- Nigde ne videh da ovoliko zvezda pada s neba! Ne prestajem da ih brojim.

Nije ni sumnjao koliko su njegove reči bile proročke; doduše ne u vezi sa zvezdama.

Plovimo uz sinajsku obalu, more je mirnije na samoj ivici plićaka po imenu Kad-Malab. Sva jedra su razvijena, radi i motor; vetar je toliko slabašan da se jedva oseća na licu.

Posle Goge u jedanaest časova dežurstvo preuzima Đoka do jedan posle ponoći kada je red na mene.

Brod-ubica na vidiku

Budi me nešto ranije: neki brod, vrlo je blizu, plovi pravo na nas pošto mu se istovremeno vide i bela jarbolna svetla i bočna zelena i crvena. Pomeramo kurs da ga pustimo da prođe. Ali, menja ga i on, tako da opet ide na nas.

Stanje postaje kritično. Nadesno ne možemo, nasukaćemo se!

Da pobegnemo sa naša jadna tri čvora brzine ne uspevamo. Za okretanje više nema vremena! Čujemo mu motore!

Tridesetak sekundi kasnije nad našu palubu se nadvija dva metra više crna silueta, silovito nas udara u prvu trećinu levog boka, cepa fok u krpice, kida krsnu priponu, savija krsta glavnog jarbola kao jevtinu viljušku, ozleđuje levu zadnju priponu.

U tom trenutku bunovni Goga iskače iz ležaja. Ima samo toliko vremena da vikne Đoki:

- Pazi!

Jer, nepoznati brod-ubica nastavlja haranje: posle uzdrmanog glavnog jarbola seče prednju i krsnu priponu krmenog jarbola koji se sa treskom svaljuje na desni zadnji bok preko useda proletevši samo nekoliko santimetara od Đokine glave koji se, na sreću, nešto pomerio posle Goginog uzvika.

Brod, vidimo ribarski, u magnovenju prolazi. Neke crnomanjaste, arapske, osobe u gumiranim narandžastim odelima nas bezizrano posmatraju glasno govoreći. Gangster nestaje u mraku bez traga; ni ime da mu vidimo. Nije se vratio da vidi da li nam je pomoć potrebna.

Ostavi nas u jadnom i bednom stanju; dobro ubogaljene. Krmeni jarbol se vuče u vodi zajedno sa jedrom koje nas znatno koči; a krma zbog njega jedva da sluša! Samo što se užad dizača nije upetljala oko propelera motora koji još radi. To moramo da sprečimo...

Nismo imali vremena ni da se uplašimo: bacimo se na krmeni jarbol i uz očajničke napore ga malo izvukosmo iz vode. Radimo bez reči: telepatski se razumemo i gotovo prirodno shvatamo koji je redosled hitnosti u manevrisanjima za spasavanje broda.

Ali, dok vučem kao teretni konj, mislim na ribarski brod koji nas nije udostojio malog zaobilaženja, potpuno predat vučenju mreže. Da li nas je uopšte i video? Valjda su se bavili samo ribolovom ne obazirući se na bilo šta drugo?!

Teško ranjeni "Kli-Kli"

Samo činjenica da se nisu vratili da nam pruže bilo kakvu pomoć zastaje mi u grlu kao loš zalogaj. I ubistva bez predumišljaja i ubistva iz nehata su, ipak, ubistva.

U ovakvim trenucima misli protiču brzinom svetlosti: nismo potonuli prvenstveno zahvaljujući činjenici da je korito "Kli-Klija" čelično i da je ugao udara bio ukošen jer smo pokušali da izbegnemo noćnu neman.

Ali, pramac nepoznatog je bio viši gotovo dva metra od naše palube i u toj ravni je ili oštetio ili pokidao leta, pripone i jedra na udaru. Fok je neupotrebljiv, sem za zavoje. Pramčana testera ribarskog broda je prešla od našeg pramca do krme, levim bokom i pretvorila nas u teškog ranjenika.

Glavni jarbol se drži na "koncima", nestabilan je, drhti kao trska. Ali, do zore ništa ne možemo da uradimo. Od svega ovoga mi je muka jer mornar svoj brod najiskrenije voli, a ja na mome plovim četvrt veka. Nikada mu se ovakav udes nije dogodio. Hvata me očajanje. Preturam po glavi rešenja: gde su stezači kablova? Gde su rezervni komadi pripona i leta? Gde je stari, iskrpljeni fok? Gde je...

Porodica me je uvek malo ismevala zbog navike da u utrobi "Kli-Klija" skupljam razne "skalamerije i sokoćala". Bio sam nepopravljivi "morski hrčak"...

Sada će se ta osobina isplatiti!

Izvukosmo još malo krmeni jarbol iz vode, a jedro skupismo oslobađajući nekako klizače iz žlebova!

Krma sada bolje sluša:

- Đoko, idi spavaj! Gogo, ostani na pilotskom sedištu i dremuckaj! Budi pri ruci, ako treba.

Divno jutro osvetljava "kosovskog junaka" koji se vuče prema rtu Ras Lagija gde se završava plićak Kad-Malaaba koji počinje kod rta Ras Marab, tamo gde nas je ribarski siledžija bezobzirno tresnuo.

Bar nam je vreme naklonjeno!

Ne smem ni da mislim koliko bi udes bio teži po jakom vetru i većim talasima...

U zoru smo na palubi. Još se dobro ne vidi, ali je bojište "krvavo"! Krvavo u pravom smislu te reči od naših posečenih tabana. Od udaraca u glavni jarbol došlo je do kratkog spoja i varničenja na plovnom svetlu pričvršćenom na vrhu jarbola. Lampa je eksplodirala, staklo sijalice se rasulo po palubi.

Bez krmenog jarbola

Tako smo cele noći fakirski gazili po komadima stakla, a da ih nismo ni osetili. Sada shvatam kako to fakiri rade. Potrebno je neko vrlo jako osećanje ili uzbuđenje da se prevaziđe, zaboravi, ne oseti bol.

Slika je "epska": delimično crvena paluba, komadi žica iz pokidanih čeličnih užadi, zamršeni dizači i škote, krpe, krpice i konci foka obavljeni oko svega toga. I "kruna": izduženo telo teško ranjenog krmenog jarbola.

Kada nam izlazeće sunce dozvoljava da vidimo potpuno jasno, zaključujemo da je naš noćašnji bliski posetilac bio zelene boje: ostavio je tragove, na ulubljenom letu obrtnog foka i na našem boku.

Tamnozelena boja četinarskih šuma. Vesela boja. Crna bi bolje pristajala!

Tako se naša plovidba kroz pomorsku javnu kuću Sueckog zaliva El-Bahr-El- Kulzuma završava katastrofalno.

Ali, nema isticanja bele zastave! U toku prepodneva stezačima spajamo pokidana leta i pripone glavnog jarbola i tako sprečavamo da ne padne.

Sreća, imamo dovoljno stezača svih prečnika za taj posao. Skidamo potpuno novi fok koji je pokidan, zamenjujemo ga starim, onim koji Indijski okean oko Mauricijusa, Reuniona i Madagaskara poznaje "kao svoj džep". Još nema penzionisanja, stari druže!

Razmrsismo sve zamršeno, ili bar sve. Pomerismo krmeni jarbol prema sredini broda. Vidimo da je elektronski kompas koji je na njemu bio pričvršćen otišao bestraga. Sada kurs određujemo preko pomoćnog koji je netačan pošto je na palubi i tako suviše izložen uticaju čelične mase našeg korita.

Tek oko podneva stižemo da nešto prezalogajimo i razmenimo po koju reč:

- Da mi uramiš sliku! - podseća Goga Đoku na uzvik koji je izbegao da ovog poslednjeg krmeni jarbol ne "podšiša isuviše kratko"!

Najteže je bilo skinuti savijeni levi krst glavnog jarbola koji je besomučno udarao o metal prilikom svakog talasa.

Goga je stiskao zube i popeo se na drhtavi glavni jarbol da testeriše deformisani zavrtanj koji ga drži o olabavljenu, a sada nekorisnu priponu. Tek pred smiraj dana uspevamo da ga skinemo:

- Divno more, divno krstarenje! - kaže nešto malo potresen Goga. - Putujte "Kli-Klijem"! Garantujemo vam uzbuđenja! Život piše romane.

Ova poslednja banalna rečenica bi svuda prošla kao bezbojna frazeologija. U našem slučaju je primenljiva.

Plovi, ne tone!

Ali, činjenica da doživljavamo "roman" ne umanjuje nagomilani umor, zato smo srećni kada na početku noći stižemo u sidrište pred ulazom u kanal. Imamo snage samo da skuvamo makarone i potpuno izubijani sručimo se u ležajeve. Saopštavamo posadi da ćemo sutra pokušati potpuno nerazumnu stvar: da svojim snagama podignemo jedanaest metara dugačak krmeni jarbol služeći se dizačima na glavnom.

Spavamo okruženi svetlima desetak teretnih brodova i jednog putničkog u čekanju da u konvoju prođu kroz Suecki kanal.

U samu zoru brz doručak. Crtam plan broda i objašnjavam Đoki i Gogi sve faze postupka za dizanje jarbola.

Prvo moramo da ga okrenemo tako da glava bude uz postolje glavnog jarbola. To je već posao za celo pre podne pošto je "Kli-Kli" širok samo četiri metra i u izvesnim kritičnim trenucima jarbol visi preko vode celih sedam metara, osiguran dizačem. U jednom trenutku se koturača blokira. Opet stupa na scenu najmlađi od nas da u akrobatskom položaju preseče komad užeta, uzrok kočenja.

Najzad počinjemo dizanje.

Vučemo ga nagore santimetar po santimetar osiguravajući ga sa četiri užeta koja postepeno zatežemo i otpuštamo.

Potrebna su nam još dvojica za taj posao pa ih zamenjujemo trčeći s kraja na kraj palube.

Vetar je sve jači i moramo da požurimo pošto se dignuti i još neučvršćeni krmeni jarbol opasno klati pri svakom naletu.

Još samo malo, još samo malo!

Pred noć uspevamo da završimo to neverovatno dizanje: krmeni jarbol je učvršćen!

U zoru ćemo ga poravnati: proveriti vertikalnost uzdužnu i poprečnu.

Gospode, hvala ti! "Kli-Kli" opet liči na lađu. Liči na ranjenika tek otpuštenog iz previjališta. Nesigurno hoda, ali hoda!

Pada mi na pamet natpis na grbu grada Pariza: "Fluctvat nec mergitur!"

"Plovi, ne tone!"

Sutra ćemo uploviti u suecku luku, u Bur Taufig, najistočnije predgrađe, najbliže kanalu.

Tamo ćemo nastaviti previjanje "Kli-Klija" da bismo ga osposobiti za dalju plovidbu i ulazak u Sredozemlje.

A onaj ribarski brod, koji nas je onako udesio, nadajmo se, neće otići u raj već u pakao.

Umorni smo kao psi, prebijeni kao mačke, ponosni kao Sijuks Indijanci i Srbi, radosni kao mladenci zbog neverovatno obavljenog posla.

Uspeli smo da izbavimo "Kli-Kli" iz Carstva Mrtvih i vratimo u Kraljevstvo Živih!