Protojerej Aleksandar Šmeman, najveći pravoslavni teolog, kaže:

- "Ovo pitanje nije rezultat puke ljubopitljivosti. U odgovoru na to pitanje saznaćemo nešto i o suštini same hrišćanske vere, tačnije o načinu na koji hrišćani shvataju svoj odnos prema spoljašnjem svetu koji još nije znao Hrista, niti je u njega verovao.

Reč je o tome da se istovremeno sa širenjem hrišćanstva, u vreme početka naše ere, u grčko-rimskom svetu isto tako brzo širio i poslednji veliki paganski kult - kult sunca. Sedamdesetih godina 3. veka rimski car Aurelijan je taj kult sunca proglasio za zvaničnu religiju čitavog Rimskog carstva. Ta religija je proslavljala sunce kao izvor života i, stoga, kao višu bižansku silu. Kao i svekoliko paganstvo i kult sunca je bio religija obožavanja prirode i prirodnih živonosnih sila. Glavni praznik religije sunca su bili dani takozvanog zimskog solsticija, to jest poslednji dani decembra kada bi, posle najvećeg rastojanja Zemlje od Sunca, iznova započinjalo približavanje Zemlje Suncu i, zajedno s tim, ponovni nadolazak toplote i svetlosti u prirodi, odnosno približavanje prolećnom vaskrsenju prirode i trijumfu života nad zimskim umiranjem...

Pagani su u decembru praznovali rođenje Sunca. I tog istog dana su hrišćani počeli da praznuju rođenje Isusa Hrista kao istinskoga, duhovnoga Sunca, to jest kao dan ulaženja istinske, duhovne Svetlosti u ovaj svet. Mi čak i danas, na dan Roždestva Hristovog, u troparu - glavnoj crkvenoj pesmi tog praznika pevamo:

’Rođenje Tvoje, Hriste, Bože naš, zasija svetu svetlost razuma, jer u njemu oni koji zvezdama služahu od zvezde se naučiše da se klanjaju Tebi, Suncu Pravde (Istine)...’"

Nama, ovde, čini se da je tek na prelasku iz drugog u treći milenijum najzad zasijala svetlost pravde. Da je mračno vreme iza nas, pa nam je i patrijarh srpski gospodin Pavle u božićnoj poslanici poručio:

"Dvadeseti vek - koji upravo ispraćamo, a posebno njegova druga polovina - biće u svesti crkve zapamćen kao "vreme plača". Mnogo je onih koji su u tom periodu zaplakali samo zbog svoje vere u Hrista. Mnogo je onih koji su morali da napuste svoju otadžbinu, i da negde u dalekom svetu plaču pedeset godina za tom izgubljenom otadžbinom, kojom su duvali vetrovi razaranja, demonskih ideologija, diktatura, nasilja i neslobode. Mnogo je onih unutar Crkve koji su u ovom periodu morali da stisnu svoje srce, i u samoći i tišini samo plaču: zbog ismevanja i progona i Hrista i hrišćana, zbog proterivanja Crkve iz javnog života, dajući joj mrvice za prostor njenog društvenog delovanja. Samo u samoći i bezglasno Bogu su uznošene molitve da On Sam okonča "vreme plača". I Gospod je to vreme okončao! Želimo čvrsto da verujemo da je "vreme plača, vreme razgradnje, vreme mržnje" konačno za nama, i da sa početkom novog veka i novog milenijuma za naš narod i njegovu Crkvu počinje "vreme gradnje, vreme radosti i vreme ljubavi". Ako smo sada i ispunjeni optimizmom i nadom da se i na ovim prostorima može živeti slobodno i dostojno čoveka, uvek sa svešću da zemlju u raj ne možemo pretvoriti - ali možemo sprečiti da se ona u pakao pretvori, onda "vremenu gradnje" svi treba da pristupimo ozbiljno; jer zajedničku kuću gradimo, rukovođeni načelima na koja želimo da ukažemo - ovde i sada - pred kolevkom novorođenog Gospoda."

Ako se makar i delić ovih patrijarhovih reči ostvari, onda će zaista Božić ove, prve godine trećeg milenijuma, predstavljati neko novo sunce na našem nebu.

I ostvarenje božićnog pozdrava "Mir Božiji - Hristos se rodi!"