Tada smo sa video-kasete koju su našem listu poslali Arkanovi prijatelji i bivši borci, ne mireći se s tim da smrt njihovog komandanta ostane nerazjašnjena, čuli istinu o Ražnatovićevom ubistvu. Na kaseti, kroz Jekićevu ispovest, izneta je surova istina o umešanosti kriminalaca, ali i jednog broja policajaca u ovaj zločin.

Jekić je ispričao ono što zna. A to je za mnoge visoke funkcionere MUP-a koliko neprijatno, toliko i optužujuće.

Objašnjavajući zašto se sklonio preko granice, u jednom trenutku Jekić kaže da je zaključio da njegove kolege generali i pukovnici koje imenom i prezimenom na kaseti pominje "nisu imali nameru da ovaj slučaj rešavaju profesionalno". A dobro su znali da je učešće Andrije Draškovića u tom ubistvu ključno "zajedno sa njihovim doprinosom da se za slučaj u Interkontinentalu ne sazna, i za još mnoge slučajeve gde su oni bili kreatori."

Šta Jekić zna?

Tih nekoliko poslednjih rečenica nas je i opredelilo da otputujemo u Republiku Srpsku i potražimo Vojislava Jekića.

Zar ima još takvih slučajeva gde se činjenjem ili prećutkivanjem zataškavala istina? I koliko ih je? Da li je Gavriću ubistvo Arkana bila neka vrsta krunskog rada ili mu je trostruko ubistvo koje je počinjeno za svega nekoliko sekundi, u "Interkontinentalu", kada su pored Željka Ražnatovića ubijeni policajac pukovnik Dragan Garić i Arkanov prijatelj Milenko Mandić, bio prvi pokušaj koji mu je u potpunosti uspeo.

Oni koji su dobro poznavali Gavrića ne veruju u slučajnost. Bio je poznat kao čovek koji je vežbao, kako kažu, pucanje iz dva pištolja, često i pred ogledalom, ali i sa lutkom koja je predstavljala živu metu. Kao i da je ono što se do sada saznalo samo vrh ledenog brega čije pojavljivanje se već naslućuje.

Šta Jekić sve zna o tome? Da li bar raspolaže nekim činjenicama i svedočenjima o tome ko je obavljao tolike misteriozne likvidacije koje su Beograd i uopšte našu zemlju svrstali među najopasnija područja na svetu.

Zna li ili sluti zašto su likvidirani policajci Simić, Vlahović, general Badža... Ko je ubio Zorana Kundaka. Zašto je morao da umre Žika Petrović, direktor JAT-a? Ko je ubica ministra odbrane Pavla Bulatovića? Ko je likvidirao Slavka Ćuruviju?

Mere bezbednosti

Stotinu pitanja dok auto grabi kroz kišu ka odredištu gde će nas čekati čovek koji će nas odvesti do Jekića. A on je, kako smo u tom telefonskom razgovoru obavešteni, pristao da se vidi sa našim novinarima.

Iako su novinari "Ilustrovane" bili u raznim situacijama na Kosovu i ratištima širom Jugoslavije pa i sveta, kao i u mnogim delikatnim i opasnim situacijama pišući o mnogim "vrućim" temema, ovaj put preko Drine je za nas, ipak, bio novo iskustvo. Jer, dogovor je da se vidimo sa čovekom za koga ne znamo ni gde je ni da li će, zaista, pristati na razgovor. Znamo samo da nam je telefonom rečeno da će nas veza čekati na benzinskoj pumpi posle granice.

Čekamo. Na parkingu pumpe se zaustavlja auto. Prilazi nam čovek. Prepoznajemo jednog od nekadašnjih Arkanovih boraca i prijatelja. On će nas odvesti do Jekića. Treba samo da vozimo za njim. U redu je.

Put je sada za božićne praznike prilično opterećen saobraćajem. A kraj kao da se promenio. Niču kuće pored puta, gradi se uveliko.

Takva je Bijeljina, na primer, kroz koju prolazimo. Do rata je imala jedva tridesetak, a sada je to grad sa gotovo sto pedeset hiljada stanovnika.

Kroz zamagljeno staklo automobila i guste kišne kapi pazimo da svog vodiča ne izgubimo iz vida.

I posle izvesnog vremena stajemo. Naš pratilac, kome znamo samo nadimak i pitamo ga za ime, s osmehom kaže: "Hoćete li da razgovarate sa mnom ili sa Vojom? Što manje znate, bolje za sve."

Prihvatamo savet da mnogo ne pitamo. Nas interesuje samo susret sa odbeglim šefom lozničke policije.

Naša veza poziva jedan broj. I rukom odmahuje automobilu koji se pojavio iza nas, što je, zaključujemo, bila pratnja za koju nismo znali.

- Za Jekićevu bezbednost ne brinite - kaže naš sagovornik mirno. - Čuvamo ga mi, komandantovi prijatelji, ali i njegova mnogobrojna rodbina. Znamo i za ideju o pokušaju kidnapovanja, pa su u vezi s tim preduzete i sve potrebne mere.

Niko se ne javlja na broj koji naša veza poziva. Tek u trećem pokušaju se čuje glas. Ali, taj glas kaže da Jekić nije tu.

Naš sagovornik bez komentara spušta slušalicu.

- Doći će on, ne brinite - kaže mirno.

Opet čekamo. Strepimo da se policajac nije predomislio. Možda nema poverenja u nas. Opasne su stvari u pitanju.

Posle desetak minuta iščekivanja čuje se zvono na vratima stana u kome čekamo.

- Evo, stigao je - kaže naša veza.

I zaista. Na vratima se pojavio visok čovek u crnom kaputu. Vojislav Jekić. Prepoznajemo ga sa video-kasete. Nekoliko dubokih, svežih bora na pomalo preplanulom licu i prodoran pogled. Kao da tim prvim pogledom želi da sazna sve o nama.

Sve na njemu odaje policajca. To se posle trideset godina rada u službi više i ne može prikriti. Ljubazno je uzdržan i odmeren u pokretima i glasu.

"Sve ću reći na sudu"

Vodimo nevezan razgovor. Ćaskamo o poznanicima, Beogradu, prošlim vremenima, njegovom dobrovoljnom izgnanstvu... Pa i o tekstu koji je objavila "Ilustrovana".

- Hteo sam da vas vidim i da vam, evo, gledajući vas u oči, potvrdim da je to što sam na kaseti rekao, a vi preneli, apsolutno istinito. I da za mene to vredi.

Ne daje nam vremena da mu postavimo sva ona pitanja koja smo usput smišljali.

- Mislim da je u ovom času ono što sam rekao sasvim dosta - kaže mirno Jekić tonom iz koga je jasno da je doneo odluku od koje neće odstupiti. - Bar za sada. A vi slobodno napišite da toga ima još dosta. Ubistvo u "Interkontinentalu" je samo segment onoga što znam. Ali, ja sam odlučio da ne govorim o ljudima koji nisu tu. Hoću da se sa njima suočim i sve im to u oči kažem. A posle, neka bude šta bude. Ja ću se, bez ikakve sumnje, pojaviti na sudu. Ali, dok su ljudi o kojima govorim na funkcijama i dok se još ne zna kako će se organizovati naše sudstvo, jasno vam je da to ne mogu da pričam. Ja neću ništa reći Radetu Markoviću, niti o njemu bez sudskog suočenja. I to je moja konačna odluka.

Iz Vojislava Jekića govori policajac koji je do sada uvek radio po zakonu i pravilima službe pa to hoće i dalje.

Uvek pošteno

Mnogi koji ga poznaju kazali su nam da je za tri decenije mukotrpnog policijskog rada stekao jedino obraz i ugled kod ljudi. I s ove, ali i s one strane zakona. Njegovi metodi nikada nisu bili sila i umeo je da razume ljude u mnogim teškim situacijama u kojima bi se našli.

Od imovine Jekić je imao stari auto koji su mu lopovi ukrali, a o stanu ili nekoj drugoj imovini koju je kao policajac stekao ne vredi ni govoriti.

Trenutno nosi cipele koje su mu poklonili jer on niti prima platu, niti ima drugih prihoda.

On, takođe, ne poseduje vilu na Dedinju kakve ima dosta njegovih kolega s kojima je delio policijski hleb, već je stanovao u stančiću u Beogradu, tako reći vešernici, gde je bilo mnogo bolesti, vlage pa i zime.

Jekić kaže da to nije bitno. Važno je da nikada o takvim stvarima nije ćutao, pošteno je radio svoj posao, pa ga ni oni koje je sada napao zbog zločina u "Interkontinentalu" nikada nisu ni prozivali, niti direktno napadali.

On to ne kaže, ali se iz njegovih reči jasno naslućuje da mu ova situacija u kojoj se našao teško pada i da svim srcem želi da se vrati poslu koji je tri decenije časno obavljao.

Njegova sudbina i prijatelji očekuju od novih vlasti da ga neće ostaviti po strani i u izbeglištu. Jer, Jekićevim vraćanjem u službu mnogi počinjeni zločini i ubistva bi mogli da budu razrešeni.

Ipak, pokušavamo da ga nagovorimo da nam bar nešto ispriča.

- Nemojte - uporan je Jekić. - Ja se samo nadam suočenju sa svima koje pominjem. Jer, ubistvo Arkana je, rekao sam vam, samo segment jednog pogubnog i naopakog ponašanja pojedinaca koje se mora do kraja raščistiti. Na sudu ću progovoriti. I, verujte, biće vam tesne novine da sve napišete. í

Hoće li Miki progovoriti?

Milan Đuričić Miki, o kome Jekić na kaseti kaže da mu je sve i potanko ispričao o Arkanovom ubistvu, nije to priznao bez razloga. Jer, on je u Jekića imao veliko poverenje.

Kada je Jekić došao u Loznicu, ispričali su nam ljudi iz tog grada, odmah je uhapsio Mikija zbog neke krađe bicikla, razbojništva i drugih dela. Ali mu je, videvši da Miki nije baš tip ogrezao u kriminalu, nešto od toga oprostio i tako stekao čoveka koji mu je povremeno i prema potrebi javljao šta se događa u svetu s one strane zakona gde se kretao, što se u policijskoj praksi redovno radi.

U Loznici su svi Mikija zvali Đura Indijanac ili Đura Seljak. To su mu bili nadimci. Tek kada je došao u Beograd, uzeo je nadimak Miki.

Ko je Vojislav Jekić

Vojislav Jekić je rođen 11. juna 1948. godine u mestu Roćević, nedaleko od Zvornika.

U MUP-u Srbije zaposlen je punih trideset godina. Od 1970. radio je na svim poslovima policajca u uniformi. Karijeru je nastavio kao inspektor u civilu i stekao visoka zvanja.

Početkom 1999. godine postavljen je za načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova u Loznici. Prethodnih deset godina radio je u Inspektoratu za kontrolu zakonitosti u MUP-u Srbije, poznatijem kao interna policijska kontrola.