Stari smo znanci. Sa predsednikom dr Vojislavom Koštunicom sam se nedavno ponovo sreo u njegovom kabinetu. Ovog puta je u pitanju bio novinarski posao.

Čekajući da me primi, razgovarao sam sa njegovom sekretaricom, šarmantnom, vrednom, poslovnom i predusretljivom gospođom Mirelom Vasić koju znam još dok je ovu dužnost obavljala u Demokratskoj stranci Srbije. Uzgred, u razgovoru sam je pitao: kako predsednik stiže da obavi sve te silne državničke poslove? I kad se odmara?

- Ja se prosto divim kako to sve izdržava - kaže gospođa Mirela. - Ostajemo do kasno u noć. Onda mi kaže da idem kući, a on ostaje još da radi. Mene posle, prosto, sramota što sam otišla.

Ubrzo sam ušao u, inače, vrlo skromno namešten predsednikov kabinet. Pošto smo završili razgovor, predsednik Koštunica mi se obratio kao starom znancu.

- Pošto voliš da pišeš o mojim dogodovštinama, dođi da ti nešto pokažem.

Prišao je prozoru i otvorio ga. Na visokom boru, ispod samog prozora kabineta, u krošnji se šćućurilo nekoliko sova.

- Došle su ovamo maltene kad sam se i ja uselio u ovaj kabinet - kaže predsednik Koštunica. - I neće da odu. Valjda im se tu, ne znam zbog čega, svidelo. A meni ne smetaju.

A onda je dodao:

- Ovih dana pojedine novine pišu i zameraju da sam u kabinet za savetnike doveo neke ljude, navodno, ranije pripadnike JUL-a i SPS-a. Sad mogu da kažu da sam doveo i ove sove, samo ne znam u koju će ih partiju svrstati.

Popularnost koju je dr Vojislav Koštunica, za ovo kratko vreme od kada je izabran za predsednika SR Jugoslavije, stekao u narodu nije se do sada dogodila nijednom našem političaru. Ugled mu svakim danom raste i u svetu.

- Ta moja popularnost - kaže predsednik Koštunica - izraz je očekivanja javnosti da posle više od pola veka totalitarne vlasti dođe do promena, a ljudi to lakše definišu ako ih vežu za određenu ličnost. To je objektivno. Subjektivno je što želim i trudim se da delujem smirujuće i u duhu pomirenja. Ponašam se kao predsednik svih građana i obe republike.

Naši ljudi mu se i dive kako stiže da obavi sve te silne i važne državničke poslove, pa čak da ode i u neke privatne posete. Pitaju se: "Kad se taj čovek odmara?"

Neposredan i duhovit odgovor na ovo pitanje dao nam je sasvim spontano Nikola Ilić, penzioner iz Beograda.

- Lako je - veli Ilić - bilo predsedniku Koštunici da, ono, u Hilandaru, maltene jedini od gostiju, zajedno sa monasima, provede celu noć u bdenju i nastavi da tokom dana obavlja druge poslove koji su programom boravka na Svetoj Gori bili predviđeni. U dobroj je kondiciji jer i kod kuće zbog silnih, državničkih poslova, verovatno, malo spava.

A Dobrivoje Alempijević, ugledni seljak iz sela Brančića kod Ljiga, dodaje:

- Predsednik nam je, brate, čudo od čoveka. Za ovo kratko vreme obigrao je pola Evrope i pomirio nas gotovo sa celim svetom. Zadivio me je kad je ono napustio onaj važan skup u Beču i požurio u Bujanovac da smiruje uzavrelu situaciju. Zbog događaja na jugu Srbije vratio se, nedavno, pre vremena i iz Davosa. A ono što me je prosto zapanjilo to je da je onog jutra, posle bdenja u Hilandaru, naizust očitao "Očenaš". Napravite anketu u narodu, čak i među najpobožnijim ljudima, pa ćete videti koliko njih zna ovu molitvu napamet. Bilo me je prosto sramota, jer ga ni ja ne znam.

"Pauk" protiv predsednika

- Gledao sam na televiziji prilog o boravku predsednika Koštunice u Hilandaru - kaže Milomir Nedeljković, službenik iz Beograda. - Od radosti su mi udarile suze na oči. Lepo je kad narod vidi kad mu se vladar krsti. To odavno nismo gledali. A i ja mu se, kao i ostali, divim kako svuda stiže. Odazvao se, čak, i pozivu Roma da otvori onaj njihov međunarodni skup u Domu omladine u Beogradu. I tada mu se dogodila jedna nevolja. Ali, ja sam se tome, verujte, obradovao. Pročitao sam u novinama da mu je "pauk" odneo službeni automobil nepropisno parkiran ispred Doma omladine. Uzvuknuo sam na sav glas: "Demokratija, znači, odlazi!" Prethodnim vlastodršcima ne samo da nisu odnosili automobile, nego su ih mnogima dovozili pred kuću sa onog Kertesovog carinskog placa.

Kad sam predsednika Koštunicu upitao šta mu nedostaje iz "bivšeg života", pre nego što je postao predsednik države, odgovorio je:

- Bivši život!

Svakako je mislio na to da je ranije, dok nije postao šef države, često viđan kako, rekreacije radi, igra košarku, ide sa suprugom dr Zoricom Radović u bioskop, pozorište, posete prijateljima. Voleo je da izvede svog ljubimca, mešanca, psa Žuću u šetnju dorćolskim ulicama i po obližnjem Kalemegdanu. Da sa drugarima iz kraja, sa fakulteta, sa posla, iz stranke i politike posedi u dorćolskim kafanicama.

- Da, volim da popijem - kaže predsednik Koštunica - ali samo toliko da me ne smatraju trezvenjakom.

Vikend u Belanovici

Najteže mu, kaže, pada što sada zbog državničkih poslova, ne može onako često kao ranije, da tokom nedelje ode do lepe varošice Belanovice kod Ljiga gde ima skromnu, ali veoma lepu kuću za odmor, svu u zelenilu koje je sam zasadio i odnegovao.

- Voja i Zorica mnogo vole da dolaze ovamo u Belanovicu - kaže inženjer Miroljub Božović, zaposlen u kolubarskim rudnicima u Lazarevcu.

Božović, takođe, ima kuću za odmor u Belanovici, pored predsednikove. Uz to su i kumovi. Predsednikova supruga Zorica venčala je Božovića sa suprugom Radom.

- Voja je i ranije - nastavlja Božović - kao i sada, živeo kao ostali svet, ništa ga ne izdvaja u tom pogledu. Sve patnje i sunovrat našeg naroda doživljava vrlo emotivno. Sećam se onog leta kad se desio egzodus Srba iz Knina i Krajine. Oni su bili baš ovde na letovanju u Belanovici. Voja je bio potišten i besan na vlast što nije zbrinula naš narod kad mu je bilo najteže. Isto je preživljavao kad se to desilo na Kosovu. Kad su naši ljudi postali izbeglice bez statusa, govorio je: "Eto, rešavaju probleme Kineza brzo, a Srbi nemaju svoju domovinu". Veran je srpskoj tradiciji, pravoslavlju, Srpskoj crkvi. Često je komentarisao kako su ovladali šund, kič i neukus u svim oblastima. Ljutito je govorio: "Kako su lepe naše srpske kuće, a kakve se danas zidaju". Kad vidi da je neko napravio kuću u srpskom stilu, on je srećan. Često gledamo knjigu profesora arhitekte Bože Petrovića "Srpske kuće" i komentarišemo kako su lepe.

Kuća u Belanovici mu je puna knjiga i starih ukrasnih predmeta etnografske vrednosti. Ima i sav alat potreban jednom seljaku: motiku, kramp, razne testere, ašov, kosu, srp, alatke za obradu drveta i negovanje rastinja, ručna kolica...

- Svim time se služe - kaže Božović. - Potkresuje grane na drveću u dvorištu, popravlja ogradu, struže i cepa drva, pravi police za knjige i one ukrasne predmete. Kad nije u dvorištu, on je u kući. Čita, piše, radi na kompjuteru, odličan je analitičar, što se vidi iz njegovih istupanja. Svaka reč mu je oštra, ali odmerena. Retko kad opsuje. Kuma Zorica, iako je po struci, takođe, doktor prava i vrstan stručnjak u svom poslu, pravi je majstor za krečenje i farbanje. Kad treba nešto da ofarbam, ja je zamolim da ona to uradi. Voli da gaji i cveće i stalno nešto sa mojom suprugom Radom petlja oko cveća. Kad je lepo vreme, svi skupa odlazimo u šetnju po obližnjim livadama i šumama. Beremo pečurke i lekovito bilje. Voja voli da spravlja rakiju sa raznim travama. Stavi ih u flašu, mućka, okreće, obrće, i na kraju ispadne dobra rakija travarica. Najbolja mu je nanovača.

Mali Šiško

Iako je predsednik, sa velikim obavezama, Koštunica, ipak, uspeva da skokne do Belanovice.

- Da, bio je dva puta preko nedelje - kaže Božović. - Čim je stigao, tražio je da raspalimo roštilj. Željan je, veli, da nešto čestito pojede, jer nema vremena. Jede, maltene, s nogu, suvu hranu, mahom sendviče.

Bio je ovde i o Božiću?

- Došao je u jedanaest sati pre podne i vratio se uveče - priča Božović. - Ručali smo zajedno. Došle su i komšije da Voji i Zorici čestitaju Božić. Komšija Laza Đilasović je pozvao Voju u svoju kuću na piće. Nismo hteli na praznik da ga opterećujemo politikom, ali, ipak, u toku razgovora nametnulo se pitanje: kako ćemo se i kada osloboditi ovih grdnih nevolja koje nam je u nasledstvo ostavila bivša vlast? "Ja sam optimista", odgovorio je predsednik. "E, Vojo, kad si ti optimista, onda smo i mi!", rekli su mu belanovački prijatelji. I u to ime nazdravili.

Koliko Vojislav Koštunica i njegova supruga dr Zorica Radović drže do običaja i reda, vidi se i po tome što su, uprkos tolikim obavezama predsednika, našli vremena da na Svetog Jovana skoknu na slavu kod kumova Božovića u Lazarevac.

Predsednik Koštunica se dobro i rado seća i druga iz detinjstva Dimitrija Marinkovića, sada vozača iz sela Miloševca kod Velike Plane.

- Vojina majka Radmila je rodom odavde iz Miloševca, iz ugledne porodice Živojina i Ljube Aranđelovića - kaže Marinković. - Voja je ovde u našoj crkvi i kršten. Kad su na Uskrs 1944. godine saveznici bombardovali Beograd, bombe su oštetile i njihovu kuću u Skadarskoj ulici. Rada se ovde sklonila sa tek rođenim detetom kod oca i majke i krstila dete u našoj crkvi. Krstili su ga tadašnji sveštenici Milan i Iga. Dobio je ime Vojislav. Mi smo ga zvali Voja. A njegova baba Ljuba - Šiško. Stalno je govorila "moj Šiško". Inače, Voja je ovamo dolazio i provodio školski raspust sve do svoje dvanaeste godine. Bio je druželjubiv i zbog toga veoma omiljen među nama. Uvek je sa sobom donosio trotinet i loptu. Trotinet je bio za nas, u to vreme, prava atrakcija. On nas je učio kako da se njime vozimo. Sećam se, on vozi i pokazuje nam kako se njime upravlja, mi, buljuk dece, trčimo za njim. On se oklizne i padne, a mi svi preko njega, na gomilu. Igrali smo i lopte na poljančetu. znaš, onako na dva kamenjem ili kaputima obeležena gola. Vodio nas je i u dedin voćnjak da beremo i jedemo voće. Pošto su mu deda i baba umrli, a kasnije i majka, nije dugo dolazio u Miloševac. A onda je poslednjih godina navraćao kao predsednik stranke. Mi ovde u selu imamo veoma jaku DSS. Bio je i za vreme predizborne kampanje. Slikali smo se zajedno za uspomenu.