Idejom do sopstvene toplane

Ognjište venčalo struju i vodu

Slobodan Vesić je od obične TA peći, uz male izmene, načinio centralno grejanje. U njegovom stanu je uvek čisto i toplo, čak i kad nema električne energije. I što je najvažnije, ne krnji se mnogo kućni budžet

Petnaest leta je smišljao Slobodan Vesić, precizni elektromehaničar za merne uređaje i visokokvalifikovani elektromonter jake struje, kako da doskoči nemanima koje gutaju kilovate, prazne ionako tanušne novčanike i pri tom još truju oskudni vazduh, glumeći ognjišta u betonjerkama bez dimnjaka.

Struja je sve skuplja i sve je manje ima, zna on to ponajbolje i sa samog izvora, pošto radi kao poslovođa u Elektrodistribuciji "Beograd". Celi beli svet, upoznat je dobro, priteran je uza zid: štednja električne energije je i za bogate zakonska i patriotska obaveza. A kod nas se rasipa i kad je nema. Kao sad, na primer.

I za državu i za džep

Smišljao, tako, smišljao i došao na ideju:

- Zašto ja ne bih napravio i ono što laicima izgleda samoubistveno? Da povežem struju s vodom. Da ih privenčam. Bukvalno, ni od čega da napravim racionalno, ekonomsko, ekološko lepo grejno telo od kojeg će koristi imati i država i ja.

Kad je zamisao bila već dobro ukiseljena, a mračne noći postajale sve duže, Slobodan Vesić je, po običaju uvek odeven kao za večernji izlazak, u besprekorno ispeglanom teget odelu, s belom košuljom i kravatom, uzeo alat, stavio rukavice i počeo da stvara svoje centralno grejanje. Baš kao što je godinu dana ranije, primoran oskudicom kvadrata, osmislio sam bračni krevet koji se za tili čas pretvara u dvosed, trosed, sa stočićem po sredini i foteljom pride. Ili, kao što je od starog duba načinio prekrasnu lampu. Što glava oslika, to njegova ruka napravi.

Stalno mu je na pameti bilo da kuća bez ognjišta i nije kuća. Kad uđeš u ledaru, to je kao da si ušao u štenaru. I poče da venčava struju i vodu.

Za to mu je bila potrebna obična termoakumulaciona peć od četiri i po kilovata, nešto bakarnih cevi, pumpa, ili ekspanzioni sud koji održava odrđeni pritisak, i gotovi radijatori. Po jedan za svaku odaju: dnevnu i spavaću sobu i kuhinju. Antre i hodnike koji vode do ostalih prostorija greje sama po sebi ona peć s početka priče o ovom izumu, smeštena tik iza ulaznih vrata u stan od šezdesetak kvadratnih metara.

I, eto, uvek toplog i čistog doma i danju i noću: ne oseća se vonj mazuta, ni opori dim sagorelog uglja, suvi vazduh ne ubija bronhije, nema prašine koju grejna tela na struju seju razbijajući svoj izolator-staklenu vunu, budući da su ventilatori na peći isključeni zbog vode.

- Kad me komšije ovih dana pitaju čime se grejem, ja kažem kako me greje toplana, ali sopstvena. Pa gde ti je kazan, gde su kotlovi, u podrum nikad ne silaziš, kako ti je u stanu bilo toplo i ono kad smo mi trljali ruke nad voštanicom, radoznali su i dalje. E, onda ih ja uvedem u svoj dom i pokažem im celu mudrost. Niko da poveruje da je to moguće. A moguće je.

Stvarno, što Rudničanin naumi, to mora i da uradi. I to onako, svojski i majstorski.

- E, kad nema odžaka, nema gasa, nema lož-ulja, ima bar malo struje. I ja ti - priča Vesić u zanosu - napravih svoju toplanu, svoje etažno i svoje centralno grejanje. Svoje ognjište. Iz inata. Pa moj otac Bane stolar, seljak s Rudnika, rezbario je ikonostase sve vreme posle rata u inat onima što su rudničku Svetu goru razorili. Pravio je klavire, iako ih nikad nije video, da pokaže skorojevićima da nije tikva bez korena. Od drveta je dete umeo da napravi. A ja sa strujom drugujem toliko baš se volimo. I ja s njom mogu sve.

Kad natera nevolja

Sad sledi onaj tehnički deo priče. Elem, za stan od šezdeset kvadratnih metara sasvim je dovoljna jedna, može i prastara, sa otpada na primer termoakumulaciona peć od samo četiri i po kilovata. U nju se ugrade bakarne cevi, jer je bakar najbolji provodnik toplote. Kroz njih prolazi voda. Struja, odnosno već postojeći grejač, zagreva cigle od magnezijuma nalik, šamotnim opekama koje su, takođe, već u peći. Cigle greju vodu, a pumpa je razvodi po radijatorima. Što bi se reklo, deda za repu, baba za dedu, sin za babu, unuk za sina i sine - vatrica.

- S obzirom da u peći vlada temperatura od maksimalnih 550 stepeni Celzijusovih, ja njenu jačinu regulišem brzinom pumpe - objašnjava Vesić. - Što voda sporije protiče kroz peć, utoliko je voda u radijatorima toplija. I obrnuto, naravno.

Kad nestane struje, ne haje nimalo, jer već ima akumuliranu temperaturu. A peć puni samo u vreme jevtine tarife. Adapter koji stoji pored peći ima zadatak da se akumulacija od dvanaest volti šalje u pumpu jačine 220 volti. Znači, pumpa, takođe, radi i kad nema struje! I to celih deset i više časova.

Sve ove cifre mogu da deluju utopijski dok se ne dođe do novca. A računica kaže da se ovim izumom Slobodana Vesića uštedi baš mnogo: u novčaniku mesečno ostaje najmanje sedamdeset odsto sume koja bi se, inače, izdvojila za normalno grejanje na struju.

- Kažu, nevolja naterala majmuna da postane čovek. Nas Srbe, što bi rekli moji seljaci na Rudniku, nevolja najzad nagnala, eto, da mislimo i na džep i na krasotu - reći će još Slobodan Vesić.

Iz nevolje, bolje reći oskudice, u domu ovog Rudničanina, naturalizovanog Beograđanina već mnogo decenija, tako se i rodilo ovo svojevrsno ognjište bez kojeg se čovek ispod ove kape nebeske oseća kao beskućnik. Ognjište koje po svemu može da nosi epitete tipa: štedljivo, racionalno, ekološko, pa i lepo, ako tako hoćete.

Radica MOMČILOVIĆ