Najzad, 12. decembra, "Kli-Kli" isplovljava iz istočnog predgrađa Bur-Saida (ili Port-Saida) zvanog Bur Fuad! To je kraj Sueckog kanala i početak rodnog Sredozemnog mora?

U glavi mi se još vrti napamet naučena rečenica na arapskom:

- Auez drugh šamal, el-reih el jumin el ganeb (Hoću prema severu, vetar je dobar, južni).

Ponavljao sam je potpiskaralima, piskaralima i natpiskaralima novofaraonske egipatske birokratije koja nas je desetak dana "bila i mučila". Još nisam uspeo da zaboravim njene "sjajne" predstavnike: kapetana Nabila Disuhija, direktora, kapetana Amr Šukrija, pomoćnika direktora, kapetana Eheba Šafika, šefa-pilota..

Južni, povoljan vetar nam je brzo napunio jedra dok idemo u susret novom brodskom konvoju koji klizi prema ulazu u Suecki kanal

Dugački zapadni lukobran Port-Saida je u magli; Sredozemlje još nije diglo svoju jutarnju zimsku zavesu. Suviše smo mali brod da možemo da se merimo sa sadašnjim ledenim i čestim olujama, pa se žurimo da što pre dosegnemo sigurnu luku, dobar zaklon.

Talasi visoki četiri metra

Pored toga, "Kli-Kli", posle sudara sa egipatskim ribarskim brodom u Sueckom zalivu, nosi rane koje jaka oluja može da otvori.

Prednje jedro, fok, staro je deset godina. Prilone i leta spojeni privremenim stezačima Glavni jarbol deformisan; iskrivljen nadesno

Znajući ove slabosti, plovimo prema najbližem pribežištu, luci Tel Aviva, udaljenoj 135 morskih milja.

Vetar je povoljan ali postepeno jača i dostiže sedam bofora. Talasi rastu do četiri metra; nekoliko puta nam preplavljuje used, prostor ispred ulaza. Učvršćujemo zaštitnu ploču ispred vrata, spuštamo nepromočivo platno.

Zvanično, plovimo za Kipar.

U arapskim zemljama je nezdravo najaviti da će pramac biti upravljen prema Izraelu

Već na oko trideset milja od ravne izraelske obale u visini Aškelona, na radiju koji je uključen čujemo ženski glas:

- Gospodine, ovde Izraelska ratna mornarica. Molimo vas: ime broda, položaj, poslednju luku, broj članova posade, nacionalnost...

To je neka od mladih Izraelki koja služi obavezni dvogodišnji vojni rok. Sada smo tačkica na njenom radaru.

Odgovaram na pitanja.

U međuvremenu dan nam otkriva njujorški izgled Tel Aviva: oblakodere zbijene na ravnoj peščanoj obali

Onaj isti umilni ženski glasić, potpuno nevojnički, najavljuje nam da je ulaz u luku Tel Aviv nemoguć zbog opasnih razbijajućih talasa i savetuje da pokušamo da uđemo u lučicu Hercilije, nekoliko milja severnije

Pravac Haifa

Ali, letimičan pogled durbinom na ulaz u Herciliju smesta nas odvraća od bilo kakvog pokušaja uplovljavanja: lomljenje talasa je zastrašujuće! Lukobrani se ne vide od pene i vodoskoka, valjajućih valova. Ispred svrdlaju vrtlozi...

Razbili bismo se kao tikve u toj Herciliji! Moramo do neke sigurnije luke...

U Izraelu to je smao Haifa, na četrdeset dve milje severnije.

Radio-prijateljica iz "Hejl-Haima" (Izraelske ratne mornarice) pogađa naše namere:

- Gospodo, nameravate li prema Haifi?

- Da, gospođice! Nemamo drugog izbora.

- U redu, ser! Ostanite u stalnoj vezi sa "Hejl-Haimom" do uplovljavanja.

Dani su kratki; noć je već tu. Hladna i neprijatna. Gde su one tropske noći sa početka plovidbe? Daleko je sada ekvator.

Uz obalu smo najmoćnijeg od ranih jevrejskih kraljeva: Solomonovu. Sada gotovo potpuno osvetljenu mnogobrojnim naseljima ove gusto nastanjene, moćne državice.

Ređaju se svetla Netanije, Giv’at Olge, Hadere. Blizu je antička Cezareja, luka koju je podigao rimski vezal kralj Herod Veliki.

Obala se postepeno diže prema vrhu brda Karmel na kojem leži treći po veličini izraelski grad Haifa, najveća luka.

Već je četvrti čas tog hladnog četrnaestog decembra. Pred rtom Karmel plutamo čekajući zoru.

Tišinu prekida zvuk motora; noć probija svetlost snažnog reflektora. Jedra su nam osvetljena kao u pozorištu. Radio-veza je opet uspostavljena:

- Gospodine, ovo je patrolni brod "Hejl-Haima". Kurs za ulaz u luku je 152 stepena.

Učtivi i efikasni Izraelci

Zahvaljujem i kažem da više volim da u nju uđem u zoru. Ne poznajem je.

- U redu! Dobro more! Ostanite na vezi, ser!

Oko šest ujutro, pramac prema istočnom lukobranu Haife iza kojeg dime neka hemijska postrojenja. Grad na brdu Karmel se budi pod jutarnjim pljuskom koji nam pere palubu i jarbole od crvenomorske soli i egipatske prašine.

Posle noćašnje posete patrolnog broda, iza našeg levog boka se ukazuje komandni most... podmornice! Izlazi iz dubine tamnozeleni uglačani čelik.

Na mostu dva člana posade.

Naravno, ona nije tu zbog nas. Ulazi u svoju bazu koja je odmah iza lukobrana. Čeka je remorker i gumeni čamac sa ekipom za vezivanje vučnog čeličnog užeta.

Nas dočekuje policijski brodić i dovodi do ribarske luke na ušću rečice Kišon.

- Nema šta, ova država funkcioniše! - kaže Goga.

Već nas čeka automobil "Mištare" (policije) i onaj u kome je agent "Bitahona" (Unutrašnje sigurnosti).

Sve formalnosti su brze, Izraelci učtivi i efikasni. Za pola sata znaju ko smo. Dobijamo dozvole za boravak od nedelju dana što će nam omogućiti da bar malo posetimo Svetu zemlju i steknemo pravo da ispred prezimena dodamo "hadži".

Sada smo retki posetioci Izraela. Turisti ga, zbg sigurnosnih razloga, izbegavaju.

Međutim, rat se ovde suviše ne oseća, bar ne u Haifi.

Borba za opstanak

Zemlju upoznajemo zahvaljujući Joelu Simhoniju, daljem rođaku, sinu našeg kraljevskog vojnog pilota pukovnika Jovana Krstića, koji je ovamo došao posle Drugog svetskog rata i oženio se Izraelkom.

Prvo se odmah oseti izvanredan duh borbenosti, bolje reći mešavina humora i borbenosti.

Ne možemo a da ne zapazimo koliko su izraelske i naše muke slične! Koliko su srećni da imaju uticajnu dijasporu i moćnog saveznika! Za razliku od nas!

Evropske predrasude o Jevrejima se ovde odmah istope. Ljudi su srdačni, gostoprimljivi, otvoreni, veseli:

- Izraelac i Jevrejin su dva potpuno "različita" naroda - kaže smejući se Joel koji u svom imenu nosi (kao i mnoge druge hebrejske reči) dva božja glasa "e" i "l". (Izrae-el, Danije-el, El-ad, itd.).

On od pre nekoliko godina često putuje do Beške, rodnog sela oca Jovana.

Razmišlja da tamo osnuje centar za širenje visoke poljoprivredne tehnologije koja je specijalnost Izraela.

Tako, zahvaljujući plovidbi, možemo da upoznamo "sabru" (onoga ko je rođen u Izraelu), u čijim venama teče i naša krv.

Kaže nam da desetogodišnja satanizacija Srba u ovdašnjem narodu nije prošla, a nije ni mogla:

- Vaša i naša borba za opstanak u neprijateljskom okruženju su toliko slične da bismo bili savršeni idioti da poverujemo u priče koje servira Si-En-En i ostali. Naravno, vlada, to je druga priča...

Izrael ("Božje seme") zeleni je i plodan samo na severu. Na jugu, a to je dve trećine države, pustinja je. U njoj raste kaktus zvani sabra, simbol za sve koji su rođeni u toj nevelikoj vojnoj krajini koja brani vrata azijsko- afrička.

Sabre su čuvari tih vrata.

Sa vojnicima UN

Mi Srbi smo od onih drugih, evropsko-azijskih.

Sa našeg veza, sa drvenog pristaništa "Karmelskog jedriličarskog kluba", vidi se prostrani Haifski zaliv. Na jugu je Haifa, na severu srednjovekovna Akra (ili Ako), a odmah zatim libanska granica na rtu Roš Hanikri.

S vremena na vreme uši nam probija zvuk ratnog aviona što nadzire granicu na kojoj su sada Hezbole. A kada se prođe prema utvrđenjima Akre, vide se dva brza patrolna broda kako kruže oko Roš-Anikre čije su strmine prekrivene radarima. Preko graničnog prelaza sada prolaze samo vojnici Ujedinjenih nacija na službi u Libanu.

- Niko od njih ne spava u Libanu - kaže nam Joel. - Tamo je opšta nesigurnost pa noći provode u Nahariji, blizu granice.

Pozdravljamo se sa vojnicima iz Nepala i Gane koji su služili i u Krajini. Nesigurne granice i tuđa nesreća su postale veliki vojni "biznis", naročito za armije siromašnih zemalja.

Izraelci obavezno uče arapski u školama tako da u Akri, koje je muslimansko mesto, možemo da vidimo Joela na delu kada razgovara sa svojim semitskim rođacima. Hebrejski i arapski imaju iste korene:

- I mi i oni imamo istu reč za broj četiri: abra. Ali, očigledno, ne oduzimamo i ne sabiramo na isti način!

Koliko istorije, teške kao olovo, nose na leđima ovi narodi!

U luci Akre, kroz koju prođoše Feničani, Jevreji, Rimljani, krstaši, Arapi, Turci, Englezi, Izraelci (a sada i "mi") mreška se hladno, decembarsko, nepromenjeno Sredozemno more. Ono ispira i potkopava, briše.

Za njega je obala obala ma ko joj bio trenutni vlasnik: Solomon, Cezar, Boduen, Saladin, Sulejman, Viktorija ili Izrailj.