Zoran Sokolović, bivši ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, nije više među živima. U nepovrat je otišao u utorak, 6. februara, u zasad neodređeno vreme u toku dana. Vest o njegovoj smrti je objavila televizija oko sat i po pre ponoći.

Tačno u ponoć, između utorka i srede, vaš reporter je bio u njegovoj rodnoj kući u Lepeni kod Knjaževca.

Lepena je malo selo u pitomini pod planinom Tupižnicom. Od Knjaževca je udaljeno desetak kilometara, a uzani vijugavi asfaltni put prolazi kroz Kaličinu i Valevac. Posle Lepene, koju čine šezdesetak kuća i oko dvesta stanovnika, put se nastavlja prema Bučju. Namerno pominjemo Bučje. Jer, doskora prvi čovek jugoslovenske policije je bio stipendista tamošnje seoske zemljoradničke zadruge. Svakako, kao student na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Tu mu je i bilo prvo radno mesto: direktor zadruge u Bučju.

Smrt bez leleka

Sokolovićev put od vrha Tupižnice do vrha jugoslovenske policije je manje-više poznat. Suvišna je priča o tome da je posle Osme sednice CK SKS postao i dugo godina bio Miloševićeva desna ruka.

Ali, šta je 63-godišnjeg novopečenog penzionera (penzionisan 1. oktobra prošle godine, iznos penzije 8.317 dinara) nateralo da uperi revolver sebi u glavu, sada, u ponoć, dok ljudi iz istrage još nisu počeli zvanični uviđaj, nastojimo da dokučimo u usnulom selu punom mesečine i uličnih svetiljki.

Sokolovićeva velelepna vila u samom je centru Lepene. Nikoga za nju ne pitamo, to je suvišno. Sa leve strane asfaltnog puta je parkirano petnaestak uglavnom skupocenih automobila sa zaječarskom registracijom. Među njima je i jedna policijska "lada-niva". Takvu je, ali "civilnu", imao i Sokolović i njom je jutros pošao, odnosno otišao u nepovrat.

Naspram parkiranih automobila - Sokolovićeva vila. Široki i osvetljeni prozori u prizemlju i na spratu. Unutra, vidi se, mnogo ljudi. Bar tridesetak. Njegovi partijski drugovi iz Zaječara i Knjaževca, prijatelji i bliski rođaci. Među njima su, to saznajemo kasnije, i njegova supruga Ivanka, sin Srđan i ćerka Lidija. Do asfaltnog puta dopire samo tihi žamor. Ispred kuće nikog, na seoskom trgu takođe. Prozori ostalih kuća su neosvetljeni. Lepena je u dubokom snu. Ne čini nam se umesnim da bez prethodne najave uđemo u kuću u koju mrtvog domaćina (i to smo kasnije saznali) još nisu dovezli. Još je tamo gde je sa sobom završio.

Ipak, videli smo jednu kuću sa osvetljenim prozorima. Ona je takođe sa desne strane asfaltnog puta, stotinak metara udaljena od Sokolovićeve. Iz prizemlja kuće dopiru glasovi. Ovi susedi, dakle, ne spavaju. Kucamo i ulazimo. U toploj sobi četiri žene. Prekinuli smo ih u razgovoru. Uz izvinjenje i objašnjenje da smo novinari. Starica u postelji desno od ulaza pokuša da se pridigne.

Držeći nam čvrsto ruku, dobroćudno lice stare seljanke se iskrivi u bolan grč. U sobi se razleže jauk, uz isprekidane reči:

- Nema više mog Zoranaaa... Nemaaa... Ja sam mu majka, crna mi sudbina... Zoraneee!

Komšinice ga srele pred smrt

Tri žene za stolom takođe tiho zaplakaše. Komšinice su i porodici Sokolović i drugačije bliske. Pošto je Zoranova majka 81-godišnja Cveta, Sokolović invalid i hoda pomoću štaka, sve su joj u poslednje vreme pomagale. Najda Cvejić i Milojka Savić i više, pa ih je Zoran i novcem nagrađivao. Sve tri samo lepe reči imaju za čoveka koji više nije među živima, a Milojka Savić još dodade:

- Niko se ovome nije nadao. Žao nam je svima. Zoran će nam samo po dobru ostati u sećanju.

Pokušavamo da utešimo uplakanu staricu, možda je Zoran samo ranjen...

- Eh, da je sreće da je tako. Ali, nije. Po podne su mi kazali da se mom Zoranu nešto dogodilo, a pre dva sata, odnosno oko deset večeras u kuću su mi došle snaha Ivanka i unuka Lidija. I nije snaha htela ništa da sakrije. Otvoreno mi je rekla: "Stegni srce, majko, sina više nemaš..". Sad znam, svesna sam toga. Izgubila sam Zorana. A samo sam njega imala. Crna mi sudbina... Niko se tome nije nadao. Evo, komšinice moje su tu, one su ga pred odlazak u smrt videle. Srele su se sa njim i šalili su se. Šta se to posle tamo dogodilo, tek će da se sazna. Možda je sam, a možda mu je neko prišao i potegao pištoljem na njega. Možda, kažem, a ja, koliko znam, mom Zoranu niko nije pretio i sa svim je ljudima ovde u Lepeni mnogo dobar bio.

Svoje selo je mnogo voleo

Majka, koja će tek sutradan da vidi svoga mrtvog sina, u priči poče da oživljava uspomenu na njega.

- Zoran je rođen ovde u ovoj kući. Otac Milenko - priča Zoranova majka - umro je 1986. godine. Radio je u Zaječaru, na železnici, "ali je na poslu oboleo od epilepsije i posle je penzionisan zbog bolesti". Posle gimnazije Zoran je pošao na studije. Međutim, nije bilo dovoljno para, a "meni se nije prodavala njiva hraniteljica".

Rešenje je došlo sa ženidbom. U susedstvu Sokolovića u Lepeni živeli su Hristina i Miroslav Nikić. Ugledni ljudi i imućniji. Pred Zoranov polazak na studije stasala je za udaju njihova ćerka Ivanka. Prema priči bake Cvete, Nikići su je ponudili Zoranu za ženu uz obavezu da o njihovom trošku studira. Zoran je tako oženjen otišao na studije u Zemun, a pored svestrane pomoći od tazbine dobio je i stipendiju od zemljoradničke zadruge u Bučju. Kasnije, kad je Zoran iz Knjaževca došao u Zaječar i potom kao Miloševićev čovek na političko nebo uzleteo visoko, Ivanka je radila u Fabrici kožne galanterije "Standard" u Zaječaru kao radnica. Pre nekoliko godina Ivankini roditelji su umrli i Zoran je na njihovom placu 1999. godine podigao velelepnu kuću, koju smo već pomenuli. U Zaječaru je, u naselju Kraljevica, imao stan, u Beogradu mu je dat službeni, a u novu kuću u Lepeni je došao pre nešto više od mesec dana sa namerom da tu i živi, jer je svoje selo "mnogo voleo".

Na oko kilometar iznad sela, na mestu zvanom Bunar, Zoran je još kao savezni ministar zasadio vinograd i višnjar, "hteo je da to ima, poljoprivreda je njegova struka". Zanimacija za penzionerske godine. Nije radio, zemlju nije obrađivao, samo ju je nadgledao i redovno je obilazio. Naročito otkako je odlučio da penzionerske dane provodi u Lepeni. Sarađivao je sa knjaževačkim "DŽervinom" i sledećih dana trebalo je da mu postave pritke, odnosno špalire u mladom vinogradu. Ti radovi, smatra njegova majka, bili su i pravi razlog što je u utorak ujutro krenuo prema vinogradu na mestu zvanom Bunar, na oko kilometar u pobrđu iznad sela.

Založio majci vatru

Poslednje viđenje sa sinom majka ovako opisuje:

- Spavao je u svojoj novoj kući, a kod mene je došao jutros u pola osam, založio mi vatru i vratio se. Kod mene je opet došao oko devet. Prilikom drugog dolaska sreo se sa susetkama Najdom Cvejić i Milojkom Savić. One su, evo, ovde pa će da ispričaju.

- Pozdravio nas je sa "dobro jutro" i upitao jesmo li vredne. "Kobajagi", odgovorila sam mu, uz smešak - priča Najda. - Osmehnuo se i on: "Nemoj ’kobajagi’, jer sad je proleće i morate da se provrednite..". Bio je raspoložen i nastavio put.

Do majke Cvete.

- Da - potvrđuje Zoranova majka. - Kad je oko devet došao drugi put, pitala sam ga da li je nešto doručkovao. Odgovorio mi je da jeste nešto malo, tek toliko da bi mogao da popije lekove zbog krvnog pritiska. Od toga je bolovao i od išijasa, kao ja. Ja za njegove druge bolesti ne znam. Da je i druge boljke imao, ja bih to kao majka sigurno znala... Inače, drugi put je navratio da bi me obavestio da će van sela. "Cveto", tako me je zvao, "ja ću, ako uspem da upalim džip, da prošetam malo do polja". Uzvratila sam mu: "Nemoj da se mnogo zadržavaš!" "Naravno", kazao je, "nemam zašto gore toliko da se zadržavam. Doći ću..". Ja opet: "Ako ne dođeš brzo, ja ću da idem u komšiluk, pa nećeš da me nađeš kod kuće". Nasmejala sam se. Samo sam se našalila. Nasmejao se i on i otišao.

Majka Cveta je još ispričala:

- Očekivala sam da će zaista brzo da se vrati. Ali, oko dvanaest sam već počela da brinem. I tako sve do četiri sata po podne, pa sam onda rekla susedu Dragiši: "Nema mi ga još Zoran..". U to vreme počele su da mi se motaju crne misli po glavi. Onda su se i ljudi uzvrpoljili oko moje kuće. Došla je i policija. Redom sam ih pitala, ali tek sam, rekla sam već, sinoć oko deset sati čula strašnu istinu od snahe Ivanke.

U trenutku dok ovo pišemo (sreda, rano jutro) zna se da je Zoranov automobil, odnosno džip, video neko od meštana. Bio je pored Zoranovog vinograda i voćnjaka. Prišao mu je, i unutra ugledao njegovo beživotno telo. U ruci mu je bio reolver, glava prostreljena i krvava.

Majku Cvetu pitamo da li je Zoran, možda, nagoveštavao da će tako nešto sa sobom da učini.

- Ni slučajno - kaže. - On je posle doseljavanja u Lepenu bio okupiran vinogradom i voćnjakom.

Pored voćnjaka je i završio sa sobom. Ili... Istraga će da kaže svoje.

Milošević na svadbi

Po Zaječaru je, inače, odmah posle ovog tragičnog događaja krenula priča da je navodno bolovao od neke teže bolesti. Nekakvi politički motivi se ne pominju. Sokolović nije pominjan ni u vezi sa Hagom. Nije ni sa decom imao briga. Naprotiv. Njegov sin Srđan je, uporedo sa brzim očevim političkim usponom, istim korakom hodao u svetu biznisa. U centru Zaječara je dve-tri godine imao prodavnicu bele tehnike, a posle je na graničnom prelazu Vrška čuka otvorio fri-šop. Navodno je svojevremeno organizovao proslavu povodom "zarađenih prvih milion maraka". Ipak, to je samo priča. Činjenica je, međutim, da je Srđan Sokolović, poznatiji u Zaječaru kao Sole, dobro zarađivao. Ali, za razliku od Marka Miloševića, sina očevog prijatelja, u gradu na Timoku se ničim nije posebno isticao. O njemu govore kao o vrlo prijatnom i lepo vaspitanom mladiću. Bio je oženjen (iz braka ima ćerčicu) Jugoslavom Đorđević, advokatom. Ona je, inače, ćerka sada pokojnog advokata Stanoja Đorđevića Mize, jednog od osnivača Srpske radikalne stranke. Njemu je ovo bio prvi brak. Njoj drugi. Zoranova ćerka Lidija je završila pravni fakultet. Bila je nekoliko godina sudija u Opštinskom sudu u Zaječaru, a sad je sudija u Privrednom sudu u Zaječaru. U drugom je braku, za koji kažu da je uspešan. Inače, prilikom prve Lidijine udaje Zoran je priredio veselje u Gamzigradskoj banji. Bilo je to 1988. ili 1989. godine, a među svatovima je bio i Slobodan Milošević.

U toku agresije NATO-a Zoran Sokolović je povremeno noćivao i u rodnoj Lepeni, a takođe i u stanu u zaječarskoj Kraljevici. Do pre nekoliko meseci stanovnici ovog naselja su pouzdano znali kada je Zoran u stanu. Pored zgrade su bila policijska vozila, odnosno obezbeđenje. Suvišna predostrožnost. Sokolović u ovom gradu neprijatelje nije imao, a što se prijatelja tiče, za najboljeg je važio Nenad Neša Živadinović, do pre nekoliko nedelja načelnik MUP-a u Zaječaru.

Bilo je oko jedan posle ponoći kada smo krenuli iz kuće Zoranove majke Cvete. Pošla je i ona sa susetkama. Dok je izlazila iz dvorišta, prišao joj je mlađi policajac i pomogao joj pri hodu do Zoranove kuće. Umesto sina tamo su je dočekali ljudi koji su se odreda pitali isto što i majka: koja je to kap koja je prelila Zoranovu životnu čašu? A nije li, možda, neka druga ruka... Za sada je sve u domenu pretpostavki. Samoubistvo je za sada uverljivije. Motiv?

To zna samo onaj kojeg više nema.

Inače, u vreme kad joj je muž stradao Ivanka je bila u Zaječaru.

Ministar

Sokolović je republički ministar unutrašnjih poslova postao 1991, a savezni 1997. godine Na mestu republičkog ministra zamenio ga je Miloševićev zemljak Vlajko Stojiljković, a Sokolović je, iako viši po rangu, postao samo bleda senka svoje nekadašnje moći.

Konkurencija

Pored graničnog prelaza Vrška čuka kod Zaječara uz fri- šop Srđana Sokolovića otvoren je još jedan. Naziv mu je "Tref", a u Zaječaru se veruje da je njegov pravi vlasnik Marko Milošević. Fri-šop "Tref" je, inače, znatno veći i snabdeveniji od Srđanovog (naziv "ZS komerc" sadrži inicijale Zorana Sokolovića).