General Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, sedeo je u pročelju stola zavaljen u udobnu fotelju i ispitivački posmatrao čudnog gosta.

Videlo se da ga nije iznenadila čudesna metamorfoza šeprtljavog Žarka Trifunovića, navodnog potpukovnika Vojske Republike Srpske u goropadnog pričljivog Bogoljuba Arsenijevića Makija, revolucionara neodređenog usmerenja s anarhističkim idejama i begunca iz valjevskog zatvora koji već mesecima začikava policiju a s njom i režim. Kao da je očekivao da će mu se, upravo tih kriznih dana posle prvog kruga saveznih i predsedničkih izbora, obratiti neko iz Demokratske opozicije Srbije, pa sad sluša Makija pažljivo verujući da je on upravo taj izaslanik.

- Ti si Maki. Znam zašto si došao: ti si iz "Otpora" - više je konstatovao nego što je pitao general dajući gostu priliku da iznese razloge svog dolaska i tolike maskarade.

Zapravo, prvo pravo iznenađenje je izazvala Makijeva tvrdnja da ga niko ne šalje, da je na ovaj neobičan razgovor došao - u svoje ime.

Bilo je očigledno jedno: kao vojnik i čovek, poštovao je toliku hrabrost i to je moglo da mu se pročita s lica.

- Znam ko si i šta si sve uradio - rekao je gledajući ga u oči. - Ja to poštujem. Pričaj šta imaš.

Naređenje za izvršenje

Sad je gledao Makija ispitivački ne prekidajući njegov skoro dvočasovni monolog. Ovaj je govorio strasno, a njemu, generalu, obraćao se sa "ti". Na Pavkovićevom licu je zatitrao osmeh: bila mu je simpatična tolika neposrednost.

- ...Mora se poštovati volja naroda koji je glasao za promene, koji se time izjasnio protiv života pod tiraninom koji je i tvoj, i moj i celog srpskog naroda - završavao je Maki priču. - Naposletku, moram opet da ti pomenem sve te besmislene ratove koje smo u poslednjih deset godina vodili i vojnički dobijali, a koje smo za stolom gubili, pa sad više i nemamo s kim da ratujemo osim sa sobom. A to će se neminovno i dogoditi ako on, čak i posle izbornog poraza, pokuša da ostane na vlasti.

General Nebojša Pavković je ćutao i zamišljeno gledao preda se. Izgledalo je kao da duboko razmišlja o onome što je njegov gost ispričao i smišljao odgovore na sva nepostavljena pitanja. Tajac je potrajao skoro minut.

- Drago mi je što sam te upoznao - obratio se gostu ozbiljno. - Da budem iskren, voleo bih da je više ljudi kao što si ti, jer to što si mi ispričao i sam bih ovog časa potpisao.

Zaćutao je, ali je sve ukazivalo da je sebi dao trenutak za premišljanje. Za odluku: izreći ili ne.

- Ali, nemoj da zaboraviš da sam ja vojnik - nastavio je. - Ja sam položio zakletvu i obavezao se, između ostalog, i da ću izvršavati naređenja pretpostavljenih. A Milošević je, kao nominalni predsednik države, nadređeni načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, dakle meni: on naređuje, moje je da izvršavam.

Bogoljub Arsenijević je posmatrao generala zgranuto dok mu se na licu ogledalo ogromno razočaranje. "Znači, sve je bilo uzalud, ni sa ovim Pavkovićem nema razgovora", pomislio je. Ipak, po mirnoći i ozbiljnosti svog sagovornika zaključio je da ovaj još nije završio priču, da nije rekao poslednju.

Nikad na narod

Tako je i bilo. General je nastavio da govori i pred Makijem je počeo da se otvara sasvim drukčiji čovek, upravo onakav kakvim ga je samo nekoliko sati ranije opisivao Đura Šipoš, "ađutant", koji je sada sedeo dole, na parkingu Generalštaba, iščekujući šćućuren u svom automobilu ishod ove avanture.

General Pavković je bio veoma ozbiljan dok je svom gostu otvoreno pričao o stanju u Srbiji i Jugoslaviji. Iznosio je podatke o nekim mahinacijama za koje Maki nikada nije čuo, a kojima su kumovali članovi "porodice" i njihovi najbliži i najintimniji saradnici i, često, saučesnici. Otvorio je srce čak i kada je reč o svojim ličnim greškama i propustima kojih je, s vremnom, i sam postao svestan.

Dok ga je s pažnjom slušao, Maki je u generalu prepoznao vojničinu i drugarčinu, čoveka istinski umornog od borbe protiv stalnih pritisaka "vrhovnog komandanta" da potčini vojsku i stavi je pod svoju apsolutnu vlast, da od nje načini ono što je već uspeo sa policijom.

Potpuno nesvesno je izgovorio reč - "puč".

- O tome nema ni govora, to nikad ne bih uradio - prenuo se general Pavković. - Baš kao što nikad ne bih krenuo na narod. Jer, to je moj narod. Bez obzira šta se dogodilo. Ja nisam zločinac, već vojnik, onaj koji će braniti ovaj narod od zločinaca, a ne onaj koji će činiti zločine. Kako bih mogao da pucam na roditelje svojih vojnika? Na decu koja će sutra biti moji vojnici? Ja nikada neću povesti vojsku na narod. Ali, ne sme ni narod na vojsku! Iz istih razloga.

Maki je pomislio da mu je to najsrećniji trenutak u životu. Evo, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije upravo potvrđuje ono radi čega je i došao kod njega: vojska se neće mešati u eventualni sukob naroda s nedemokratskim vlastima, sa režimom i njegovim saučesnicima.

Ustao je i pružio ruku generalu Nebojši Pavkoviću. On je prihvati, nasmeja se i reče:

- Ti kao da hoćeš da nas dvojica napravimo nekakav pakt?

Već je bila prošla ponoć.

Što luđe, to bolje

Makiju je bilo kristalno jasno da general Nebojša Pavković ni pod kakvim uslovima neće pokrenuti vojsku na narod, ali i da, kao načelnik Generalštaba i vojnik u najboljem smislu te reči, ne može da odbije naređenje pretpostavljenog. Bio je to začarani krug iz kojeg se nije moglo.

- Može to tebi, kao vojniku, da izgleda ludo, ali bi ti se sigurno takvom učinila i ova moja ideja da se prerušen probijem do tebe, da si je koji dan ranije čuo - izustio je naprečac. - A meni se sve čini da postoji rešenje dovoljno neverovatno i ludo, da će sigurno uspeti.

General ga je slušao ne krijući radoznalost.

- A palo mi je na pamet sledeće: kad bi se vojska sa tehnikom razmestila tako daleko da objektivno ne može da izvrši dato naređenje, onda bi ona ostala čista i pred svojim narodom i pred obavezama prema naređenju - pričao je kao da razmišlja naglas. - Ti bi, onda, onom tvom mogao da odgovaraš sa "Razumem" i da sve ostane kako treba. Pa, ako te pita zašto nisi postupio po naređenju, a ti njemu da odgovoriš da jesi, da je vojska na putu...

General se srdačno nasmejao i odmahnuo rukom. Verovatno je zamislio takvu situaciju i, ko zna, možda u njoj otkrio nešto? Vojska jeste moćna organizacija, velika sila, ali i glomazna i inertna. Otuda ona ustaljena navika da se rastojanja, i kad je reč o ljudstvu i kada je to tehnika, izražavaju u satima i danima, a ne u kilometrima.

Ponovo je odmahnuo rukom i ponudio gosta sokom.

Sad je Maki njega posmatrao pronicljivo razmišljajući da li je uspeo da mu ubaci crva? Da li će general, kada se rastanu, nastaviti da razmišlja o njegovoj ideji? Verovao je da hoće. Bio je siguran da će naći neko rešenje. "Taj će narodu dati vremena", pomislio je.

Dogovor je ispoštovan

Popili su po sok i nastavili razgovor o neobaveznim a važnim stvarima. Pronašli su, tako, mnogo zajedničkih crta. Kad su se dotakli slikarstva, ispostavilo se da general Nebojša Pavković rado slika pejzaže, dok Bogoljub prednost daje oslikavanju crkava i ikonopisanju. Maki komponuje i svira na gitari, Nebojša voli rok muziku, svira na gitari i bubnjevima.

- Ma, znao sam da sam u nečemu jači od tebe - gotovo je uskliknuo Maki kada je čuo da njegov domaćin ima četvoro dece i jedno unuče. - Tu te šijem: ja imam petoro, plus unuče. Svejedno, daće Bog da našu decu i unučad volimo i podižemo u miru i blagostanju, pa i da zasviramo ponekad zajedno, što da ne.

- Daće Bog - odgovorio je general ozbiljno.

Rastali su se oko četiri ujutru. General Nebojša Pavković je krenuo za svojim gostom da ga isprati, kao što i priliči dobrom domaćinu. Silazeći niz stepenice, dogovarali su se da se čuju telefonom iste večeri.

Pred vratima Generalštaba su zatekli Đuru Šipoša, Makijevog "ađutanta", kako srdačno razgovara sa Mirkom, Nebojšinim ađutantom. Obojica su stala mirno kada su naišli. Đura se svojski trudio da uvuče stomak, ali uzalud.

Maki ga je tu, pred ulazom, upoznao sa generalom Pavkovićem i Đuri je, videlo se, od toga bilo lakše, kao da mu je neki ogroman tovar spao s leđa. Glasno je odahnuo.

Smestili su se, njih dvojica "oficira" VRS, na prednja sedišta srebrnometalik "opel vektre" sa bosanskim tablicama.

- Vozi, Đuro, završili smo posao - okrenuo se Maki ka svom prijatelju. - Ako je suditi po razgovoru s Pavkovićem, vojska je uz narod. Garant!

Nedelju dana kasnije, u četvrtak, 5. oktobra, narod je burnim protestom uspeo da izbori istinu i priznavanje izbornih rezultata. Vojska Jugoslavije je, uprkos naređenjima "vrhovnog komandanta", ostala po strani, sačuvavši dostojanstvo i čast. Ono što joj niko do danas nije mogao osporiti.

- Čuo sam se s Nebojšom Pavkovićem još nekoliko puta pre demonstracija - ispričao je Maki nedavno. - Čujemo se i viđamo i danas, kada je sve prošlo. Čini mi se da smo postali i ostali dobri prijatelji. On meni jeste, sigurno.