Jedan susret u Libiji

Srbin je naš dragi doktor

Beograđanin Miroljub Medecijan je jedini oftalmolog u najmodernijoj bolnici u Sabrati koja liči na prekookeanski brod izvučen na obalu. Svi ga znaju i poštuju jer mu nije teško da i usred noći pomogne pacijentu kome je trun upao u oko

Petak je u Libiji neradni dan. Jugoslovenski ambasador u Tripoliju Radomir Bogdanović predložio nam je da se otisnemo u Sabratu.

- Tamo - veli on - treba videti iskopine starog rimskog grada iz prvog milenijuma pre nove ere. A to je prilika da posetimo i našeg očnog lekara dr Miroljuba Medecijana koji uživa veliku popularnost u Libiji.

Od Tripolija do Sabrate vodi moderan autoput pored Sredozemnog mora u dužini sedamdeset kilometara. Sabrata nije veliko mesto, ima oko petnaest hiljada stanovnika. Ali zato ima veliku i najčuveniju bolnicu u Libiji u kojoj rade vrhunski stručnjaci iz nekoliko evropskih zemalja. Nije nikakva tajna da je među pedeset zaposlenih lekara najcenjeniji dr Miroljub Medecijan.

Uz kafu i urme

Dočekuje nas porodica Medecijan ljubazno u skromnom iznajmljenom stanu od šezdeset šest kvadratnih metara. Posredstvom satelita prate našu televiziju i veoma su dobro obavešteni šta se događa u domovini. Uz kafu, urme i ćaskanje predočiše nam najpre nekoliko porodičnih detalja.

Miroljub je Beograđanin, ima šezdeset godina, rođen je na Autokomandi. Supruga Slobodanka je takođe iz Beograda. Pre odlaska u Libiju je radila u Službi za platni promet. Sada je svu pažnju usredsredila na sina Nemanju koji pohađa na engleskom jeziku gimnaziju u Tripoliju i svakog dana prevali u oba pravca - sto četrdeset kilometara! Ovde nema javnog prevoza pa se mališan snalazi kako zna i ume.

- Ja sam faktički đak pešak - dobaci Nemanja u šali. - Kad budem završio gimnaziju, upisaću se na neki fakultet u Beogradu, možda novinarstvo. Volim da budem novinar.

- To će se verovatno i ostvariti - dobacuje nasmejani otac. - Kad sam bio u njegovim godinama, nosio sam naočare i stalno sam maštao da studiram medicinu i postanem očni lekar. Želja mi se, eto, ispunila. Uz stalno dokazivanje na beogradskim klinikama završio sam dve specijalizacije i onda krenuo sa koferčetom u beli svet.

U okviru tehničke saradnje između Jugoslavije i Libije Miroljub Medecijan 1986. godine stiže u mesto Bejdu, dvesta kilometara istočno od Bengazija. To je bilo vreme kad su naši zdravstveni radnici počeli masovno da dolaze u ovu prijateljsku zemlju na severu Afrike. Pre toga je obišao mnoge evropske metropole tražeći posao, ali nije našao onu ljudsku toplinu koju poseduje libijski narod. I to je bilo presudno da se opredeli za Libiju.

- Taj narod nas neizmerno voli i poštuje - priča dr Medecijan. - Nikada neću zaboraviti pažnju kojom smo bili okruženi u Bajdi. Po zamisli kralja Idriza kao mesto njegovog rođenja trebalo je da bude prestonica Libije. Međutim, kad je Gadafi sa grupom oficira svrgnuo kralja 1969. godine, ova zamisao je pala u vodu.

Svake godine, ističe naš sagovornik, povećavane su plate i dobar specijalista je mogao da uštedi mesečno i do hiljadu dolara. To je bio veliki mamac za naše lekare i medicinske sestre. Dolazili su masovno u bolnice i klinike na godinu ili dve, a ostajali znatno duže. Tako se i dr Medecijan zadržao pet godina i sa ne malom ušteđevinom vratio u Beograd. Nažalost, tada nastupa vreme raspada Jugoslavije, nazire se ratni vihor. Doktor je spakovao kofere i 1995. godine ponovo otišao u Libiju, ovoga puta u Sabratu.

Svi ga znaju Dolazi u novu i modernu bolnicu koju su izgradili Nemci 1983. godine. Ambiciozni Beograđanin svojom stručnošću, predusretljivošću i lepim rečima brzo osvaja simpatije ne samo svojih kolega već i libijskog naroda. Osniva Kliniku za očne bolesti i kao jedini oftalmolog prihvata pacijente širom ove regije, od Tripolija pa sve do Sabrate.

- Ovde se često događaju na putevima saobraćajne nezgode - veli dalje dr Medecijan. - Probude me usred pola noći telefonom radi pružanja pomoći. To se ne plaća, ali ja nikada nisam rekao neću i ne mogu.

I Libija sada uvodi privatnu lekarsku praksu. Naš stručnjak stalno dobija pozive da radi na privatnim klinikama, ali on to energično odbija jer ne želi da izneveri svoje brojne pacijente koji ga ovde smatraju najdražim strancem. Presreću ga ljudi na svakom koraku, pozdravljaju ga na engleskom i arapskom i pozivaju da dođe u goste. Tako je stekao mnogo prijatelja. Kad se jednom prilikom našao sa porodicom na Malti, prepoznali su ga neki Arapi govoreći: "Ovo je naš doktor" i pitajući "Kada se vraćate u Sabratu?"

Bolnica u Sabrati ima dve stotine pedeset postelja, udaljena je od mora dvesta metara i po svom arhitektonskom izgledu podseća na prekookeanski brod koji leži na pučini. Raspolaže najmodernijom medicinskom opremom. Libija nije škrta da odreši kesu kad treba uložiti u zdravlje ljudi. Naš doktor koristi za očne preglede opremu "kombi star". Sve funkcioniše pritiskom na dugme, ali događa se, kaže on, da i tako moderna mašina zataji, pa dok ne stignu rezervni delovi, radi se po starim metodima. Ali, svi pacijenti moraju biti pregledani. Niko ne sme biti vraćen kući bez leka i recepta.

A što se tiče plate doktora Medecijana?

- Ranije smo bili najbolje plaćeni od svih stranaca. Sada su plate manje jer se dolar prema zvaničnom kursu koji primenjuje Libija slabije kotira u odnosu na libijski dinar. Tako da moja plata iznosi oko 1.500 maraka. Ja sam, ipak, zadovoljan.

Za dve godine se vraća u zemlju. Dotad će sin Nemanja završiti gimnaziju u Tripoliju. Dosta je, kaže, bilo lutanja po belom svetu. Približava se vreme kada treba živeti i od lepih uspomena.

Marko MARKOVIĆ