|
Naši u belom svetu Oživljava stare dvorce Dragoslav Mišel Gojak, poreklom iz Gornjih Rovaca, širom Francuske obnavlja zamkove i prodaje ih imućnim ljudima. Među njima se našao i naš poznati režiser Emir Kusturica U Parizu ga zovu Mišel. A on, Dragoslav Gojak, tvrdi da je to zbog nadimka Miško s kojim je iz Komarana, kod Brodareva, stigao u Grad svetlosti. Plećat i brkat, obožava gusle. Kad ih čuje, postaje drugi čovek. U glavi su mu onda Gornji Rovci, praded Nikac, lepote crnogorskog krša. Njegovom zaslugom je pre tri godine u glavnom gradu Francuske osnovano guslarsko društvo "Vojvoda Nikac od Rovaca": - Dolaze i naši prijatelji Francuzi, slušaju, pretvore se u uvo i onda kad dokuče lepotu tog zvuka ostaju opčinjeni, jer taj instrument ima dušu - kaže Mišel. Sve je počelo slučajno Mišel ili Miško, kako ko hoće, znan je u ovom gradu. Njegova firma "Gojak" specijalizovana je za obnavljanje starih francuskih zamkova. Stotine njegovih radnika širom ove zemlje jedan po jedan zapušteni dvorac doteruje i ulepšava: - Sve je počelo, tako da kažem, slučajno. Jedan moj prijatelj Francuz, da mu ne otkrivam ime, u opuštenom razgovoru, požalio mi se kako u dolini Loare ima porodičnu kuću i imanje, koje je, eto, zapušteno posle smrti njegovih roditelja. On u Parizu nema vremena ni para da ga obnovi, a tako zapušten dvorac teško bi mogao da se proda. Sinula mi je ideja pošto sam već imao građevinsku firmu i radnike. Njegov dvorac, moj rad, pa da delimo dobit. Začas je dogovoreno sve. Kada sam otišao s njim da vidim, uplašio sam se, priznajem, ali sam ćutao. Kao da sam silom vraćen u istoriju od pre tri veka. Ali sam krenuo u posao... Gojak je dotad radio u velikoj firmi "Ei" u Parizu, koja je zapošljavala pet-šest hiljada radnika i izvodiila radove širom ove zemlje. Kao građevinac, inženjer, završio je i elektrotehniku, brzo se uklopio i napredovao. - U stvari, ne znam ni šta me je oteralo napolje. Imao sam dobar posao u Prijepolju, lepo sam živeo, a onda sam se jednog dana, 1988. godine, spakovao i krenuo u svet. Da obiđem, vidim i vratim se. Prokrstario sam celu Evropu, a u Francusku sam stigao preko Mon Blana. Naravno, u putu sam se zaustavljao, radio ponešto da bih mogao da nastavim dalje. Ali, Francuska me je privukla. U "Parizjenu" sam video oglas, brzo dobio taj posao i uklopio se. Zablsitala patina Gazda ga je nekoliko puta nagrađivao i unapređivao, ali je Miško želeo da se osamostali. Stekao je već veze, mušterije i krenuo je da gradi i adaptira luksuzne vile u okolini Pariza. - Prelomni trenutak je bio onaj kad sam sa svojim poznanikom Francuzom ćaskao o obnavljanju porodične zarade u dolini Loare. Taj posao me je potpuno okupirao. Moralo je da se ima mašte, da se poznaje arhitektura da se ono što je loše i crvotočno zameni, da se obnovi instalacija, uvede vodovod, a opet da se ne naruši onaj autentični izraz. Posle godinu dana dvorac je zasijao novim sjajem. Ostala je patina, lepota prohujalih vekova, ali je to sada bilo savremeno zdanje, prilagođeno ljudima s dubljim džepom. - Prodat je, a shvatio sam da taj posao donosi dobru zaradu, ali i da traži vreme, razmišljanje, ideje... I tako je firma "Sosijete Gojak" postala polako i strpljivim radom poznata. - Do sada smo renovirali više dvoraca, neću da kažem koliko, ali se ne mogu izbrojati na prste obe ruke. To je veliki posao. Kad se započne, nema odustajanja. Čak mogu da kažem da se za jedan takav zamak odlučio inaš Emir Kusturica. U Normandiji je, dovoljno je to da kažem. Dugo nisam znao za koga ga radim jer je sve išlo preko njegove žene. Ali znam da je, kad ga je video, bio prezadovoljan. I često, čujem, tamo odseda i odmara se. Gojak je nedavno osnovao i agenciju za nekretnine "Montenegrin". Ona nudi kuće, vile i stanove onima koji bi da se usele u Francusku, a za to je uslov krov nad glavom. - Sve je po dogovoru. Odradimo sve i predamo ključ u ruke. A kupac bira po katalogu. Miško Gojak je oženjen. Biljanu, rodom iz Sjenice, upoznato je u Parizu. S njom ima sina i ćerku Nikca i Jelenu. Deca, iako rođena u glavnom gradu Francuske, odlično govore srpski, znaju ćirilicu, čitaju i slišaju o istoriji svog naroda. A kad čuje gusle - Već dugo smišljam kako bih ja pomogao rodnom kraju. Mnoge kuće su u Crnoj Gori i Srbiji puste, ostavljene, niko ne brine o njima. A izbeglice nemaju krov nad glavom. Ja sam već više porodica pomogao finansijski i građevinskim materijalom da se skuće. Neskromno kažem, najteže je povezati one koji su te kuće nasledili, a ne žive u njima. Takvi ljudi, koji su već negde skućili, voleli bi, to znam, da im se iz porodičnog ognjišta vije dim, da ih neko, kada navrate, primi, da makar na jedan dan ožive uspomene. I takvi ugovori bi se pravili, kao poklon, a ja bih sve učinio da se ti ljudi bez doma skuće i da pusta sela ožive. Dragoslav Gojak je dobio za svoj humanitarni rad dosad više priznanja. Ne želi o tome previše da govori, da ne bi ispalo da se hvali. Jer, kaže, dali su mu ih oni koji znaju zašto. I to je dovoljno. Ovaj tridesetšestogodišnjak, rođen u znaku Lava, za Francuze Mišel, iako pomalo "čudan" jer je sklon epskoj poeziji, guslama i istoriji svog naroda (radni kabinet mu je prepun suvenira i detalja iz rodnog kraja), uklopio se, kako kaže, u pejzaž od Brisela pa sve do Azurne obale, gde njegovi radnici izvode građevinske radove. Ali, srce mu je u Rovcima, Komaranu, Prijepolju, Brodarevu... Među svojima. A kad čuje gusle, sve bi dao zavičaju. Svake godine, tri-četiri puta, mora da ode u rodni kraj, da se, kako kaže, izduva... I srce mu stane kad vidi prazna ognjišta na jednoj strani i nevesele ljude isterane iz svojih kuća širom bivše Jugoslavije. Zato je sebi dao zadatak da im pomogne da steknu novi dom. |
Ozren MILANOVIĆ