I, gle, sve je kao nekada. Kuća i jesenje cveće pred njom, bašta i stari dud iza, livada nalik na prirodni park koji ponire u desnu obalu jalovinom naružene borske reke. Tu je i stari koš podignut krajem prošlog veka, i voćke čijim se plodovima u detinjstvu sladio, i... Sve, ama baš sve osim njegove stare majke Nade. Umrla je u proleće ove godine. Zbog zatvorenog aerodroma u Beogradu sin Bane joj na sahranu nije stigao. Ali, sada je prvo majčin grob posetio. Kao dete je ridao.

Tuga strica Aleksandra

A sve bi, možda, i drugačije bilo. Ali, rat, onaj svetski sukob, neposredno je i posredno odredio sudbinu Gojića. To je već, međutim, priča o Banetovom stricu Aleksandru. Zvali su ga i Aca, Šane koji je inače, rođeni brat Banetovog oca Stanka. Bio je školovan čovek, oficir nekadašnje Jugoslovenske vojske. Njega su roditelji Dušan i Darinka (Banetovi deda i baba) uputili na školovanje, dok su mlađeg sina Stanka, Banetovog oca, ostavili u kući da sa njima obrađuje imanje.

Gojići su, inače, ugledni domaćini. Vazda su bili čestiti, pošteni i od reči, što je svojim sudbinskim gestom potvrdio i predratni oficir Aleksandar. Njega su na početku rata zarobili i on je nekoliko godina proveo u nemačkom logoru. Kad je rat završen, nije hteo natrag kući. Ostao je veran zakletvi koju je kao oficir dao kralju i otadžbini i iz Nemačke je otišao u beli svet, u Ameriku.

U nekoliko američkih država je radio kao poštanski službenik, a za svoju životnu jesen je izabrao Feniks, glavni grad države Arizone, na jugozapadu Amerike. Kupio je u njemu i kuću i u njoj je i ispustio dušu 1984. godine. Rodnu kuću i rodno selo poslednji put je video 1938. Majka Darinka mu je pre toga umrla, a sa ocem Dušanom se sreo tek posle tridesetak godina kada mu je ovaj došao u Čikago u kojem je Aleksandar tada službovao. Koliko je bio dirljiv susret na čikaškom aerodromu, gde su se posle trideset godina sreli otac i sin, nije teško zamisliti. Stari Dušan se posle nekoliko meseci vratio u zavičaj i mogao je da spokojno sklopi oči. Ponos njegov, nekadašnji oficir Aleksandar, u Americi je lepo živeo. Tamo se i oženio devojkom poreklom iz Slovenije. Ona ga je nadživela.

Sa bratom, zemljoradnikom Stankom u Vražogrncu, redovno se dopisivao. U njegovu i u korist njegovih sinova Čede i Baneta odrekao se svoje imovine. Uzalud ga je brat Stanko pozivao da obiđe rodnu kući i rodni kraj. Vazda je sa druge strane Atlantika dobijao isti odgovor: "Ja sam kao kraljev oficir otišao iz kraljevine i ne pada mi na pamet da makar i kao turista dođem u zemlju komunizma..." A mogao je da je hteo. U emigraciji nije činio ništa protiv novog poretka u svojoj zemlji te i nije bio na spisku za hapšenje. Kazna ga, dakle, nije čekala, ali on je bio isuviše principijelan čovek da bi pogazio svoju reč. Sa tugom za rodnim krajem, svojim narodom i svojom otadžbinom, hodao je po Americi i sa njom je tamo i sklopio oči.

Preko Afrike u Ameriku

Iako ima dosta obradive zemlje, Aleksandrov brat Stanko želeo je da školuje oba sina. Stariji Čedomir je postao arhitekta, a mlađi Bane je završio za geometra. Obojica su bili izuzetno uspešni u svojim strukama.

Bane je najpre radio u Zaječaru, pa na kanalu Dunav - Tisa - Dunav u Vojvodini. Potom su ga dve godine poslali na posao u Irak, a posle su ga kao geometra "Energoprojekta" uputili u Nigeriju. Izuzetno je dobro zarađivao, što će reći da mu novac nije bio najveći motiv da se 1982. godine otisne u Ameriku. Želeo je, jednostavno, da se i tamo oproba kao stručnjak, a ta bogata industrijska zemlja njemu je bila dostupnija od drugih. U Finiksu u Arizoni njega su kao sina (svoju decu nisu imali) prigrlili stric Aleksandar i strina Antonija (umrla je pre dve godine). Našao je posao u svojoj struci i odlučio da u Americi i ostane. Deset godina kasnije tamo mu se pridružio i brat Čeda.

- Da se razumemo - kaže - nisam ja u Ameriku otišao da bih se obogatio. Hteo sam samo da, ako tako može da se kaže, kvalitetnije živim i meni se ta želja odvano ispunila.

Bane je bio stariji momak kada je posle povratka iz Afrike otišao u Ameriku. Ali, nije dugo momkovao. Pored stričeve kuće živeo je mladić po imenu Majkl Mulend. Povremeno mu je navraćala sestra od tetke, devojka Doroti Ekes. Njeni su poreklom Francuzi. Njen predak po majci je bio jedan od ljudi koji je pokušao atentat na Napoleona Bonapartu. Rođena je na Floridi i tamo joj pored majke, živi šestoro braće i sestara. Inače, studirala je prava i sada u Finiksu radi u jednoj advokatskoj kancelariji.

Bane je baš privodio kraju učenje engleskog kada je upoznao simpatičnu Amerikanku. Jezik ljubavi je progovorio od prvog susreta. Jednostavno, shvatili su da su srodne duše i 1984. godine otišli su kod matičara, a već iduće, 1985, geodeta Bane je u svoj Vražogrnac došao sa nevestom. Da roditelji vide snahu.

- Njoj nije bilo lako, jer nije znala ni reč srpski, pa sam prevodio razgovor sa mojim ocem i majkom. Kad nisam bio u kući, služili su se mimikom. I to je bilo dovoljno. Moji su je prihvatili kao ćerku, ona njih kao roditelje. Srbija i moj Vražogrnac su za nju bili jedan novi svet, nešto sasvim nepoznato. Ali, zavolela je moj zavičaj i moj narod. Shvatila je da u ovoj timočkoj pitomini žive ljudi sa širokom dušom i to ju je još i više činilo srećnom. I čini je. Uzgred, moju ženu je prosto oduševila kuhinja moje majke. Uživala je u njenim jelima. Mene je miris majčine kuhinje vraćao u detinjstvo, za nju je to bio doživljaj.

Sinovi vole očev zavičaj

Banetov brak se posrećio sa dva sina. Stariji ima četrnaest, a mlađi dvanaest godina. Dali su im srpska imena koja imaju i američku varijantu - Aleksandar (Aleks) i Stevan (Stiven). Ali:

- Smastram svojom izgubljenom bitkom to što mi sinovi nisu naučili srpski jezik. U kući govorimo engleski i to je bilo presudno što se ovako dogodilo. Ipak, njihova ljubav prema mom zavičaju time ništa nije manja. Proverio sam to i pred polazak u Srbiju. Pitao sam ih da li više vole da idu na Floridu kod majčinih roditelja ili da ih ja povedem u moj kraj. Zdušno su kazali da bi radije sa mnom. Nažalost, nisam ih doveo. Moraju u školu.

Geodeta iz Vražogrnca je u glavnom gradu Arizone stekao svoju kuću. Podrazumeva se, i svoju sreću. To i kaže:

- U mom američkom domu je mnogo topline. Imam izuzetno skladan brak i decu na koju sam ponosan. Nostalgija? Tu i tamo. Mnogo sam bio odsutan od kuće. Radio sam i živeo daleko od rodnog kraja i mislim da ne preterujem kada kažem da ne patim od nostalgije. Ipak, vuče čoveka da dođe ovamo gde je rođen, sanja prosto te dane kada će da dođe u zavičaj.

A jednog dana, kad prođu neke godine...

- Ja nisam sada u prilici da kaže da li ću da se kao penzioner vratim i sa ženom Amerikankom živim ovde u Vražogrncu. Meni je u Americi lepo. Stekao sam tamo mnogo prijatelja i poznanika, među tim ljudima sam kao među svojima.

Otac je ovde sam, a već je čovek u godinama?

- E, to je ono najbolnije. Roditelji! Ja znam koliko je njima zbog brata i mene bilo teško. Oni su platili najveću cenu zbog našeg lepog života u Americi. Otac je i sada plaća. Još malo pa će opet da bude sam. Nije mu lako. Ipak, tu svoju tugu za nama kao da leči u radu. Evo, pogledajte kuću, pogledajte ovo prostrano dvorište od jednog hektara. A uvek je besprekorno čisto i uredno. Otac izuzetno o tome brine. Otrprilike kao da smo mi u susednom Zaječaru ili Boru i da svakog dana možemo da stignemo. Nažalost, nije tako. Isuviše je Amerika daleko i ja ovamo dolazim otprilike na svakih četiri-pet godina. A ako ne dođem ovamo posle penzionisanja, ništa neću da prodam. Ovde, u Vražogrnac, na moju očevinu dolaziće moji sinovi. Oca ću, inače, pred početak zime da pozovem kod mene u Ameriku. Neće mu to biti prvi put. Već je dolazio. Deo moga zavičaja imam i u mojoj kući. Ćilimove, stare porodične fotografije, našu narodnu muziku...

Bane nas je ispratio do dvorišne kapije kroz špalir vinove loze. Krupni crni i beli grozdovi prosto su se nudili. Naš domaćin ih je milovao pogledom. Ovakvi i slični slatki plodovi jeseni u izobilju su bili u vreme njegovog detinjstva i rane mladosti. I sve je u kući i pored kuće Gojića u prostranom dvorištu bilo isto.

Jedino je mnogo godina prošlo.

Kao večnost duge.

STRIC

U stričevoj kući u Finiksu živi danas Banetov brat Čeda. Obojica često posećuju grob strica i strine. Inače, nekadašnji kraljev oficir je više godina živeo u Čikagu i redovno je posećivao pravoslavnu crkvu u obližnjem Libertivilu u kojoj je sahranjen kralj Petar Karađorđević i pored koje je doskora ležao Jovan Dučić.

AMERIKANCI

O Amerikancima Bane kaže:

- Srdačni su ljudi. I druželjubivi bez obzira na način života. Inače, kad mi je majka Nada ovde bila, jedna susetka joj je donela tanjir pun kolača. Učinila je to iako je nije znala. Nije čak znala ni da je ona moja majka.

SRBI

Prema Banetovim rečima u Finiksu ima dosta Srba, "ali njihov je broj maltene zanemarljiv u odnosu na broj Srba koji žive u Čikagu. U Finiksu je i nekoliko srpskih kafana u kojima se spremaju srpski specijaliteti, a u jednom od njih je i orkestar sa srpskom narodnom muzikom."