Bila su nam potrebna još cela četiri dana da potpuno zacelimo rane na "Kli-Kliju" posle sudara sa nepoznatim ribarskim brodom na 45 morskih milja južno od grada Sueca - El Suesa.

Ta četiri decembarska dana su prošla kao tren s obzirom na sve poslove koji su ostali da se završe.

Privezani smo za plutače pred "Jedriličarskim i veslačkim društvom Sueckog kanala" smeštenog na jednom sporednom kraku kanala u predgrađu zvanom Bur Taufigh.

Egipatski deo naše plovidbe kroz Crveno more je bio i biće najteži od svih. Delimično zbog morskih teškoća, delimično zbog onih koje nameće neverovatno složena i kruta egipatska birokratija korumpirana do srži.

Zbog prirodne podele posla Goga je ta četiri dana grozničavog rada proveo obešen na jarbolima, a Đoka i moja ništavnost na palubi "Kli-Klija".

Kada je naš brod počeo da podseća na ono što je bio ranije, naravno sa neizbrisivim ratničkim ožiljcima, počeli smo da se osećamo kudikamo bolje i rešili smo da sebi dopustimo dva dana odsustva. Odlazimo do Kaira da zamenimo moj pasoš u našoj ambasadi i vidimo na šta liči megalopolis od trideset miliona duša.

Utisak je porazan: urbani košmar gde je borba za preživljavanje prvo i jedino pravilo.

Nekako se probismo kroz smog "Al-Kahire" (to jest Kaira) do piramida i sfinga, prohujasmo kroz suk Hal-El-Halilija i brže-bolje se vratismo u Suec srećni što smo pobegli iz hipervelegrada gde je nemoguće disati, hodati i govoriti (toliko je jaka zaglušna saobraćajna vreva!).

Arapsko ubeđivanje

Određeno je da u sredu, 6. decembra, prođemo kroz prvi deo Sueckog kanala, od Sueca do Ismailije, dug 84 kilometra. Polazak je predviđen za deset časova i trideset minuta. Ali pilot, golobrado momče po imenu Hasan, dolazi tek u dvanaest i trideset; čovek se uspavao zbog slavljenja Ramazana...

Vrlo brzo se ispostavlja da on o kanalu pojma nema, pošto nas na 150. kilometru nasukava! Dobro je počelo!

Šta da radimo, da bacimo pilota u vodu? Umesto toga spuštamo pomoćni čamac i uranjamo stotinak metara dugačko uže i sidro da se tako odsučemo. Manevar je uspeo, ali gubimo sat vremena.

Posledice toga su sledeće:

Zaustavlja nas kontrolna stanica El Šalufa na 146. kilometru zbog "spore" vožnje i naređuje da se privežemo za ponton gde smo izloženi ubistvenim talasima brodskih grdosija koje prolaze na pedesetak metara. (Jedan kargo je prošao tako brzo da je izdigao "Kli-Kli" ceo metar i tresnuo ga o ponton o koji su, srećom, bile obešene automobilske gume.)

Pošto u El-Šalufi niko ne govori engleski, a mi rukama ne uspevamo da objasnimo šta se dogodilo, to jest da smo bili nasukani, naš pilot plasira svoju verziju: "Imamo vrlo slab motor koji nas gura brzinom od samo jednog čvora!" Ta vest stiže radio-vezom do centra u Ismailiji koji nam naređuje da se vratimo u Suec.

Odbijam.

Počinje bliskoistočno-arapsko ubeđivanje i nadigravanje. Najzad, oko pet sati telefonom zove izvesni kapetan Jusri:

- Pa zašto niste rekli da vas je pilot nasukao, ser?

- Nemam čast da tečno govorim arapski, ser - odgovaram.

- U redu, čekajte uputstva...

Oko deset sati ono stiže: ili se dobrovoljno vraćamo za Suec ili nam šalju policiju da nas na to prisili!

Dolazi novi pilot, beduinskog divljeg lica, sa gomilom arapskih novina ispod miške. Počinje detaljno da proučava sve stranice, kao da ga plovidba uopšte ne zanima. Pokušavamo da mu stavimo do znanja da naša brzina prelazi četiri čvora i tako pobijemo laži prvog pilota Hasana, koji nam je zakuvao vrlo neukusnu čorbu.

Beduin-pilot se iskrcava bez ikakvog objašnjenja tako da uopšte ne znamo kako će nas u toj Hasanovoj čorbi posrkati? Sada nam je već preko glave egipatskog lažljivog, doduše nasmejanog lopovluka. Najozbiljnije razmnišljamo o mogućnosti da odemo opet na jug i oplovimo rt Ras Mohamed (krajnji jug Sinaja). Da kroz Akabski zaliv uplovimo u luku Ejlat u Izraelu, stavimo "Kli-Kli" na kamion i prebacimo na točkovima do Sredozemlja.

Doduše, to nije blizu: više od trista morskih milja nepredviđene plovidbe. Ali, gotovo smo priterani uza zid. Gospoda iz Sueckog kanala nam sada prete obavezom da iznajmimo remorker do Port Saida za "bagatelnu" cenu od "samo" 1.400 dolara!

Ovaj pokušaj pljačke nam "zavezuje" creva u mornarske čvorove tako da smo zbog toga potpuno nesposobni da varimo bilo koju od novih kanalskih smicalica. Zakon bakšiša nam ne odgovara!

Uputstva, uputstva...

Rešavam da u petak 8. decembra (što u muslimanskim zemljama odgovara nedelji) odem do uprave Sueckog kanala i zatražim da me primi neki od direktora da se objasnimo. Pored toga naše zalihe za "podmazivanje" raznoraznog osoblja kanala i vlasti sve su tanje, Paklica cigareta "marlboro" ovom, dve onom, jedna trećem, opet dve četvrtom... Tome nema kraja! Zato se Suecki kanal s pravom naziva "marlboro" kanalom, za nas se plovidba kroz njega pretvara u golgotu.

Dakle, evo me kako peške kaskam uz obalu kanala, prema jugu, pored dve džamije i nekadašnjih elegantnih vila francusko-engleskog osoblja u vreme kada kanal još nije bio egipatski.

Severni vetar talasa njegove mutne vode ispirajući pustinjski pesak. Glasovi mujezina zovu pravoverne da se ponovo predaju postu Ramazana i zaborave prehrambene i druge slasti noći (kada je sve dozvoljene, od sedamnaest do pet časova ujutro).

Juče sam na brzinu uspeo da vidim šefa pilota, izvesnog Eheba Šafika, koji me je primio u papučama, pomalo razdrljen, prilično neljubazan i istočnjački neodređen:

- Morate da pričekate uputstva...

Tih "uputstava" mi je već preko glave i zato ulazim u zgradu direkcije čvrsto rešen da dobijem neki odgovor od boga ili podboga kanalske hobotnice koja i ne zna koliko ima pipaka.

Upadam u kancelariju veličine bioskopa gde piloti i kapetani metenišu okrenuti prema Meki. Učtivo čekam da završe i molim da me primi ili direktor Nabil Disuhi ili njegov zamenik Amr Šukri. Oko deset časova, evo najzad podšefa, (to jest El-Mudira), gospodina Šukrija, na sreću dobro ispavanog i raspoloženog. Čovek, ipak, ima izvesni nivo obrazovanja i lepo se ponaša. Uspevam da mu objasnim da nam je brzina oko četiri i po čvora i molim ga da nam pomogne da prođemo kroz kanal po što boljim uslovima.

- Znate engleski? Onda, molim vas, stavite sve napismeno i potpišite!

I on je zaražen bolešću koja u Egiptu hara od pronalaska papirusa: piskaranjem!

Amr Šukri mi ljubazno kaže:

- Idite u jedriličarski klub i čekajte... uputstva!

Opet peške uz Suecki kanal, protiv vetra koji mi mrsi kosu i bradu, neizlečivo zasićen tom svuda prisutnom bolešću birokratije kojom je Egipat zaražen u svim porama svoga 65-milionskog bića.

Poduputstva, uputstva, naduputstva!

Ni sever, ni jug

Prepušteni smo na milost i nemilost nekolicine ljudi čija je odluka pod uticajem dobrog ili lošeg varenja za vreme ramazanskog (ovde se kaže ramadanskog) posta tokom dana i prekomernog jedenja preko noći. Za divno čudo Amr Šukri se pokazuje efikasnim; valjda ga je, ipak, dirnula moja napamet naučena rečenica na arapskom:

- Men fadlek, abga aruh li šamal! (Molim vas, hteo bih na sever!)

Moj arapski ga je zasmejao:

- Tajib! (U redu!) Učiniću što mogu da isplovite prema Šamalu, to jest Port-Saidu (ili Bur-Saidu kako kažu Egipćani).

Poslao je na "Kli-Kli" inženjera i kapetana kompanije da provere.

Od izveštaja ove dvojice zavisi da li ćemo prema šamalu - severu, to jest Port-Saidu ili prema ganubu - jugu, odnosno prema Ejlatu?

Mi smo se već psihološki pripremili da, ako bude potrebno, krenemo prema ganubu i ne dozvolimo da nas suecka kompanija (državna) ojadi za debele pare na pravdi Alaha, proroka Muhameda i njegovog mnogobrojnog poroda.

Egipat ili Izrael? Dilema u kojoj se nalazimo, ni krivi ni dužni, u jeku sukoba u Palestini koji fanatizuje ceo arapski svet i gde je sasvim nezdravo i opasno pomenuti i samo ime hebrejske države!

Verujući, ipak, da će nas bogovi mora uslišti, iskradamo se i tajno odlazimo do grada Sueca. (Vize su nam istekle.)

U toku noći, između petka i subote, rešavam da još jednom odem do direkcije Sueckog kanala i bez okolišenja zatražim pilota.

Imao sam pravo: sve se ovde dešava usporeno tako da to čuveno "uputstvo" još spava u nekoj fioci. Pomoćnik Amr Šukri, klasičan kancelarijski moljac, onaj koji raspoređuje pilote i ima moć da ubrza ili uspori odluke svoga šefa, bez okolišenja mi kaže:

- Imate li na brodu pečurke?

(Ne shvatam šta ovaj "divani"?)

- Konzervi sa pečurkama? Obožavam ih! - kaže.

Počinjem da razumevam:

A, naravno, naravno! Sa zadovoljstvom ću vam ostaviti nekoliko konzervi pre polaska. Odlične su!

Dobijanje pilota, znači, zavisi od gljiva ili pečuraka. Bar da imam konzerve sa otrovnim gljivama i tako pomorim bar nekoliko primeraka ove štetne vrste insekata!

Sprint pod jedrima

I tako, drugi put uplovljavamo u Suecki kanal pošto smo dobili novog pilota.

Ašraf, tako se zove, spasava čast egipatske nacije zbog svoje vesele, dobrodušne naravi i volje da nam zaista pomogne. Iako je dizanje jedara u kanalu strogo zabranjeno, dopušta da se zabele tako da do 121. kilometra, stanice El Kabrit, stižemo kao strela. Međutim, nebo je prema severu preteće crno, vetar dostiže 25 čvorova i opet nam duva u nos. Sidrimo se pored te stanice i čekamo da se malo smiri.

Naime, postaje opasno letanje (ili košanje, plovidba u cik-cak) između brodova koji u konvoju silaze prema jugu ne mareći mnogo za jak vetar koji je, uostalom, za njih povoljan, duva im u krmu.

Ašraf nam posle kaže da su ga piloti na kargoima psovali (preko radija, naravno) zbog nas:

- Hej, šta taj crvljivi brodić radi u Malom gorkom jezeru? Čistite se odatle, sidrite se dok vas ne smrvimo!

Zbog egipatskih "crvljivih" propisa, nasleđenih od Engleza i Francuza koji se nisu promenili od novembra 1869. godine kada je kanal pušten u saobraćaj i bio širok samo 25 metara, dizanje jedara je zabranjeno bez ikakvog tehnički valjanog razloga.

Sada je taj važni morski put širok između 104 i 120 metara, u plovnom delu dubok dvadeset metara.

Stariji se sećaju rata zbog njegove nacionalizacije, kada ga je Gamal Abdel Naser prisvojio u julu 1956. Tada je kanal bio zatvoren godinu dana. A zbog izraelsko-arapskog rata, koji je počeo juna 1967, bio je porušen, zaprečen olupinama brodova i neupotrebljiv još celih osam godina.

Prosečna cena prolaska brodova kroz kanal je oko sedamdeset hiljada dolara i donosi Egiptu godišnji prihod od oko dve milijarde zelenih novčanica. Prvi pilot Hasan Hamud (čijem smo prezimenu osvetoljubivo dodali "onja") napravio je gluposti koje su nas naterale da dva puta platimo prolaz, pošto reč pravovernog Egipćanina, čak i kada laže, vredi više od objašnjavanja rumija, to jest nevernika!

U Ismailiji su nam dali trećeg pilota. Broj tri je Sabir, dobrodušni čikica, koji ne poštuje ni najmanje Ramazan (navodno je bolestan), pije i jede za trojicu. Sa njim smo se odlično složili i 11. decembra uveče najzad stigli u Port Said.

Tako su obični ljudi Egipta, kao što su Ašraf i Sabir, uspeli da nas odobrovolje da sačuvamo nešto lepše uspomene iz te prenaseljene, do srži korumpirane države kojom vešto vlada svemoćna oligarhija. Budi dobar musliman, što znači poslušan u odnosu prema vlasti, i truo koliko ti to položaj dopušta! To je sveto pravo preživljavanja u toj zemlji.

Oderi onoga koji zavisi od tebe i pusti da te opelješi onaj od koga zavisiš! Naravno, to uopšte ne odgovara našem ukusu i zato jedva čekamo da Port Said bude iza krme "Kli-Klija".

To se najzad dogodilo u ponedeljak, 12. decembra, kada po svežem zapadnom vetru i isplovljavamo prema Zemlji cara Solomona - Izraelu.