Novobeograđani, reklo bi se, baš imaju sreće. U situaciji kada za potrošačku korpu treba izdvojiti oko jedanaest i po hiljada dinara, a prosečna plata jedva dostiže trećinu pomenute sume, njihova kupovna moć je za dvadeset do trideset odsto veća od ostalih Beograđana, a procenat se još uvećava kada se porede sa kupcima iz unutrašnjosti.

Ovu nemalu pogodnost, naravno, mogu da koriste svi žitelji zemlje, samo stanovnicima ove prestoničke opštine ona je nadohvat ruke, odnosno potrebno im je najmanje vremena i truda da je se dočepaju. Jer, u njihovom okruženju, u prečniku od nekoliko kilometara nalazi se najveći market u zemlji, prvi jugoslovenski hard diskont, tu je i "Mega diskont 2000" i, najširem potrošačkom auditorijumu najpoznatiji Otvoreni tržni centar ili buvljak. Svima njima je zajedničko da ih drže privatnici i da su cene u njihovim trgovinama niže za dvadesetak i više procenata od onih u prodavnicama velikih državnih firmi i samostalnih trgovačkih radnji, popularnih STR-ova.

Najveći u zemlji

Najimpresivnije izgleda najveći market u zemlji koji se nalazi nedaleko od kvantaške pijace. Otvoren je 22. decembra 1998. godine u zakupljenom centralnom magacinu Robnih kuća "Beograd" odakle su se nekada snabdevala robom sva 42 objekta ove veletrgovine.

Ispred je ogromno parkiralište, a unutra na četiri hiljade kvadratnih metara kupcu se nudi više od pet hiljada besprekorno sortiranih proizvoda i to po diskontnim cenama. Čak i kad nije gužva, radnim danima, iako ima petnaest kasa i ispred svake samo po dve mušterije, u redu za plaćanje se čeka bar petnaest minuta. Jer, kolica svakog kupca su bukvalno zatrpama robom. Plaća se u gotovom, može i čekovima, ali ne i na odloženo.

- Ovde je najveća gužva vikendom kad cele porodice dolaze da bi nabavile sve ono što im treba najmanje za nedelju dana - kaže Radivoj Golijanin. - Neki proizvodi su jevtiniji i do pedeset odsto u odnosu na konkurenciju, ali ono što je sigurno svako ko kupuje kod nas na hiljadu potrošenih dinara uštedeće bar dvesta.

Na opasku da prodavnici, koja podseća na velike markete u svetu, nedostaju neki prateći sadržaji kao kutak za decu gde bi se najmlađi, pod nečijm budnim okom, zabavljali dok roditelji kupuju, poslovođa Golijanin kaže da će se u najskorije vreme i to rešiti (mada deca vole da se voze u kolicima, veli). Kao i da će uz postojeći informativni pult, novinarnicu i kafeteriju, Rodićev "Mega market" dobiti i frizerski salon, radnju sa sportskom opremom. Za odgovore na pitanja tipa kako uspevaju da u nestabilnim tržišnim uslovima cene u njihovoj trgovini drže na diskontnom nivou, poslovođa nas upućuje na Kulu gde se nalazi sedište kompanije "Rodić MB".

Iza trgovačkog carstva u Kuli stoje braća Milan (37) i Bogdan (29) Rodić. Oni su svoju poslovnu imperiju počeli da grade od jedne prodavnice koju su pre petnaestak godina otvorili u rodnom gradu.

- Poslovni sistem "Rodić MB" je dobro usklađen i okrenut budućnosti - priča Natalija Šašvari, direktor marketinga kompanije "Rodić MB". - Konkurentnost u cenama postižemo tako što smo prvi ili drugi kupac bez obzira da li je roba stranog ili domaćeg porekla. Odnos domaćih i stranih proizvoda u našim maloprodajnim objektima nije unapred određen. Njega diktiraju kupci. "Rodići" su svakog dana izloženi glasačkoj mašini i mi na bilo kakva kolebanja reagujemo odmah. Možemo tako da radimo jer imamo stručne ljude, s jedne, a sa druge strane, svako ko u ovoj zemlji vredi, bilo kao proizvođač ili uvoznik, naš je poslovni partner.

Ograničen asortiman

Poslednjih meseci svojom agresivnom marketinškom kampanjom pažnju potrošača je privuklo novo čedo kompanije "Delta M" "Maksi diskont". Njihova trgovina u Novom Beogradu, posle posete "Rodićevoj" izgleda bledo, siromašno u ponudi. Ipak, nije reč o lošem poslovnom potezu već, naprotiv, o veoma promišljenom i jedinstvenom konceptu trgovine. Uostalom i za neupućenog u sve tajne svetske trgovine tabla ispred prodavnice, što liče na hangar uklešten između solitera, sa natpisom "sniženje od 35 do 50 odsto i odloženo plaćanje na 35 dana", deluje privlačno.

- Najveći rast u maloprodaji u svetu, znači i u zapadnoj i istočnoj Evropi, beleže dva koncepta trgovine, hipermarketi i hard-diskonti, a mi smo se za početak odlučili za ovaj drugi. Šta su hard-diskonti? Relativno mali objekti, od 800 do 1.200 kvadratgnih metara prodajnog prostora, sa ograničenim asortimanom i najnižom mogućom cenom - objašnjava Dejan Racić, direktor sektora razvoja kompanije "Delta M". - Dakle, naš cilj je najniža maloprodajna cena, a sredstva za njegovo ostvarenje su minimalni troškovi prodaje i najbolji uslovi nabavke. Minimalni troškovi se postižu izborom samo onih proizvoda koji imaju najveći obrt. Procenjuje se da dvadeset do trideset odsto asortimana pravi sedamdeset do osamdeset procenata obrta. Naš cilj je da uzmemo samo tih tridesetak odsto. A unutar tog asortimana biramo samo jednog dobavljača i od njega tražimo da nam da najbolje uslove prodaje u zemlji, jer on za svoju robu u našim diskontima nema konkurenciju. Hard-diskonti se jevtino grade, mi smo naše podigli za četiri meseca, imaju mali broj zaposlenih, niske troškove kvalitetnog opremanja objekta i logistike. Roba koja ima najveći obrt dobiće našu, privatnu marku. Razvoj robne marke počeli smo sa šećerom kao najjačim artiklom, a sledeća dva-tri meseca plasiraćemo, dvadesetak proizvoda, bezalkoholna pića, voda i mlečni proizvodi. Cilj nam je da sa ograničenim asortimanom, devedeset odsto je to domaća roba, koji zadovoljava sve osnovne potrebe potrošača, budemo jevtiniji deset odsto od konkurencije. S tim u skladu i naša marža ne prelazi deset odsto.

Hard-diskonti su nastali u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata kada je narodu trebalo dostaviti takozvanu kolonijalnu robu što je stizala kao pomoć. Ta roba je distribuirana u magacine koji su postepeno dobijali formu prodavnica. Nemačka mreža "Aldi" je praktično začetnik ovog načina trgovine. Njihovi diskonti izgledaju kao skladišta, pokrivaju trideset odsto nemačkog tržišta, a ima ih u celom svetu, čak i u Americi i Australiji.

- Hard-diskonti su imali veliku rast devedesetih godina. Nemački "Lidl" je, na primer, do osadesetih bio regionalna mreža, već u devedesetim je imao 600 objekata u Francuskoj, stotinak u Španiji, a sada više od 7.000. I u Mađarskoj planiraju otvaranje nekoliko ovakvih trgovina - dodaje Dejan Racić. - Mi u Beogradu sada imamo, na raznim krajevima grada, četiri hard-diskonta. Do kraja godine u prestonici će ih biti dvanaest. Do 2005. naš glavni grad će ih imati 25, Srbija više od sto, Crna Gora osam, Makedonija deset, Republika Srpska dvanaest.

Fabričke cene

Može li još jevtinije nego u hard-diskontima? Može, tvrde u "Mega diskontu 2000", prodavnici nedavno otvorenoj takođe u Novom Beogradu sa oko 2.000 artikala na 350 kvadratnih metara. Preporučuju da se sami uverimo.

- Borba za potrošače je velika. Svi trgovci idu na veliki promet i manju zaradu. Vremena velikih zarada u trgovini je prošla. Nekada trgovci nisu hteli da rade ako im marža nije bila pedeset odsto - kaže Dragan Radosavac, direktor pomenutog diskonta, koji posluje u okviru kompanije "Omega holding". - Mi imamo tri vrste cena: one ispod fabričkih, druge su na nivou proizvođačkih i treće u koje je na osnovnu cenu dodato i šest odsto marže. Imamo i dve vrste kupaca, STR-ove koju robu delom nabavljaju u našoj veleprodaji, a delom i u diskontu i obične građane koji prosečno pazare petsto dinara. Tolika je vrednost čeka što kod nas dospeva na naplatu za trideset pet dana. Da smo trenutno najjevtiniji u gradu, govore nam naši najredovniji kupci, penzioneri. Njima nije teško da za nekoliko proizvoda obiđu više prodavnica u okolini. I opet dođu kod nas.

Beograđanima iz centra još je na srcu supermarket na Cvetnom trgu, prva samousluga na Balkanu, otvorena 28. oktobra 1958. godine ili "Alonso" iste veletrgovine "Ce marketa". Odnedavno ovaj vodeći nacionalni snabdevač prehrambene i robe široke potrošnje kupcima nudi najkomforniju varijantu trgovine - elektronsku.

- U ovu vrstu trgovine se danas najviše ulaže u svetu. Očekuje se da će vrednost elektronske trgovine u 2002. godini u svetu dostići 1.200 milijardi dolara. "Ce market" je u ovom trenutku razvio program trgovine preko Interneta koji za osnovu ima što veću iskorišćenost punude na domaćem tržištu, a za cilj što više kupaca u zemlji i inostranstvu - priča Nikola Macura, direktor razvoja "Ce marketa". - Pri tom, nismo ništa improvizovali već smo primenili sve ono što u ovoj oblasti funkcioniše u svetu. Ono što naš potencijalni kupac treba da ima jeste validna kartica sa deviznim pokrićem i kompjuter priključen na Internet. Kad u računar ukuca naš imejl ući će u sajt na kojem je spisak od 780 proizvoda sa slikom, detaljnim opisom na engleskom i srpskom jeziku i cenom izraženom u evrima. Odabere šta će da kupi. Najmanja vrednost mora biti sto maraka, odnosno oko pedeset evra. Potom ukuca svoj broj kartice i, ukoliko je ona validna, mi ćemo kupljenu robu dostaviti u bilo koje mesto u Srbiji u roku od 48 sati. Ostatak od 4.000 proizvoda, koliko imamo u ponudi, spremni smo da isporučimo, ali po principu of lajna. Ovog posla nema bez banke. U zemlji nismo našli bankarski servis koji može da nas informatički podrži na odgovarajući način pa smo rešenje našli u svetu. Elektronska trgovina traži idealan servis i stopostotnu sigurnost. Karticu smo zaštitili po nemačkom sistemu. Kad dinar postane konvertibilan, a računamo da će to biti vrlo brzo, onda će za Internet kupovinu važiti naše kartice sa dinarskim pokrićem.

Dijaspora u prednosti

Cena proizvoda ponuđenih na Internetu je ista kao u samousluzi ili najviše osam odsto više. Većina proizvoda je domaća. U ponudi nije samo hrana već i poklon paketi sa kozmetikom, satovima i sličnom robom, a prodavac će čak uraditi i gravuru ako kupac to želi. Ovaj vid trgovine je veoma pogodan za naše ljude u dijaspori koji iamju rodbinu ovde i žele da im pomognu na konkretan način. Uskoro će "Ce market" elektronskom trgovinom pokriti Republiku Srpsku. U Banjaluci već imaju svoj distributivni centar i supermarket. Prvo strano odredište u koje će "Ce market" isporučivati robu biće Kanada.

- Da bismo bili konkurentniji, mi nećemo prodavati jogurt na meru, ni točiti vino iz kanistera, ni nuditi svinjsko meso sa trihinelom - kaže direktor Macura. - Razvoj "Ce marketa" ići će u tri pravca: elektronska trgovina, hipermarketi i internacionalizacija. To nam je jedini način da preživimo. Zato nam je potreban pravi partner iz sveta, a mi moramo da ga dočekamo što jači. Iskustva zemalja u tranziciji kažu da ako se jednim delom sačuva nacionalna trgovina, to je uvek boljitak za nacionalnu proizvodnju.

Iz drugog po veličini domaćeg trgovinskog lanca "Pekabete", na pitanje šta će oni novo ponuditi početkom 21. veka, dobili smo odgovor da niko iz rukovodećeg tima nije sada spreman da razgovara o tome. U trećoj u nizu najvećih jugoslovenskih trgovinskih kuća "Jabuci" rado su prihvatili razgovor. Njihov lanac broji 76 maloprodajnih i dve veleprodajne trgovine, a u oktobru će slaviti 53. rođendan. Nikad nisu imali velike samousluge jer, kako kažu, nisu mogli da dobiju odgovarajući prostor.

- Beograđani su navikli da kupuju u velikim sistemima, pa tako i u "Jabuci". U poslednje tri godine otvoreno je mnogo malih privatnih radnji i one su nam postale velika konkurencija, pre svega zbog produženog radnog vremena, jer svaka druga radi kao dragstor - kaže Milena Radulović, direktor marketinga "Jabuka". - Ušli smo u eru trgovine u kojoj su džoker varijante niske cene i veliki asortiman. Mi tetošimo naše kupce bez obzira što je njihova kupovna moć niska. Za nas je on gospodin kupac. Potrošaču nudimo, pre svega, robu domaćeg proizvođača, sada na odloženo plaćanje na 35 dana, uskoro i na pet dana duže. U našoj poslovnoj politici smo se opredelili da onima koji su poslednjih deset godina bili uz nas, sad kad se otvaramo prema svetu, ne okrećemo leđa. Nećemo dozvoliti da stranci uđu sa damping cenama da bi uništili domaće dobavljače. Njih bi država morala da zaštiti subvencijama. Ali, to ne znači da ćemo mi tolerisati bilo čiji monopol.

Uz uobičajena sniženja koja imaju u vreme velikih praznika, promocija i degustacija, nagradnih igara (jedna će biti organizovana za 8. mart) kakve imaju i drugi veliki trgovinski sistemi, "Jabuka" ima i redovne godišnje donatorske akcije u dečjim i zdravstvenim ustanovama. U saradnji sa dobavljačima nagrađuje i svakog potrošača koji u njihovim prodavnicama pazari više od petsto dinara. "Jabuka" je i prva uvela kupovinu preko Interneta krajem 1998. godine. Koristili su je naši ljudi u dijaspori, ali je trenutno taj posao u zastoju. Čekaju da se ekonomske prilike u zemlji potpuno stabilizuju, trgovina uvede u legalne tokove. Ako, pak, na Internetu otvorite sajt www.bgbuvljak.co.yu, možete pogledati deo bogate ponude novobeogradskog Otvorenog tržnog centra. Na ovaj način se predstavilo dvadesetak vlasnika tezgi od ukupno 1.711 koliko ih ovaj tržni centar ima. Ako kliknete link "tezge" i izaberete, na primer, ono pod rednim brojem 294, videćete da se tu prodaje dečja odeća i to kompletići po ceni od 750, bluze od 400 do 500, duksevi od 600 do 770 i suknje za 400 dinara. Potom se na ekranu vidi mapa buvljaka sa obeleženim mestom gde se dotična tezga nalazi. Na ovom sajtu je dat i plan grada sa naznačenom lokacijom Otvorenog tržnog centra i redom vožnje "Beo voza" kojim se do njega može stići.

Domišljato, nema šta. Ostalo je samo da vlasnici tezgi i nadležni iz sektora Pijačnih usluga očiste od "divljaka" prostor desno od buvljaka. Jer, prizor koji pruža gomila smeća i "miris" što se širi oko kartonskih "tezgi" nikako ne ide uz sliku sa Internet prezentacije.

Segedin će žaliti za nama

Iako ih mi nemamo, naši ljudi dobro poznaju hipermarkete, posebno one u Mađarskoj i Solunu. U "Kori" u Segedinu trideset odsto prometa prave Jugosloveni, najviše kupujući neprehrambenu robu.

U najkraćem, odrednice hipermarketa bile bi: prodajni prostor od 10.000 kvadratnih metara, asortiman od 100.000 artikala uz razne dodatne sadržaje kao što su restorani, kafići, frizer, radnja sa sportskom opremom i ona sa svim alatima i mašinama potrebnim za održavanje kuće i vrta, visok nivo usluge, popularne cene pogotovu prehrambene robe, vrlo agresivan marketinški nastup, Smešteni su na obodima grada.

- Beograd već odavno zaslužuje hipermarket. Mi samo prvu fazu izgradnje takve trgovine uradili još 1989. godine. Napravili smo tehnološki projekat, imali partnera iz sveta, lokaciju, a onda je iz poznatih razloga sve stalo - kaže Nikola Macura, direktor razvoja "Ce marketa". - U ovo vreme iduće godine Beograd će na autoputu kod "Zmaja" imati hipermarket "Ce marketa" na prostoru od 10.000 metara kvadratnih, sa 20.000 artikala, od čega će 35 odsto biti domaći, a ostalo iz sveta. O ovom poslu već pregovaramo sa stranim partnerima.

- U načinu kupovine za svetom kasnimo celu deceniju. Za šest-sedam godina dostići ćemo Mađarsku na njenom današnjem nivou, a Mađarska nije isto što i svet. Poljska, na primer, već ima tridesetak hipermarketa - priča Dejan Racić direktor sektora razvoja "Delta M". - Naša kompanija planira da sa partnerom iz inostranstva na obodu Beograda prvi hipermarket otvori sledeće godine, a do 2005. imaćemo ih tri.

Doktor Zlako Mandžuka, direktor "Omega holdinga", ističe da su strani trgovinski lanci već pokazali veliko interesovanje za otvaranje svojih objekata, pre svega u Beogradu i Novom Sadu. Slovenački "Merkator" nedavno je obelodanio da su oni spremni da investiraju sedamdeset miliona maraka i za svoju trgovinu traže tri hektara na Kvantaškoj pijaci, isto kao i "Metro". Inače, na Kvantaškoj pijaci čiji je vlasnik Zavod za izgradnju grada, mogu da se naprave tri hipermarketa po svetskim standardima.

- Iskustva iz zemalja u tranziciji pokazuju da će strane trgovine kroz hipermarkete sniziti cene proizvoda, posebno prehrambenih, najmanje za dvadeset odsto u odnosu na postojeće. To je dobro za građane ali može da bude pogubno za domaće trgovce, posebno za STR-ove, kojih samo u Beogradu ima oko pet i po hiljada - priča doktor Mandžuka. - Oni će biti prinuđeni da stave katanac na bravu, a u takvoj situaciji mi ćemo morati da menjamo delatnost.

Troškadžije plitkog džepa

Istražujući profil domaćeg potrošača strunjčaci kompanije "Delta M" došli su do zanimljivih zaključaka. Prvo, imamo veoma izražen potrošački mentalitet i generalno smo troškadžije u šta je teško poverovati kad se zna da prosečan kupac dnevno u samouslugama potroši oko sto dinara.

- Kad nam standard malo ojača, za dve-tri godine, odmah ćemo krenuti da nenormalno trošimo. To se pokazalo u periodu od 1989. do 1991. godine, a potom i 1996. odmah po ukidanju sankcija, kada smo imali izraženu potrošnju van naših realnih mogućnosti - objašnjava Dejan Racić.