla tri dana potom. U četvrtak, kasno uveče, pred gradsku sportsku halu je prispela kolona od šest posebnih vozila. Dovezla su šest sanduka sa šest priramida na kojima su bila ispisana imena stradalih Tomovića: Marinka (45), njegove supruge Senke (42), dece Ivane (18), Milodarke (16) i Miloša (10) i Marinkovog sinovca Aleksandra (18), sina njegovog brata Veljka.

Sportska hala i prostor ispred nje bili su pretesni da prime, pored Tomovića i njihove najbliže rodbine iz porodica Krgović, Ćorić, Rakočević i drugih, i sve ostale koji su došli da podele bol sa njima. Sjatio se ceo Mojkovac sa okolinom i pohrlile hiljade nebrojenih prijatelja i poznanika ove izuzetno ugledne i poštovane porodice. Znani i neznani ljudi ganuti ovom velikom nesrećom pohrlili su iz Podgorice, Kolašina, Bijelog Polja, Berana, Andrijevice, Pljevalja, Nikšića i mnogih mesta, ne samo iz Crne Gore. Nepregledna reka ljudi, sve do sahrane sutradan kasno po podne, prolazila je pored šest sanduka sa suzama u očima i nevericom da je nesreća tako nemilosrdno i iznenadno pogodila jednu porodicu.

Svi su bili potreseni i niko nije mogao da priguši jecaj pred belim sandukom u kojem je bilo telo malog Miloša Tomovića i pred onim u kojem je bio njegov brat od strica Aleksandaar-Saša Tomović, najstarije muško dete u trojice braće Tomovića, prva muška radost ojađenog dede, uglednog i stamenog Miljana Tomovića.

Žalost je dostigla vrhunac kad su na sahranu stigli đaci podgoričkih škola u kojima su učila deca nesrećnog Marinka i Aleksandrovi drugovi iz Srednje škole MUP-a u Danilovgradu gde je on bio jedan od najboljih u četvrtom razredu.

Ista slika beskrajne tuge i žalosti viđena je i tri dana ranije u Nikšiću, gde je sahranjen dvadesetčetvorogodišnji Drago Radulović i njegova dve godine mlađa supruga Jelena koji su, takođe, izgubili život u ovoj nesreći.

Probili put kroz Platije

Radnici "Crnagoraputa" su sutradan nakon sahrane Tomovića očistili odron i sa puta u Platijama uklonili ogromne stene. Činili su to veoma oprezno i sa strepnjom da se pod gromadama možda nalazi zgnječeno još neko vozilo, ali se, na sreću, ispostavilo da novih žrtava nema. Jedna traka je osposobljena za saobraćaj, ali on teče dosta usporeno i s velikim rizikom od novih odronjavanja načetih litica iznad puta.

Sada, kada se u kanjonu Morače desila još jedna velika nesreća, stravičnija od mnogih po kojima se ovaj kanjon pročuo, kada je tako surovo izgubljeno osam života, izašla su na videlo mnoga saznanja koja ukazuju da se ćudi Platija ništa nisu promenile. Nisu ni ljudi što se već sedamdeset pet godina, posebno u poslednjih pola veka, inate i potcenjuju opasnosti koje put niz dolinu Morače krije.

Na mestu nesreće u Platijama ovih dana smo sreli i Vidaka Šestovića, čoveka čije je ime obeležilo proboj ove možda najteže i najopasnije deonice na putevima ne samo u Crnoj Gori nego i u onoj staroj, velikoj Jugoslaviji. Čoveka koji je bio glavnokomandujući brigade od oko trista neustrašivih graditelja ovih četiri-pet kilometara puta kroz srce Platija od mesta zvanog Abisinije na jugu do izlaza iz kanjona prema Rovcima i selu Međuriječju na severu. Tom brigadom hrabrih i nesalomljivih, u kojoj je bilo ponajviše Dalmatinaca, starih i nenadmašnih majstora za kamen, zatim Rovčana, Moračana, Gusinjaca, Bjelopoljaca i drugih, komandovao je ponajmlađi među njima, tada dvadesetpetogodišnji Vidak Šestović, školovani tehničar, koji je praktično dobio partijski zadatak da probije put kroz Platije.

- Počeli smo negdje u junu 1955. godine. Ja sam, pamtim dobro, ovamo došao tačno 6. juna - priča Vidak Šestović, krepki sedamdesetogodišnji penzioner, koji je više od četrdeset godina gradio puteve po Crnoj Gori, a od toga skoro trideset godina proveo na samim gradilištima. - Kroz Platije je tada išla samo jedna uzana, opasna staza, koju je još 1934. godine, zahvaljujući tadašnjem rovačkom poslaniku Nikoli Jovanoviću, probio Slovenac, preduzimač Tavčar. Ona nam je mnogo koristila da uđemo u Platije i otvorimo gradilišta, a o tome u kakvim se uslovima radilo i kakvim smo sredstvima i opremom raspolagali, bolje i da ne govorim. To danas više teško iko može da vjeruje. Kad je stigao prvi kompresor, to je bila revolucija, već gotov posao...

Miševi predosetili opasnost

Proboj Platija je trajao godinu i po dana, od juna 1955. do kraja decembra 1956. Graditelj i Vidak Šestović su se zalagali da se izbegne opasni tesnac Andrijevo tako što bi se išlo na proboj dugačkog tunela koji bi ulazio u liticu ispred Andrijeva, gledano iz pravca Podgorice, a izlazio negde kod vrela zvanog Gundulija na suprotnoj strani. Oni koji su odlučivali - da li zbog nestašice para ili iz želje da se put što pre probije - nisu podržali takvu ideju pa se pristupilo radu na sadašnjoj trasi puta.

- Iako je svakome ko se imalo razumije u gradnju puteva bilo jasno da posebno ovo ovdje u Andrijevu nije dobro rješenje, put je izgrađen sa ova dva tunjelčića, a nije bila predviđena čak ni izgradnja ovog narednog, devetog po redu, najdužeg tunjela u Platijama, sve dok nam se tu nije desilo velika nesreća. Naime, bilo je predviđeno da se put i na ovom dijelu usijeca u liticu i prolazi ispod velike galerije. Radovi su bili uveliko odmakli kad nam se jednog dana desilo da se dio te galerije obruši i ubije nam šest radnika, šest vrijednih Gusinjaca. Ako se dobro sjećam, dva Selića, tri Radončića i jedan kojem se, nažalost, više ne mogu sjetiti imena. Tek tada se odustalo od te trase i pristupilo probijanju tunjela.

Od nekih još živih graditelja iz Platija ovih dana smo saznali i kako je tih dana, pod istom galerijom, sigurnu smrt slučajno izbegla i velika grupa Rovčana. Bilo je, izgleda, vreme doručka. Ljudi posedali da pojedu sirotinjski tajin koji su u torbici doneli od kuće. Jedan od njih, Mato Vuković, primetio je kako je nekoliko miševa iskočilo ispod kamenja i strelovito se razbežalo. istog časa on je skočio i viknuo: "Bješte, ljudi, kamen vam u dom, izgibosmo, pašće galerija..."

Radnici su u neverici ustali i ne baš voljno krenuli za njim. Nije, kažu, prošlo ni nekoliko minuta, a ogroman odron se sručio na mesto gde su doručkovali.

Malo je, inače, poznato da je za tih godinu i po dana rada u Platijama praktično svakog meseca izgubljen po jedan život, odnosno da je poginulo sedamnaest graditelja.

- Sem u slučaju gusinjske grupe, sve ostalo su bili pojedinačni slučajevi nesreća, koje je potpuno normalno očekivati u ovakvim uslovima rada i ja i danas mislim da je bilo pravo čudo kako nas mnogo više nije izginulo kakvim smo se sve opasnostima izlagali. Zato smo i izbjegavali i da primamo na rad nevične, mlade i neiskusne ljude - kaže Vidak Šestović i pokazuje nam mesto u tesnacu Andrijevo, koju desetinu metara od mesta gde se sada desila nesreća, odakle je novembarskih dana 1955. godine odleteo u reku i poginuo Đuro Mašković iz moračkog sela Osreci, otac sedmoro dece.

- Na tom istom mjestu se desila nesreća i 1934. godine kad je Tavčar probijao stari put: stradao je Marinko Bulatović, iz moračkog sela Jasenova - ispričao nam je devedesetpetogodišnji Rovčanin Filip Bulatović, jedan od učesnika u probijanju puta kroz Platije i očevidac pogibije Đura Maškovića i mnogih drugih.

Hiljadu izginulih na putu smrti

Za tesnac Andrijevo, u kojem se desila nesreća, sve do sada se smatralo da je jedno od najbezbednijih mesta na ovom preopasnom putu, barem što se odrona tiče, jer za četrdeset godina, otkad je ovuda krenuo redovni saobraćaj, niko ne pamti da je na kolovoz ikada pao ijedan kamen. Vidak Šestović, međutim, ne misli tako:

- Samo mi koji smo probijali ovaj put znamo kako je bilo i na kakve smo sve opasnosti ukazivali i tražili da se otklone i izbjegnu. Nažalost, one, eto, stoj ei danas. Recimo, gotovo je sasvim nepoznato da se na ovom istom mjestu gdje se sada dogodila tragedija i prije četrdeset pet godina desio sličan odron i samom pukom srećom izbjegnuta još veća pogibija. Naime, gore kroz liticu, visoko iznad sadašnjeg puta, išla je ta Tavčarova staza kojom smo mi svakodnevno prolazili, a ovdje dole radilo je dvanaest ljudi. Jednog jutra zatekli smo pustoš: ni staze ni gradilišta. Otcijepila se litica, odnijela stazu i prekrila gradilište. Mjesec i po dana smo potom na konope prelazili do gradilišta na drugoj strani, ali sve to nije bilo dovoljna opomena da se ovo mjesto bolje obezbijedi ili izbjegne tunjelom, kako smo mi predlagali.

Jedan manji odron kamena, kako smo u međuvremenu nedvosmisleno ustanovili, i pretprošle nedelje je najavio opasnost. Naime, više vozača koji su malo pre nesreće prošli tim putem tvrdi da je na kolovozu bilo kamenja koje je gotovo sasvim zatvorilo prolaz desnom saobraćajnom trakom, gledano iz pravca Kolašina i Manastira Morače. Jedan od njih, Dragan Mašković, kaže da se zbog toga šleper koji je išao ispred njega jedva provukao pored kamenja i levom trakom ušao u tunel, a samo tako može da se objasni i činjenica da je odron odneo u ponor automobil zlosrećne porodice Tomović. Verovatno su i oni prešli na levu stranu, pokušavajući da zaobiđu odron, kad se na njih sručila lavina ogromnih stena.

Ne bez tuge i gorčine u glasu, Vidak Šestović nam je pokazao i jedan plato ispred tunela Andrijevo (tunel broj sedam), sa južne strane, kao stvoren za spomenik, gde su graditelji puta kroz Platije nameravali da podignu skromno spomen-obeležje svojim drugovima koji su ovde ostavili život. Radnici su želeli sami da izgrade spomenik, svojim prilozima da ga finansiraju, ali je tada neko "na višem nivou" procenio da to ne bi bilo politički dobro i od spomenika i danas stoji samo plato, ograničen zidom, kao da opominje da se ta nepravda i sada može ispraviti.

Taj tužni spisak bi, naravno, valjalo upotpuniti imenima svih koji su ostavili život i platili krvavi danak na izgradnji puta od Titograda, odnosno Podgorice do Kolašina, uz kanjon Morače, pa i imenima onih što su za proteklih četrdeset godina na ovom putu stradali u saobraćaju. Po nekim podacima taj broj se primakao, akoli nije i premašio, stravičnu cifru od hiljadu izgubljenih života.

Budo SIMONOVIĆ