U Beču, nekada carskoj prestonici, izgrađen je još jedan most kulture. Ne gradi se od cigle i betona, već negovanjem odnosa između dva naroda, dosta različita a, ipak, po mnogome slična. I Srbi i Bečlije vole muziku, vino, lepe žene i raskošne kostime.

Mostove kulture je počeo srpski knez Miloš Obrenović, čovek ćudljive milosti. Za vreme njegove vladavine od 1830. do 1839. dolazi do uspostavljanja prvih značajnijih veza sa predstavnicima bečke arhitekture. Pogledom čoveka u budućnost, knez Miloš je shvatio značaj Beograda kao svoje buduće prestonice a ujedno i šansu za evropeizaciju srpskog stanovništva. Poziv bečkom inženjeru Francu Jankeu da reguliše beogradsko naselje označio je i početak urbanizacije grada. Saradnja tadašnje Kneževine Srbije sa Bečom nastavljena je i u mnogim drugim oblastima, a prijateljstvo sa Bečlijama odvešće kneza Miloša u Beč gde upoznaje i Johana Štrausa Mlađeg. Tada je Miloš Obrenović zamolio kompozitora da, kako spisi kažu, komponuje i jedno lepo "parče" koje će se, kasnije, izvoditi na balovima i drugim besedama. Poslušao ga je Johan Štraus Mlađi, pa napisao note, a delo nazvao "Srpski kvadril".

U Beču je 28. januara daleke 1846. godine održan prvi Slavenski bal. Bila su tada druga vremena pa su veliku pomoć u organizaciji bala pružili viđeniji Česi koji su u to vreme živeli tamo. Bila je to, u stvari, naglašena slovenska solidarnost, vreme rodoljubivih osećanja, vreme davno prohujalo i ostalo iza nas. Tom prvom balu Slovena, pored našeg u to vreme već bivšeg kneza Miloša Obrenovića, prisustvovali su i predstavnici najvišeg plemstva kao što su kneževi tog vremena Lambah, Švarcenberg, vlaški knez Gika, grofovi Auerspreg i Černi, ruski poslanik Medem, naš slavni Vuk Stefanović Karadžić i ostala elita. Predstavnici tadašnjih novina veoma su pozitivno pisali o tom Slavenskom balu, a sećanja na taj bal ostala su i do danas.

Zahvaljujući knezu Milošu, Johanu Štrausu Mlađem i jednom modernom knezu ovoga vremena Miloradu Mateoviću, tradicija tada slovenskog a sada srpskih balova je nastavljena u carskom gradu - Beču.

Milorad Mateović, predsednik Upravnog odbora Srpskog centra iz Beča, organizovao je četvrti po redu Svetosavski bal Srba u Beču. Posle sto pedeset pet godina zvuci Štrusovog "Srpskog kvadrila" odjekivali su prepunom salom veoma lepog i elitnog hotela "Meriot". Dve mlade umetnice - Beograđanka Emilija Jovanović i Bečlijka Kristina Renghofer dočarale su nam na klaviru muziku Štrausa, napisanu pre više od jednog veka. Sviranje na klaviru naučile su kod naše poznate pijanistkinje Nataše Veljković, pedagoga na Bečkoj muzičkoj akademiji.

Beč je grad muzike sa čuvenom Bečkom operom. Stvarajući mostove kulture i mi smo naučili nešto od Bečlija.

Buduća operska primadona u Beču je naše gore list, Novosađanka Ljiljana Lišković. Ariju iz opere Đakoma Pučinija "O mio bambino karo" briljantno je otpevala. Aplauz mladoj umetnici dugo se nije stišao, a to se retko događa pogotovo kad je reč o operskim arijama. Mlada Ljiljana Lišković je student Univerziteta za muziku i scenske umetnosti u Beču, u klasi profesora Margarete Lilove. Vrhunski pevači ne rađaju se često.

Milorad Mateović nam je priredio još jedno iznenađenje. Iz rodnog mesta Mozgovo kod Aleksinca doveo je KUD "Bukovik". Obučeni u gradsku nošnju - mešavinu bečke raskoši i srpskog narodnog - devojke i mladići iz Mozgova na najlepši način su dočarali atmosferu davno prohujalog vremena. Imali su šta i da pokažu. Da sve bude u najboljem redu pobrinuo se njihov koreograf Stanoje Nešić.

Beč, Dunav i muziku Štrausa najbolje je dočarati igrom valcera, što su veoma lepo izveli članovi plesne škole "Stanek".

Sveti Sava je učio ne samo decu da otvaraju prozore, prozore svojih kuća, ali i prozore sa pogledom na svet. Iako davno preminuo, njegov duh živi u nama i danas. Svetosavski bal je pokazao još jednom da se velikani ne zaboravljaju.