Jelica Miljanović živi na periferiji Podujeva. Tu je rođena pre sedamdeset četiri godine. Sada je sama. Ne izlazi nikud bojeći se nasrtaja šiptarskih ekstremista i nema nameru da se seli. I ništa tu ne bi bilo čudno, bila bi to klasična svakodnevica života Srba na Kosmetu da Jelica nije jedina Srpkinja u ovom gradu. Da nema nje, pripadnici škotskog bataljona Kfora, koji čuvaju njenu kuću, ne bi imali šta da rade u Podujevu.

Za ovu staricu znaju čak i kforovci na kontrolnom punktu u selu Merdare na putu Kuršumlija - Priština. Zbog toga što mala ekipa "Ilustrovane" nije redovnim putem zatražila dozvolu za ulazak na Kosmet, vojnici nerado pristaju da pitaju starešine da li mogu naši reporteri u Podujevo. Sve se odugovlači jer je u to vreme na punktu bio sastanak jednog visokog predstavnika naše vlasti i predstavnika NATO-a.

Posle više od jednog sata čekanja i upornog navaljivanja reportera starešina punkta pristaje da pozove informativni centar u Prištini. Dolazi i kratko saopštava: "U Prištini nisu srećni što niste ispoštovali proceduru, ali su dozvolili posetu. Mi vas vozimo i vraćamo do punkta".

"Blokirajte ulicu"

Ubrzo dva vozila Kfora kreću put Podujeva. U prvom su vozač i starešina, u drugom pratnja. Na ulasku u grad komandir motorolom poziva svoje vojnike koji čuvaju kuću. Naredba je kratka i precizna: "Dolazimo za petnaest minuta. Blokirajte ulicu i očistite je od civila".

Ko je ranije bio u ovom gradu sada bi se sigurno iznenadio. U maloj varoši koja nije imala više od dvadesetak hiljada stanovnika sada se, kažu oni koji dobro poznaju prilike, smestilo gotovo sto hiljada ljudi. Da to nije nikakvo preterivanje, vidi se odmah. Glavna ulica, koju su donedavno ljudi prelazili ne osvrćući se levo i desno zbog automobila, sada je pretvorena u reku vozila i pešaka. Kforofcima nije bila potrebna molba da voze sporije kako bi razgledali grad. Vozi se po sistemu kreni-stani. A automobili su posebna priča. Na kolovozu i trotoarima su samo poslednji modeli najluksuznijih vozila. Tek tu i tamo prođe po neki "golf". I na svima su nove registarske tablice. Na njima su utisnuta prvo dva broja, zatim KS, pa opet dva ili tri broja.

Vozila konačno ulaze u malu ulicu u kojoj je kuća Jelice Miljanović. Na početku stoji vojnik pod punom ratnom opremom. Na sredini, ispred prizemne zgrade, sa puškom na gotovs dežura još jedan. Treći je na kraju blatnjavog sokaka.

Ispred ulaznih vrata, na maloj terasi, drema pas. Maše repom, hoće da se igra. Iz hodnika, odmah desno, u prvoj prostoriji smešteni su kforovci. Njih četvorica. Levo, u dnevnom boravku, za stolom sedi Jelica. Ustaje tek da nas pozdravi i ponovo seda. Izvinjava se što nema čime da ponudi nenajavljene goste, a kafu ne može da skuva jer nema struje. Nema je uopšte. Ponekad, kaže, uključe joj na pola sata i to je sve.

- Nekako mi je bilo lakše dok je u gradu živela moja imenjakinja Jelica Čimburović - kaže Jelica. - Pre desetak dana odvela ju je sestričina negde van Kosmeta. Bile smo jedine Srpkinje u Podujevu i dogovorile smo se da nikud ne idemo odavde. Ali, eto.

Pljačka i pretnje

Baka prvi put zaplaka. Jeca. Nadlanicom briše suze. Žali što nema nikoga bližnjeg. Muž joj je poodavno umro. Dece nisu imali. Imala je jednog sestrića za koga je čula da je nedavno negde na Kosmetu poginuo.

- Ovako nije bilo ni za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu - nastavlja priču. - Manje je zlostavljano civilno stanovništvo. Mene su odmah opljačkali. Kada se povukla naša vojska i policija, upalo je njih nekoliko u kuću. Uzeli su mi sto maraka, mlin za kafu, servize za ručavanje, malu sekiru, brašno i još neke stvari. Rekli su mi da se odmah iselim. Pobegla sam kod moje imenjakinje i tamo provela tri meseca. Kasnije sam se vratila. Deca su me gađala kamenjem kad izađem na ulicu. Na pijacu i u prodavnicu nisam smela. Krenem, a oni me presretnu. Prete. Psuju.

Ponovo zaplaka. Tresu se krhka staračka ramena. Rukom prekriva lice.

- I telefon su mi isključili - veli nekako tišim glasom. - Ali, neću odavde. Zar da posle više od sedamdeset godina života u ovom gradu sada odem. Nikako.

Ulazi vojnik. Rukom pokazuje na sat. Stavlja do znanja da ističe vreme koje je određeno za posetu. Baka shvata da će uskoro ponovo ostati sama i da će ko zna kad opet da progovori srpski. Žuri da ispriča još nešto. Pokazuje fotografije. Lomi prste, vidi se da je nervozna.

- Čujem da se situacija smiruje i da su se neki Srbi vratili - izgovori nekako neuverljivo tražeći kod gostiju potvrdu za svoju priču. - Sada je bolje nego što je bilo. I ova šiptarska deca hoće da me poslušaju. Igraju se sa vojnicima, pa mi donesu drva, ponešto i iz prodavnice. A i ova deca-vojnici brinu o meni. Drva za ogrev su mi oni nabavili, donose mi hranu. Ipak, najviše bih volela da sve bude kao pre. Da se vrate moji Srbi i da opet živimo sa komšijama Šiptarima kao što smo nekad živeli.

Sletanje s puta

Vreme za posetu je isteklo. Baka Jelica sporo i teško ustaje da isprati goste. Drhti glas dok zahvaljuje na poseti. Ostaje sa tuđinima koji možda i posle toliko vremena provedenih na Kosmetu ne znaju zašto su tu.

Ulica je ponovo blokirana. I dok jedan od vojnika otvara vrata vozila, drugi sa uperenom puškom osmatra. Sa maksimalnim obezbeđenjem u istom poretku džipovi izlaze iz ulice. Starešina ponovo kratko saopštava. Do graničnog punkta vratićemo se preko njiva poljskim putem. Unapred se izvinjava zbog neugodne vožnje. Na pitanje da li je to možda zbog moguće dojave i presretanja vozila, ne odgovara. - Pogledom je, ipak, to potvrdio. Ali, nije sve išlo kako valja. Posle nekoliko kilometara vozilo u pratnji, u kojem je bio i fotoreporter "Ilustrovane Politike", skliznulo je s puta. Starešina u prvom džipu je reagovao prilično burno. Zaustavio je svoje vozilo uz upozorenje vozaču da krene ukoliko za tim bude potrebe, a onda se vratio do drugog džipa koji je ostao udaljen pedesetak metara. Posle bujice reči upućenih vozaču upitao je goste da li su dobro i, uz izvinjenje što se to dogodilo, otišao do svog vozila. Komentar vozača bio je kratak: "Gotov sam. Vratiće me kući i to u zatvor".

Na punktu je sve bilo onako kako se to na Zapadu radi. Kratko, hladno i profesionalno. Pitanje da li je sve bilo u redu, izvinjenje zbog sletanja s puta i pitanje jesmo li obavili posao zbog kojeg smo stigli iz Beograda? Na "srećan put" nismo odgovorili onako kako se uvek izgovara: "I vama srećan ostanak".

To niko nije mogao da prevali preko usta.